Beograd nekad i sad/8
8.
PIJADA u šeširu, kad govori sve maja glavom afektira u izgovoru, a ž izgovara kao deblje z, š kao podmuklo s, č kao c itd. PREĐAŠNjE.
PIJADA: Dobro jutro, Ljubo. Cula sam da si dosla. Je li ovo majka? Drago mi je. Kako vam se dopada u Beogradu?
STANIJA: Kako kome, a mene bogme rđavo.
LjUBA: Sedi, Pijada.
PIJADA (skine šešir, metne ga na krevet, potom sedne na kanape i produži Staniji): Znate. dok se covek ne navikne. Ja kad sam prvi put dosla u Beograd, tako mi se ućinio ruzan, ne mogu vam iskazati, a sad mi je sasvim obican postao, i cini mi se bilo bi mi zao, kad bi opet odavde otisla.
STANIJA: Mene Beograd nije ružan, nego adet u njega, adet.
PIJADA: Imate pravo, treba jošt mlogo da se popravi. To svaki stran primjeti, kad dodze na bal. Ali ce biti. Svaki dan je bolje i bolje.
LjUBA: Mojoj majki ne dopada se ni ova moda, nego oće po starom.
PIJADA: E, molim vas, svaka moda dolazi iz Pariza i iz Beca, a tu je najvece vospitanije. Kod nas svaki snajder drzi novine sa zurnalima, i kad ocu da pravim aljinu, imam sta birati.
STANIJA: A odakle si ti, kjerko?
PIJADA: Ja sam se rodila u Pancevu. Moja tetka nikako mi nije dala mira, nego da dodzem ovamo.
STANIJA: Lepo devojče, škoda što ti je pokvaren jezik.
PIJADA: Kako pokvaren?
STANIJA: Tako, govoriš ocu, necu, ćovek.
PIJADA: Tako sam se naucila izmalena, znate, bila sam vrlo razmazena. Posle kad sam porasla, svi mi kazu da mi lepo stoji.
STANIJA: Kako može lepo da stoji što je ružno?
LjUBA: Prođi se, majka, boga ti, ti misliš svakoga možeš da karaš kao mene.
PIJADA: E, zasto, nije zlo kad stariji malo i psuju.
LjUBA: Šta ćeš posle podne, Pijada?
PIJADA: Zato sam i dosla, da idemo u Topcider. Biče lepo drustvo.
LjUBA: A ja sam, opet, poručila da se skupimo, i da probamo franse. Vrag da ga zna, što mi ova igra tako teško ide. Oćeš li i ti doći?
PIJADA: Vidicu, ako ne odemo u Topcider. Ko ce biti od muski?
LjUBA: Biće naš Velimir, gospodin Milan, i mlogi od pisarskog reda.
PIJADA: E doci cu, kad je tako lepo drustvo. Osobito mi je milo, kako Velimir ume da pravi kur.
LjUBA: E more, Pariz! Nije šala.
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Jovan Sterija Popović, umro 1856, pre 169 godina.
|