Beograd nekad i sad/6
6.
MILAN (s naočarima), PREĐAŠNjI
MILAN: Sluga sam ponizan.
LjUBA: Službenica.
MILAN: Kako ste?
LjUBA: Blagodarim na pitanju. Kako ste vi?
MILAN: Blagodarim. Malo sam se zadocnio danas.
LjUBA: Ništa, danas i tako nećemo moći učiti. (Pokazuje Staniju.) Moja baba.
MILAN (pokloni se): Drago mi je.
LjUBA: Majka, ovo je moj instruktor.
STANIJA: A šta je on?
LjUBA: Činovnik ovde, bio je zajedno s Velimirom u Parizu.
STANIJA: Da ga bog živi, vidi se dobar dečko, škoda što je slep.
LjUBA: Kako slep?
STANIJA: Ta ete, mora tako mlad da nosi naočari. (Milanu.) Pa kako ste?
MILAN: Fala bogu, kako ste vi?
STANIJA: Fala bogu, kako ste vi?
MILAN: Fala bogu! (Počivka.)
STANIJA: I jošt kako ste?
MILAN: Fala bogu!
LjUBA: Onu figuru jošt nisam naučila.
MILAN: Malo je teška, to je istina; ali je vrlo lepa.
LjUBA: Da vidite samo. (Počne po sobi praviti figure iz kadrila.)
MILAN: Pa dobro je. Samo dok se malo oslobodite.
LjUBA (podskakuje): Jedva čekam bal. Nego, znate li šta? Posle podne da se skupimo: ja, Mara i Leposava, pa dođite i vi s društvom da probamo.
MILAN: Iz drage volje.
LjUBA: Za danas neka ostane pisanje.
MILAN: Kako je vaša volja, i tako je skupština u Čitalištu.
LjUBA: Pa nemojte mene radi da propustite.
MILAN: Dakle, posle podne gledaću da se skupimo.
LjUBA: Drago će mi biti.
MILAN: Ja se preporučujem.
LjUBA: Službenica.
MILAN: Zbogom, majka!
STANIJA: Zbogom pošo!
(MILAN odlazi.)
STANIJA: Boga ti, Ljubo, što je tebi?
LjUBA: Šta, majka?
STANIJA: Što skačeš po sobi pred tuđim čovekom?
LjUBA: Pa to je igra.
STANIJA: Kakva igra? Napala si pred tuđim čovekom pa trčiš, kanda si poludela. Što će reći čovek? To je, moja kjerko, bezobrazno. Ne valja ti posao ništa. Jošt ga vataš za ruku. Je l’ nam štogod rod?
LjUBA: Nije.
STANIJA: Pa koja devojka vata stranog momka za ruku?
LjUBA: U igri.
STANIJA: Makar i u igri. Svaka čestita devojka, i svako pošteno momče opaše se maramom.
LjUBA: No, to bi lepo bilo, kad bi u valceru opasivali se maramom.
STANIJA: Pa onda, znaš, devojka kad igra, valja da se stidi, da gleda u zemlju; a ne da vata momke za ruku.
LjUBA; Znaš šta je majka! Da te vodim jedanput na bal.
STANIJA: Što je to „na bal“?
LjUBA: Tako, skupe se i muški i ženski, pak igraju po celu noć.
STANIJA: I devojke idu noću? To ne valja, kćerko.
LjUBA: E, ne idu same, nego s materom, ili s rodom.
STANIJA: Ja velim, bolje bi bilo da i one ostanu kod kuće pa da lepo spavaju.
LjUBA: Ali samo da vidiš, majka, dopašće ti se.
STANIJA: A što imam da vidim? Ako su sve take, to je kraj sveta.
LjUBA: E, druge jošt više rade, osobito one koje su bile u Pančevu, u Zemunu, u Pešti, ili u Beču na vospitaniju. Da se čudiš, majka, kako su slobodne.
STANIJA: Kud će veće slobode, nego kad devojka uvati momka za ruku, i sas š njim se vitla po kući.
LjUBA: A kad ga rukom uvati ispod pazuva, i š njim ide u šetnju?
STANIJA: Što, što?
LjUBA: To je, kad nećeš da te vodim na bal, da sve vidiš.
STANIJA: Što da idem? Što da vidim? Bezobrazluk? — Štono pripovedaše stari, da je jedna varoš propala u zemlju za bezobrazluk, i Beograd će propasti.
LjUBA (smeje se): Što devojke vode Muškarce pod ruku?
STANIJA: Jest, zato. Bog se mora rasrditi na taj svet.
LjUBA: A kad se momak i devojka zagrli?
STANIJA: Grle se koji su nevaljali. Zato takva devojka ne sme ni na svet da iziđe, da je ne pljuju.
LjUBA: A ovde svet gleda da ne pljuje, nego jošt fali.
STANIJA: Prođi se šegačine, kjerko. Vedla si mene staru, pa teraš sprdnju. To je sramota.
LjUBA: Ne šalim se, majka, boga mn, nego se tako igra valcer. Eto ovako. (Digne je, pa joj pokaže.)
STANIJA: I to jedno muško i jedno žensko?
LjUBA: Jeste.
STANIJA: A šta vele majke i očevi?
LjUBA: Kažem ti, ništa; nego su jošt neveseli, ako im neće niko da uzme kćer da igra.
STANIJA (sedne opet): Ej Beograde, Beograde, u što te fališe! Nisi više Beograd, nego crnograd.
LjUBA: Pa da vidiš, kad stane muzika i svi se uvate pod ruku.
STANIJA: Ne govori više, kumim te Bogom živim. Nemoj da ti umrem od čuda.
LjUBA: Ala si prosta, majka.
STANIJA: Sad ja prosta, što mrzim bezobrazluk; a ti nisi, što vataš momka za ruku. Zašto da ga vataš za ruku; šta je on tebe?
LjUBA (smeši se): On je moj švaler.
STANIJA: Šta je to?
LjUBA: Ljubovnik.
STANIJA (razrogači oči): Šta reče, crna kjerko?
LjUBA: Pa kažem ti, ljubovnik.
STANIJA: Koja poštena devojka ima ljubovnika? Kuku, Nešo, da od boga najdeš!
LjUBA: Ćuti, majka, to nije ništa zlo; to je moda.
STANIJA: Kakva je to bezobraznica moda, što kvari svet? Ama je li Neša slep, vidi li on sve?
LjUBA: Ta kažem ti, to je običaj. Odi da vidiš, kako se tamo dvoje po Kalimegdanu šetaju.
STANIJA (ustane, pa gledi): Kuku! Za moje vreme idjaše muž napred, a žena za njim polako.
LjUBA: Ono nisu muž i žena, nego jedno je momak, a drugo devojka.
STANIJA: Pa devojka vodi ga pod ruku! Gle kako je bezobrazna, kako razmeće rukama, kako mu govori. Jošt je on bolji, ide krotko, a ona se razvilila.
LjUBA: Pa ona i treba da je slobodnija, zašto je žensko.
STANIJA (obazre se, pa je meri): To veliš, a ono je zlo, kad devojka sagne glavu i kad dođe muško, a ona ga poljubi u ruku.
LjUBA: Sad muški ljube u ruku devojke i žene.
STANIJA: Istinu li govoriš?
LjUBA: Boga mi, majka!
STANIJA: Ej Beograde, kako li pocrni! (Zapeva.) Kuku, Stano, kukavica, kuku, Stano, nesrećnica što si, Stano, dočekala; te da pokor, Stano, gledaš! (Međutim je opet sela.)
LjUBA: Nemoj, majka, nemoj! Tu nisam ni ja kriva, ni ti; nego sad je tako ušlo u običaj.
STANIJA: Ta to je, moja kjerko. Kako dojde Neša, taki da mi traži kola, neću da umrem u ovom vilajetu. (Čuje se tutanj od karuca.) Što se to trese kuća?
LjUBA: Karuce, majka, prolaze.
STANIJA: Što je to karuce?
LjUBA: Kola lepa od kože.
STANIJA: Pa što tako trče?
LjUBA: Tako se ide na karucama.
STANIJA: Da ti se istrese duša.
LjUBA: E, tu se nimalo ne trucka, nego se vozaš kao u kolevki.
STANIJA: Ja znam, lepo dva vočića, pa sedneš kako ti je volja.
LjUBA: E, sad se više niko na volovima ne vozi, to bi i sramota bilo.
STANIJA: Sve je u vas sramota. — Nego, kjerko, osuše mi se usta od muke. Daj mi neko slatko.
LjUBA: Čekaj, majka, da ti dam nešto, što nisi nikada jela. — Vučko!
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Jovan Sterija Popović, umro 1856, pre 168 godina.
|