◄   4 5. 6   ►

5.


VUČKO (donosi kafu), PREĐAŠNjE


VUČKO: Evo kafa, ama za ćef. Oh, oh! Blago onom, ko će da gu pije.

LjUBA: Odnesi majki.

STANIJA (okreće se): Kjerko, ja bi ti sela.

LjUBA: Pa ti sediš.

STANIJA: Više sam ti se umorila, nego da sam išla vas dan. Nego daj mi da sedim ljucki. (Uzme jedan jastuk iz kreveta.)

LjUBA: Šta ćeš to, majka?

STANIJA: Da sednem, umorna sam ti.

LjUBA: Ama nemoj, majka, pobogu! To je sramota.

STANIJA (namesti jastuk pa sedne): Ćuti, kjerko, ćuti, kad nije sramota ono devojče, nije ni ovo.

VUČKO: I ja kažem, majka.

LjUBA: Ti podaj kafu, pa napolje.

VUČKO: Jes’ ja, svrši gu, što imaš, pa napolje. A ko će da služi? (Da Staniji, ona pije.) Je l’ dobro, majka?

STANIJA: Dobro je.

VUČKO: Ama sam gu peko za jedan ćef.

STANIJA (vrati mu šolju): fala, sinko!

VUČKO: Sa zdravlje! (Odlazi.)

LjUBA (smeši se): Pa šta ćemo, majka, s figurama?

STANIJA: Što je to?

LjUBA: Te na duvaru.

STANIJA: Da skineš, kjerko. Sramota je to; može ko stran doći.

LjUBA: To se za strane i meće.

STANIJA: Pred stranima je, prosti me, sramota n bezobrazno govoriti, nekmoli raditi. Vidiš i tvoje aljine ne valjaju ništa. Kakav ti je to fistan narogušen?

LjUBA: To nije fistan, nego rajfrok. Vidiš kako je okrugo, i ne može da se ugužva.

STANIJA: Kako se pravi to strašilo?

LjUBA: Načini se naokolo kao obruč tvrdo, da se ne može ugnuti.

STANIJA: Pa kad oćeš da se popneš na kola, ili da sedneš?

LjUBA: Onda moram rukama da u<j>durisavam.

STANIJA: Vidiš kako je pokvaren svet. Koja bi pametna žena to natovarila? Pa zašto tako širok fistan?

LjUBA: Nego kao tvoj, da se sapinjem u njemu.

STANIJA: Moj nije bezobrazan. Ne valja, ne valja. Fale ljudi: „Tako je u Beograd, tako je u Beograd“. Ja vidim da je zlo.

LjUBA: E, majka, menja se svet.

STANIJA: Ja! Svet treba da se menja na bolje, a ne na gore. Kakva ti beše ono košnica na glavi?

LjUBA: Šešir.

STANIJA: Ja se prepado, kad te vide.

LjUBA: A što? Zar nije lepo? (Metne šešir na glavu.) Gle, majka.

STANIJA: Da plašiš čvorce sas te repove. Kam ti krasan fes, nego to nemački.

LjUBA: A fes je opet turski.

STANIJA: Ako će, barem je lep.

LjUBA: Jest, da kvari kosu.

STANIJA: Ima, fala bogu, kose dosta. Pa kako si se očešljala, zašto nisi kosu navranila?

LjUBA: Sad se kosa više ne vrani.

STANIJA: Kosa ne može biti lepa, kad se ne vrani.

LjUBA: Može, majka. Gle kako je moja lepa.

STANIJA: Broćasta. — Ja vidim, kjerko, što je u vas. Što je dobro, to se ne čini; što je zlo, to se prima. Što će vi ono po sobi? (Pokazuje krevete.)

LjUBA: Tu se spava.

STANIJA: Ne možeš da spavaš na zemlji?

LjUBA: Da me jedu buve.

STANIJA: A kad tamo odozgo padneš?

LjUBA: A, to ne može.

STANIJA: Kjerko, ja vidim, da ne mogu ovde dugo. Gde ću ja da ti se naučim na ovaj adet, da ti sedim visoko, da ti jedem visoko, da ti spavam visoko.

LjUBA: Malo, malo, dok se navikneš, majka.

STANIJA: Ne mogu, kjerko. Ja sam ti već stara. Živite vi, a ja ću kako mi bog da.


Javno vlasništvo
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Jovan Sterija Popović, umro 1856, pre 168 godina.