Beograd nekad i sad/5
5.
VUČKO (donosi kafu), PREĐAŠNjE
VUČKO: Evo kafa, ama za ćef. Oh, oh! Blago onom, ko će da gu pije.
LjUBA: Odnesi majki.
STANIJA (okreće se): Kjerko, ja bi ti sela.
LjUBA: Pa ti sediš.
STANIJA: Više sam ti se umorila, nego da sam išla vas dan. Nego daj mi da sedim ljucki. (Uzme jedan jastuk iz kreveta.)
LjUBA: Šta ćeš to, majka?
STANIJA: Da sednem, umorna sam ti.
LjUBA: Ama nemoj, majka, pobogu! To je sramota.
STANIJA (namesti jastuk pa sedne): Ćuti, kjerko, ćuti, kad nije sramota ono devojče, nije ni ovo.
VUČKO: I ja kažem, majka.
LjUBA: Ti podaj kafu, pa napolje.
VUČKO: Jes’ ja, svrši gu, što imaš, pa napolje. A ko će da služi? (Da Staniji, ona pije.) Je l’ dobro, majka?
STANIJA: Dobro je.
VUČKO: Ama sam gu peko za jedan ćef.
STANIJA (vrati mu šolju): fala, sinko!
VUČKO: Sa zdravlje! (Odlazi.)
LjUBA (smeši se): Pa šta ćemo, majka, s figurama?
STANIJA: Što je to?
LjUBA: Te na duvaru.
STANIJA: Da skineš, kjerko. Sramota je to; može ko stran doći.
LjUBA: To se za strane i meće.
STANIJA: Pred stranima je, prosti me, sramota n bezobrazno govoriti, nekmoli raditi. Vidiš i tvoje aljine ne valjaju ništa. Kakav ti je to fistan narogušen?
LjUBA: To nije fistan, nego rajfrok. Vidiš kako je okrugo, i ne može da se ugužva.
STANIJA: Kako se pravi to strašilo?
LjUBA: Načini se naokolo kao obruč tvrdo, da se ne može ugnuti.
STANIJA: Pa kad oćeš da se popneš na kola, ili da sedneš?
LjUBA: Onda moram rukama da u<j>durisavam.
STANIJA: Vidiš kako je pokvaren svet. Koja bi pametna žena to natovarila? Pa zašto tako širok fistan?
LjUBA: Nego kao tvoj, da se sapinjem u njemu.
STANIJA: Moj nije bezobrazan. Ne valja, ne valja. Fale ljudi: „Tako je u Beograd, tako je u Beograd“. Ja vidim da je zlo.
LjUBA: E, majka, menja se svet.
STANIJA: Ja! Svet treba da se menja na bolje, a ne na gore. Kakva ti beše ono košnica na glavi?
LjUBA: Šešir.
STANIJA: Ja se prepado, kad te vide.
LjUBA: A što? Zar nije lepo? (Metne šešir na glavu.) Gle, majka.
STANIJA: Da plašiš čvorce sas te repove. Kam ti krasan fes, nego to nemački.
LjUBA: A fes je opet turski.
STANIJA: Ako će, barem je lep.
LjUBA: Jest, da kvari kosu.
STANIJA: Ima, fala bogu, kose dosta. Pa kako si se očešljala, zašto nisi kosu navranila?
LjUBA: Sad se kosa više ne vrani.
STANIJA: Kosa ne može biti lepa, kad se ne vrani.
LjUBA: Može, majka. Gle kako je moja lepa.
STANIJA: Broćasta. — Ja vidim, kjerko, što je u vas. Što je dobro, to se ne čini; što je zlo, to se prima. Što će vi ono po sobi? (Pokazuje krevete.)
LjUBA: Tu se spava.
STANIJA: Ne možeš da spavaš na zemlji?
LjUBA: Da me jedu buve.
STANIJA: A kad tamo odozgo padneš?
LjUBA: A, to ne može.
STANIJA: Kjerko, ja vidim, da ne mogu ovde dugo. Gde ću ja da ti se naučim na ovaj adet, da ti sedim visoko, da ti jedem visoko, da ti spavam visoko.
LjUBA: Malo, malo, dok se navikneš, majka.
STANIJA: Ne mogu, kjerko. Ja sam ti već stara. Živite vi, a ja ću kako mi bog da.
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Jovan Sterija Popović, umro 1856, pre 168 godina.
|