Beg Ljubović udaje kćerku Umihanu
Soko leti od Stambola grada,
Pod krilima bijel ferman nosi
I on pade na Hercegovinu,
Na bijele Ljubovića dvore.
Ferman uči beže Ljuboviću, 5
Ferman uči, grozne suze roni.
Pitala ga kćerka Umihana:
„Šta je tebi, moj premili babo,
Kakav ferman, od koga li grada?
I do sad su kleti dolazili, 10
Ali nisu žalostivi biii!"
Progovara beže Ljuboviću:
„Ne pitaj me, kćeri Umihana,
Kad ne možeš za me derman naći,
Nemoj meni na jad pristajati!" 15
„Borme ne znaš, moj premili babo,
Da ti ne bi derman mogla naći."
Onda veli beže Ljuboviću:
„Ovo ferman od Stambola grada,
Od našega cara čestitoga, 20
Da ja idem na carevu vojsku,
Da ja idem s vojskom vojevati!
A ja, bogme, junak ostario,
Ostario, mejdan ostavio.
Ja ne mogu s vojskom vojevati, 25
Nit' ja vidim na odžaku sina,
Da ja spremim za sebe zamjenu,
Doli tebe, kćerku Umihanu."
Govorila dilber Umihana:
„Imaš mene, kćerku Umihanu, 30
Ja ću za te s vojskom vojevati,
Vojevati baš ko i ti, babo:
Daj ti meni slugu Ibrahima,
Iz podruma konja najboljega,
Poreži mi serhatske haljine 35
I na glavu zlatnu čivericu
I daj meni mukadema pasa."
On joj dade slugu Ibrahima,
Iz podruma konja najboljega,
Poreza joj serhatske haljine 40
I na glavu zlatnu čivericu.
L’jepo ime sebi izdjevala,
L’jepo ime — Šahbeg Dizdaraga.
I odoše ka Stambolu gradu.
Kad su došli do Stambola grada, 45
Svaki aga sebi čador penje,
Sluga Ibro Šahbegu i sebi;
Svaki aga pod svoj čador ide,
A Šahbeg se po ordiji šeće —
A za njim se ordija okreće, 50
Ponajviše Careviću Mujo.
Govorio Careviću Mujo:
„Već tako me ne rodila majka,
Već kobila ko i doru moga,
Uznavaću lice Šahbegovo!" 55
Kad svanulo i sunce granulo,
Posla Mujo dvije sluge svoje:
„Hajde, Šahbeg, tebe Mujo zove,
Da idete u polje široko,
Da igrate igre svakojake." 60
Onda veli sluga Ibrahime:
„Bor t' ubio, moja gospođice,
Ti ne hodaj mlada po ordiji,
Jer će tebe aga prepoznati,
A ja s tebe na belaj udriti." 65
Ode Šahbeg u polje široko,
Igraše se igre svakojake,
Najposlije s ramena kamena.
Najpre baca Careviću Mujo,
A za njime dvanaest delija, 70
Pa ostali bezi i čauši,
A najposle Šahbeg Dizdaraga:
Jednom baci, malo ne dobaci,
Drugom baci, sviju ih prebaci;
Treći put mu bacit ne dadoše. 75
To je Muji vrlo mučno bilo;
Svaki aga pod svoj čador ode,
A Šahbeg se po ordiji šeće,
Za njime se ordija okreće,
A najviše Careviću Mujo. 80
Govorio Careviću Mujo:
„Već tako me ne rodila majka,
Već kobila koja konje rađa,
Uznavaću lice Šahbegovo!"
Posla Mujo dvije sluge svoje: 85
„Hajde, Šahbeg, u polje široko,
Da s' igrate igre svakojake."
Ode Šahbeg u polje široko,
Igraše se igre svakojake,
A najposle skoka i priskoka. 90
Najpre skoči Careviću Mujo,
Pa za njime dvan’est delija,
Pa za njima bezi i čauši,
Najotraga Šahbeg Dizdaraga,
Jednom skoči, malo nedoskoči, 95
Drugom skoči, sviju ih preskoči,
Treći put mu skočit' ne dadoše.
Svaki aga pod svoj čador ode,
A Šahbeg se po ordiji šeće,
Za njime se ordija okreće, 100
A najviše Careviću Mujo.
Govorio Careviću Mujo:
„Već tako me ne rodila majka,
Već kobila koja konje rađa,
Uznavaću lice Šahbegovo!" 105
Pa on ide svojoj miloj majci:
„Kakav ima junak u ordiji,
Ništa ga se nagledat' ne može!"
„Čuvaj, sine, da nije djevojka!
Vodi, sine, u polje široko, 110
Varajte se igre svakojake.
Ako bude lijepa djevojka,
Neće umjet’ igre svakojake."
Govorio Careviću Mujo:
„Vodio sam, mila majko moja, 115
Pa se igra bolje nego i mi."
Govorila ostarjela majka:
„Vodi, sine, u novu čaršiju,
Pa kupujte varakli preslice:
Ako bude lijepa djevojka, 120
Kupovaće varakli preslice."
I odoše u novu čaršiju,
Svi kupuju varakli preslice,
A Šahbeže praha i olova
I onoga sićana duhana! 125
Svaki aga pod svoj čador ode,
A Šahbeg se po ordiji šeće,
Za njime se sva ordija kreće,
A najvećma Cariveću Mujo.
Govorio Careviću Mujo: 130
„Već tako me ne rodila majka,
Već kobila koja konje rađa,
Uznavaću lice Šahbegovo!"
Kad svanulo i sunce granulo,
Posla Mujo dvije sluge svoje: 135
„Hajde, Šahbeg, tebe Mujo zove,
Da idete u p'janu mejhanu."
Govorio Šahbeg Dizdaraga:
„Lako, lako, dvije sluge mlade,
Eto mene u pjanu mejhanu!" 140
Od jada je zaboljela glava;
Ona iđe Ibra pod čadore,
Pa je ona Ibri govorila:
„Ibrahime, vjerna slugo moja,
Što ću jadna od života svoga? 145
S tobom sam se svačem naučila,
Al nijesam vinu i rakiji!
Zove mene Careviću Mujo,
Zove mene u pjanu mejhanu."
„Neka, neka, moja gospođice, 150
Jesam li ti mladoj govorio,
Da ne šetaš po ordiji mlada,
Sad će aga tebe poznavati."
Al djevojka pametna bijaše.
Pa govori slugi Ibrahimu: 155
„Ibrahime, vjerna slugo moja,
Ja ću s tobom ići u mejhanu,
Pa ti sjedi pokraj mene, Ibro.
Kad ja stanem hladno vino piti,
Ja ću pola u sunđer l'jevati, 160
A pola ću tebi dodavati.
Nemoj, Ibro, sebe opjaniti,
Nemoj moga lica prokazati!"
„Neću, borme, moja gospođice!"
I odoše u pjanu mejhanu. 165
Tude sjede Šahbeg Dizdaraga,
Do njeg' sjede sluga Ibrahime:
Pola piva u sunđer l’jevaše,
A pola ga Ibri dodavaše.
Tom se niko sjetit ne mogaše... 170
Svaki aga pod svoj čador ode,
A Šahbeg se po ordiji šeće,
Za njime se sva ordija kreće,
Al najvećma Careviću Mujo.
Govorio Careviću Mujo: 175
„Već tako me ne rodila majka,
Već kobila koja konje rađa,
Uznavaću lice Šahbegovo!"
Pa on ode svojoj miloj majci:
„Kakav ima junak u ordiji, 180
Ništa ga se nagledat ne može!"
Govorila ostarjela majka;
„Čuvaj, sine, da nije djevojka,
Vodi, sine, u vruće hamame;
Ako bude lijepa djevojka, 185
Neće doći u vruće hamame."
Posla Mujo dva laka ulaka:
„Hajde, Šahbeg, tebe Mujo zove,
Da idete u vruće hamame!"
Kad to čuo Šahbeg Dizdaraga; 190
„Lako, lako, dvije sluge mlade,
Ja ću doći u vruće hamame."
Od jada je zaboljela glava.
Govorila lijepa djevojka:
„Ibrahime, vjerna slugo moja, 195
Šta ću jadna od života svoga?
Zove Mujo u vruće hamame."
Govorio sluga Ibrahime:
„Bor t' ubio, moja gospođice,
Ja sam tebi mladoj govorio 200
Da ne hodaš puno po ordiji;
Sad će aga tebe poznavati!"
Al djevojka pametna bijaše,
Pa govori slugi Ibrahimu:
„Ibrahime, vjerna slugo moja, 205
Doved' konja i svoga i moga,
Kad ja stanem puce raspinjati,
I dugmeta niz bijele ruke,
Ti zaviči jasno, glasovito:
— Ko je ovdje Šahbeg Dizdaraga, 210
Umro mu je i otac i majka,
Miraščije miraz pokupiše,
Neka ide dvore zatvoriti,
Neka znadu da bega imadu —"
Ona ode u vruće hamame. 215
Kad je stala puce raspinjati,
Neko viče pred vrućim hamamom:
„Ko je ovdje Šahbeg Dizdaraga?
Umro mu je i otac i majka,
Miraščije miraz pokupiše, 220
Neka ide dvore zatvoriti,
Neka znadu da bega imadu."
Što j' odpela, to je i sapela...
Govorila lijepa djevojka:
»Hoću l’ ići, Careviću Mujo?" 225
„Hajde, Šahbeg, al najbrže dođi!"
Ode Šahbeg pred vruće hamame,
Pa uzjaha svoga dobra konja;
Mahnuše se preko polja ravna,
Nehote je kalpak ukinula, 230
Što li hotom, a što li nehotom:
Prosuše se sitne pletenice,
Ukazaše pleća djevojačka,
Al utječe lijepa djevojka.
Kad to viđe Careviću Mujo, 235
Udari se rukom po koljenu!
Koliko se lako udario,
Mor mu čoha puče na koljenu!
Govorio Careviću Mujo:
„Varaše me Turci i kauri, 240
Niko mene prevarit' ne može,
Veće danas lijepa djevojka!"
Pa on posla dvije sluge svoje,
Pa ih posla u Šahbeg ordiju:
Otklen li je, od koga li grada, 245
Kako li se po imenu viče?"
Ordija je njina govorila:
„On je junak iz Hercegovine,
Od bijela Ljubovića dvora."
Onda Mujo knjigu nakitio, 250
Pa je šalje u Hercegovinu,
Na koljeno begu Ljuboviću,
U knjizi je 'vako govorio:
„O bora ti, beže Ljuboviću!
Što l' u dvoru gondže ruža raste, 255
Utrgni je, pokloni je meni."
Knjigu piše beže Ljuboviću,
Pa je šalje Careviću Muji:
„A bora ti, Careviću Mujo,
Ti sakupi hiljadu svatova, 260
Od hiljade manje ni jednoga,
Od hiljade više ni jednoga!
Ja nejmadem veće jednu kćerku,
Jednu kćerku dilber Umihanu,
Ja ti svate dočekati mogu." 265
Kad je Mujo knjigu pročitao,
On sakupi hiljadu svatova,
Pa ih spremi u Hercegovinu,
Bijelu dvoru bega Ljubovića.
Dovedoše dilber Umihanu, 270
Oženiše Carevića Muju.