BASNA O ŽIVOTU
U jednom kutu nebesnoga šara
Još od postanja stoji Razboj viti,
Tu Gospod sedi večno. Život stvara.
I čunak stalno proleta kroz niti
Od Zla i Dobra, od meda i žuči...
I anđeli Mu nose tanku pređu
Od slave, jada, pamuka i tuči,
Jakovnu, slabu, jasniju i bleđu,
Sa jedne hrpe, goleme k'o gora.
U osnovicu, čestu ili retku,
Po neku žicu svakog svoga stvora
Utkiva Gospod tkivu u početku.
U svakom tkivu ima šara bitna.
Dve nigdi nisu jednake nit' iste;
U nekom jedna, nejasna i sitna,
U nekom — puno, sve krupne i čiste...
Kad Gospod htede život moj da otka,
Preostaše Mu nekolika pasma.
I poče tkati. Osnova i potka
Za novo tkanje behu retke sasma.
I žice retke, svakog časa beže. —
'Hej! malo pređe!' — anđelima reče.
Prinesoše mu paukove mreže
I modri suton u jesenje veče.
Bog, zadovoljan, stade življe tkati.
I tanko tkivo sve to više raste. —
'I ovde valja neku šaru dati.' —
Donesoše mu tužnu pisku laste.
I utka Gospod u suton i mreže
Od lastavice lake ljute jade.
I kada tkivo, po svršetku, leže,
On sreza život i meni ga dade...
U telu mome živi strašni pauk
Što siše mozak, srž i krvcu svežu;
U duši — suton, i u njemu jauk:
—To pišti lasta, sputana u mrežu...
