Bakonja fra Brne/III

III ИЗБОР

III IZBOR

Bješe u početku jeseni. Jednoga radnoga dana, odmah sunčanom smiraju, Kušmelj i njegovi okupili se oko trpezice, na kojoj se dimljaše pura u drvenoj zdjeli. Sjever je jako duvao. Prije no što će sjesti da jedu začatiše svi jednogrlice „Očenaš“ i baš izrekli „priđi kraljevstvo tvoje“, kadli Bakonjino tanko uho, kroza svu vjetrenu hupu, ču konjski bahat, te poteče k vratima, pak viknu:
— Fra-Brne!!
Kušmelj i Osinjača istrčaše u avliju i vidješe — prvo što vidješe bješe najdeblji dio fratrov, jer kulaš obrnuo sapi vratima, a fratar se povio na kulašu, pa s nategom izvlači desnu nogu iz uzenđije. Sejiz, njeko crnomanjasto momče, odjeveno po kotarsku, sa čitom kubura za pašnjačom, držaše konja za uzdu, Kušmelj dopade, izvuče bratovu nogu, pa obuhvativ ga oko širokog struka, pomože mu da sađe. Pa onda se braća poljubiše usumit dva puta. Osinjača cjeliva djevera u ruku, a Bakonja prinese k usnama konop kojim se opasuju franjevci.
Fra-Brne bješe svom glavom manji od brata, ali kad bi Kušmelj obrijao brke, pa mu se naduli obrazi, šija, trbuh, i — sapi, bio bi isti fra-Brne.
— Bižmo u kuću, e pomete! — reče duhovnik, pa doda s praga: — Valjen Isus!
— Vazda Isus i Marija! — prihvatiše Kušmelj i Osinjača.
Ona zbunjena stade se muvati po kući, ne znajući šta će.
— Pa kako, kako? — pita dujo.
— Vala bogu i prisvetoj Divici, nije zla! Jeto, gladi nije, a bolesti nije, pa se životari — veli knez Kušmelj.
— Dede, nevisto, metni malo sukna na stolicu! — reče fra-Brne.
Osinjača prostrije „kličano“ rakno.
— Ta-ko! — reče fratar. — Sad mi izuj čizme i metni mi kladu pod noge! Ta-ko! E, sad zapali sviću!
U svakoj katoličkoj kući nalazi se po jedna voštanica, osvećena na Sretenje (na Kandeloru), a čuva se u kući, za upotrebu samrtnicima. Osinjača se prekrsti i prošaputa:
— Oprosti, bože i majko kandelorice! — pa zapali svijeću i usadi je u čašu žita.
Brne naslonio pleća na poviju od tronožne stolice, prepleo prste na trbuhu i obrće palac oko palca. Sejiz unese bisage, a Bakonja sedlo.
— Ne znam šta ću! — reče Kušmelj češkajući se po glavi. — Hoćeš li da zakoljem jednu kokošicu?
— Bog s tobom! — odgovori fratar. — Jesi li pri sebi? Nije li danas petak... Ne misli ti za večeru... Kamo vam ostala dica?
— Srame se, pa se sakrila iza tare — veli domaćica.
— Ajde večerajte, živi bili! Stipane, daj da se i mi založimo. I ti ćeš sa mnom večerati, Jerolime!
Domaćica metnu svoju zdjelu na tle, a trpezicu donese pred djevera, pa onda dovede Čmanjka, Škemba, Krivu i Galicu da poljube konop stričev.
Stipan izvuče iz bisaga jednu guku, zavijenu u hartiju, koju odmota. Bjehu tri pečene pastrmke. Zatijem izvadi desetak jaja, jedan sirac, prijesnu pogaču, viljušku, nož i čašu.
Kušmelj, češkajući se jednako po glavi, biće mislio: „Lako je tako postiti!“
— Odi, Jerolime, sidi — veli fra-Brne.
— Ma ja... onaj... kao... — poče se nećkati.
— Odi, odi! Sidi i ti, Stipane, s namikare!
I sva trojica složiše. Napolju se nadimaše vjetar na mahove, te treskaše vratnicama. Torni pas Kušmeljev vijaše u naslonu. Osinjača je šaptala s djecom, a Bakonja zaboravio na jelo, pa zinuo put strica.
Bakonja je mislio kako je lijepo biti fratrom! Kako je lijepo jahati dobra konja, voditi uza se sejiza, nositi čisto rublje, spavati na meku, u suvoti i toplini, jesti mesa i ribe, piti vina i kafe svakog bogovetnog dana! Kako li je lijepo da te svuda narod pozdravlja! Izdaleka ljudi skidaju kape, a žene se klanjaju! Ko ti se primakne, ljubi ti ruku i konop oko pojasa!... Bakonja duboko uzdahnu.
— Šta ti je? Zašto ne ideš? — zapita ga mati.
Bakonja odmahnu glavom.
Domalo otvoriše se vrata i uđe gomila Jerkovića.
Prvi uđoše Čagljina i Šunda. Za njima Kljako i Rdalo sa dvojicom svojih momaka. Pa onda pet Krkotića: Rkalina i Rora sa svoja tri sina.
Jedan za drugim svaki nazva: „Valjen Isus!“ i svaki poljubi fratra u ruku, pa posjedaše.
— Kako, Jure? Kako, Bare? Kako, Šimeta? Kako, Vice?... Kako svi? — pita fra-Brne.
— Vala bogu i Divici, sa zdravljem smo dobro, a mučimo se kako možemo — odgovori Čagljina u ime sviju.
— Tako! — reče fratar i nastavi jesti.
Bratstvenici izvadiše lule s kratkim kamišićima, te zakurnjaviše.
Pošto se nagledaše „vra-Naćvara“ (to je bio nadimak Brnin) pogledi im se stekoše vrhu ognjišta, gdje višaše njekoliko butina ovnujskih i svinjskih porebrina. Jedno momče Krkotića, gledajući to, šanu najbližem:
— Gledaj, molim te, blaga božjeg u gubavoga Kušmelja!
— Ej, da nije krov popločan, ili bar da je šira badža! — odgovori onaj uzdahnuvši.
Pošto ona trojica pojedoše ribu, domaćin dohvati s police jedan zemljani vrč, duhnu u nj i naglo odmahnu glavom, jer milioni zrnaca prašine izletješe iz njega. Bakonja priđe k ocu sa voštanicom, te obojica otidoše ka bačvama, koje bjehu iza razboja. Svijeća se ugasi, te Kušmelj reče:
— Zapali je jopet, vrag je odnija!
— Odnija ti pamet, beštijo muška! — reče tiho Osinjača. — Zar se kandelorica pridaje vragu?
— Pravo kažeš, nevisto! — reče glasno Rkalina. — Grijota je sviću grditi i kad nije kandelorica, a kamoli još vriđati boga prid dičicom i prid duovnikom.
— Valaj smo baš beštije, kad se ni prid redovnicima ne možemo uzdržati! A da šta lajemo kad nas oni ne čuju? — dodade Kljako.
Hoćahu odista Rdalo, Rora i Čagljina svaki po nješto još reći, da se fratar ne bijaše zagovorio sa sejizom, te ih ne slušaše.
— Tako! — veli fra-Brne dignuvši čašu vina prema oku. — Je li ovo staro vino, ili je novo, a, Jerolime?
— Jest, staro... nije, nego novo... nije baš ni staro ni novo! — odgovori knez Kušmelj, toliko se bješe zbunio od ljutine zbog zamjeraka bratstvenika.
— Kako to — reče Brne — nije ni staro ni novo? — pa ne sačeka odgovora, no ispi čašu i ostavi je pred Stipana.
— Jevo vidiš, kako. Priteklo mi je pet barila od lanjskoga, a cina mu je bila pala prid trganje, te ti ga ja smišaj s novim; a novoga sam naša trinaest barila, te ti ja sve uspi u onu bačvu; a ona bačva bere malo više od 18 barila, te ti ja...
— A je li čemu? — prekide Osinjača, pitajući fratra.
— Vire mi, nije loše! — odgovori Stipan, pa poče ljuštiti jaja.
— Taa-a-ko! A oćeš li dati braći da skvase grla?... Jeste li večerali, ljudi?
— Jesmo, jesmo!
— Taa-a-ko! Pa daj da piju!
— Vala! vala!
Kušmelj uze bardak ispred djece, pa krenu put bačve, ali ga Rkalina ustavi.
— Nećemo da mišaš s tim kominjakom! A-ja!
— Nama kominjaka i kod kuće pritiče! — viknu Čagljina.
— Ne, ne! — zagrajaše svi.
Kušmelju bi kao da ga pčela upeče uvrh nosa, te odiže obraze i brke, a zube iskezi, pa im veli:
— Ma, ljudi, šta će vam cilo vino. Ovdi nema ni dvi čaše dropinjaka!
— Ima, križa mi, gotovo pun bardak! — reći će njeki Zubatac, nadnijevši se.
Svi prsnuše u smijeh.
Osinjača istrže mužu sud iz ruke, preruči kominjak, pa ode k bačvi. Svi povukoše dušu u se, te se čulo kako mlaz šiče. „Vra-Naćvar“ utoliko izvadio njeki list, pa stade čitati.
Čagljina primivši od snahe pun bardak, ustade i skide kapu.
Svi poustajaše i poskidaše kape.
Fratar, ne dižući glave, reče:
— Stipane, namiri konja! To je najglavnije. Zatim se pobrini za moju ložnicu odma!
Momak izađe, a za njim i Bakonja. Čagljina se nakašlja, omako kako se čini kad se hoće da privuče čija pažnja. A kad to ne pomože, on zovnu:
— O, vra-Brne!
Fratar diže glavu.
Brat mu tad započe:
U zdravlje vaše mile dobrodošlosti, kâ šta je uvike bilo naše drage dobrodošlosti, jer ona uvik naše želje i našu dušu isliđuje, jer ona odi i brodi među nama grišnima, baš kâ mudrost među volovima, da nas provedri i prosvitli, ruža naša, kâ svića kroza dim od tamjana! Potom, da ti bude u svru, prid bogom, prid carom, prid biskupom, provincijalom, gvardijanom, narodom i na onome svitu za život, a na ovome za dušu! Potome, kâ šta si se stegâ svetim konopom, da stegneš boljitak, začetak, virovanje i strpljenje i svako blagoslovljenje; jer duša ne umi di su dvi, jer na kraju visi pokajanje i moljenje; a svra je velika, da ti, ružo naša, budeš došâ kâ vist blagovist od dive Marije, od Isusa slatkoga, od Jozefa pravednoga! Potom, kako je Isus sakrušija bogoljubnu zmiju, tako je u svoja grka justa metnuja kitu cveća, a prokleti sotona prosuja otrov! Kâ što su vridni bili svi naši misnici, dvadeset i tri do tebe, tako će i nakon tebe! A ti pisme pivaš i molitve divaniš. Kâ bog što sve zna — jer mudros, čestitos, bogoljubnos, skrušenos, kripos, lipos, milos, duševnos, rados, poniznos, u tebi su kâ u vrići! A potom i potom, naš dragi i blagosloveni, slavni, virni i mirni, kâ što si nosija, posija, prosija, raznosija, dolika do vode, gorika do brda, dakle, u glavi čuješ, a u ušima vidiš, a pod petama je lako onome ko je obuven, a u duši ko je križom umijen. Dakle, neka se liči koga boli ovom svetom svrom, kâ ti vra-Brne, kâ i oni naši svi prošli duovnici! Dakle: alvundandara, živija naš dični vra-Brne!
— Živija! — uzviknuše Jerkovići.
— Ko će napiti kâ on! — veli Rkalina, mašući glavom.
— Niko kâ on!
— Viru mu njegovu, da je učija, kakva bi to glava bila!
— Ja sam mu malo koju rič razumija!
— A ja baš ništa!
I svi se diviše tome govoru koji ne razumješe, jer po župama svetog Frane, kad se napija učenu čovjeku ili kad se u kakvoj pretežnijoj prilici govori pred učenijem ljudima, treba govoriti da drugi ne razumiju. A Čagljina bijaše pravi vještak u tome, takav vještak da on sam nije razumijevao šta je govorio. On je tako dvaš-triš besjedio u manastiru, a njekoliko puta u gradu prilikom općinskih izbora, i uvijek bješe potresen najviše
on, pa svi oni koji bi ga najmanje razumjeli. Besjednik nagnu bardakom. A kao da ni u tome poslu ne bješe pošljednji, jer mu jabučica skakaše kroza dugačko grlo, od kotlaca do podbratka. Pošto preduši, huknu i dodade sud bratu Šundi.
— Un zdravljen vran! Donbro donša! — napi Šunda, pak odape ništa slabije od starijega brata i dodade sud rođaku Rkalini Zubacu.
A Rkalina, nakon dobrijeh deset gutljaja, dodade sud Osinjači, jer bješe već prazan.
— E, ovoga još nije bilo! — reći će Kušmelj tiho, kako su ga najbliži mogli čuti. — Oblaporne gube, dočepale se muktiša, pa naginju ko će bolje: klju-ka, klju-ka, klju-ka! Kâ da meni s neba pada! Ej! ej!...
Uto se vrati sluga noseći naručje sijena, kojim napuni najbolji krevet. Bješe ih u kući svega tri, otesanijeh sjekirom od bukovine, kao što su obično po dalmatinskim selima. Povrh sijena sluga prostrije čiste plahte, koje izvadi iz bisaga, a svrh toga metnu pokrivače.
Za njim bijaše uljegao Bakonja, pa se raskorači pred pragom, gledajući koso stričeve i rođake.
Osinjača je nješto šaptala s mužem, pak napuni drugi bardak, kojijem se obrediše Rdalo, Kljako i Rora. Pa onda treći, kojim završiše momčad Krkote i Zubaci.
Stipan pripali cigaretu fratru pa se poizmače.
Jerkovići razumješe sad da je blizu čas u kome će se izleći ono oko čega se sve obrtalo, te umukoše i pogledaše Čagljinu, a on skupio prstima mrske na čelo, kao da pribere misli.
Svi očekivahu ko će prvi progovoriti i kako će.
Prvi probjesedi sluga Stipan:
— Ljudi božji, ala ste divlji! Taj vaš duvan smrdi, vire mi, kâ kuga, i štiplje za oči, te će tribati rastvoriti vrata i badžu pošto izađete! Ljudi božji, ala ste divlji!
Na to se uzmigoljiše, ali mudri Čagljina odmah povrne:
— A da što smo nego divlji! Mi smo, bolan, kâ zvirad!
Pa ugasi lulu, što i drugi smjesta učiniše.
— Pa onda još ništo — nastavi Stipan. — Mi smo pošli iz manastira u podne, pa je, bogme, dujo umoran i on bi legâ, a vi zasili...
Na to svi jedanak poustajaše.
Fratar glednu na svoj časovnik i mahnu put njih rukom, ali kako u taj mah razjapi usta od zijehanja, zastadoše svi.
— Ostanite... jo...š ma... lo, još malo!
Posjedaše opet.
— Ta-a-ko! A kako je sad ov... ov...? — I opet mu zijehanje prekide riječ, ali svi razumješe, šta pita, jer je gledao Bakonju.
Osinjača brzo ustade, pokloni se, stavi ruke za pojas, pa reče:
— Duše mi, vra-Brne, pravo da ti kažem, malo je beskaran, malo je svoje glave, malo je živ, življi od druge dice, ali, jopet, dade se i svitovati ima niko vrime!...
— Hm! Ta-a-ko!
Čagalj se značajno nakašlja, što učiniše i svi njegovi.
— Nije baš posve loš, ali je mudar, moj vra-Brne. Divice mi, mudriji u mnogim stvarima od ćaće!...
— Ta-a-ko!
Jače kašljanje među Jerkovićima.
— Od ćaće i od drugih, viruj ti meni, vra-Brne! Jeto prikojuče došli Ličani da kupuju vino. Jere traži po jedanaest viorina barilo, a oni nude po devet. Tako je trajalo sve jutro. Najposlinak Jere tijaše da dâ, ali mu Bakonja reče: „Ne daj, ćako, jere sam se ja prikrâ kad su se razgovarali, pa sam čuja di govore da je vino po drugim selima skuplje od našega, a slabije od našega. Još rekoše da bi se u naše moglo usuti treći dija vode!“
— Ta-a-ko, tako! A-nu, amo, odi amo, od’, od’, od’! — reče fratar.
Bakonja poljubi strica u ruku.
— Pa šta misliš, a? Oćeš li galijotati, ako te povedem u manastir, a?
— Ja ću te slušati i biću dobar! — odgovori Bakonja gledajući strica otvoreno u oči.
— Ne govori tako, divlje dite, nego reci: Slušaću vas, čestiti oče, i biću vašoj dobroti pripokoran! — popravi Stipan.
— Slušaću vas, čestiti oče, i biću vašoj dobroti pripokoran! — ponovi Bakonja i poljubi opet strica u ruku.
— Tako, moj lipi Stipane — reče Osinjača — zdravljica se nanosija, a tako ti tvoje srićice pouči neuko dite, jer mi, smo kâ goveda...
— Taa-ko! Dosta sad! — prekide dujo. — Mali će doći na ćud, ja se nadam, a ako li ne dođe, ja ću s njim natrag! A sad dosta i za dosta! Ti mu, Barice, spremi malo prtenila i što znaš, pa neka iđe sutra sa mnom. Taa-ko! A ti me, mali, izuj!
Osinjača dopade i ižljubi obje ruke djeveru. Za njom pristupi Kušmelj. Oboje zavodnjelo očima. Ona se obrne ka sluzi, pa htjede i njega u ruku cjelivati.
— Taa-ko! Dosta, dosta! — reče Brne. — Vrime je leći!
Pak ustade i nagnu se put Stipana. Stipan uhvati za ramena od mantije i povuče k sebi, te fratar osta u pantalam’, prsluku i goloruk. Takav se činjaše mnogo deblji i kao njeko drugo čeljade.
Čagalj, Šunda i Rkalina šaptahu nješto živo meću sobom. Čagalj upro kažiputom u svoje čelo pa kuca u nj.
Osinjača reče djeci:
— Ajte’ poljubite ruku stricu i recite: Vala naš lipi dujo.
Čmanjak, Krivica i Galica učiniše tako a mati diže Škemba, te i on ćuki strika.
— Taa-ko! Ajte lezite! Ajte i vi, braćo!
— Bi molija za jednu rič! — poče Čagljina, skinuv kapu i primaknuvši se ka ognjištu. Svi se Jerkovići naslagaše iza njega.
— A šta to, Jure? — pita nemarno dujo češući se po listovima.
— Bi molija, a prosti kâ stariji i pametniji. Jevo šta. Mi... onaj... da rečem, mi jevo ne želimo zla nikome, a teliš svojoj krvi, svome bratu, ali... ali...
— Ajde, brajo, Jure, ajde kući, živ bija! Ajte svi, i onako je već kasno! — prekide ga Osinjača, blijeda kao krpa.
— Ali... triba da kažemo da mi nismo kajeli...
— A šta kajeli, šta kajeli, gubo pijana? — prekide ga Kušmelj i spopade vatralj.
Ali stade među njih Šunda i zašunda dignuvši ruku visoko:
— Ajan! Ovdin nen ponmaže stranšiti! I min monžemo slonmiti kome rebra! I jonš kanko! Alvundandra!!!
— Šta? — viknu fratar zaprepašćen. — da se bijete?! Prida mnom?! Taaako!? A zašto?!
— Prije svega, reci ovoj magarčini da se ne zagoni, jer ako ga svaki prstom dovati, neće ostati paprička od njega! — veli Čagljina.
— Taa-ko!...
— A tvoje će se isto brojati, kâ uvik, dujo, ali je dobro da nas čuješ! — veli Kljako.
— Taa-ko!...
— A njemu, šta će biti od riči? Zašto se jidi, ako mu je duša mirna? — veli Rdalo.
— Taa-ko!...
— A najglavnije je da drži ruke pri sebi i jezik za zube, on i Osinjača, jer... — Rkalina zaškrguta zubima.
— Taa-ko!...
— Anko jonpet nansrne, dan gan zvinznem po ćinvenrinci, Krnkotiću, dinte! — veli Šunda.
— Ah, Isuse! Isuse! — uzdahnu dujo i stropošta se na stolicu, pak diže obrve, valjajući očima s jednoga na drugog. Stipan stade iza njega, a Kušmelj i Bakonja prisloniše se uza krevet.
— Jesam li ja među braćom ili među ajducima noćas? — poče fratar.
— Moj dobri, vra-Brne, molim ti se, čuj me! — zače meko Čagljina. — Jesam li ja rekâ šta rđavo? A jesam li i mislija šta rđavo? A on nas tira iz kuće na ovaj način! Mi jesmo u njegovoj kući, ali smo se radi tebeka skupili, i ja imam tebika da rečem ništo u ime sviju, jer imamo dogovor.
— Taa-ko! — reče Brne, povrnuvši se maličak.
— Tako je! tako! — zagrajaše svi.
— Dakle, jevo šta je. Maloprije sam rekâ, da mi nemamo zle primisli na našu krv, jer u krvi je milos i kripos, a pri tom bogoljubnos...
— Nemoj tako, nemoj kâ ono malo pri, nego kaži ukratko i bistro šta imaš! — reče fra-Brne.
Šunda odgurnu brata, pa stavši na njegovo mjesto:
— Unkrantko jen ovo: min nenćemo dan vondiš Bankonju un mananstir!
— Taa-ko? Vi nećete?! A ko meni zapovida?
Kljako oturi Šundu i stane na njegovo mjesto:
— Mi ti ne zapovidamo, niti možemo, ali krvi mi Isusove (a ona je priskupa!) kajaćeš se, ako ga povedeš, jer će te ovo dite osramotiti i nas sviju!
— Taa-ko! A ja ću s njim natrag, ako ne bude za to.
— Zlo je i da pođe! — reče Rora.
— Dokle ga poznaš, može učiniti što se već neće moći ispraviti! — veli Rdalo.
— Ma sve su to prazne riči, i ja ne znam šta oćete najposli?
Žestoki Rkalina škrgutnu zubima, odgurnu sve, pak se usići pred fratra.
— Jevo mene da ti kažem bez zavijanja, najkraće i bistro. Ti odabra sina Kušmeljeva da uči knjigu, pa da s vrimenom bude redovnik! Ti s nama večeras ne progovori tri riči, nego nas zadrža da vidimo tvoj izbor. Lipo! Ali ćeš čuti istinu, pa čini kako znaš. A istina je ovo: u Zvrljevu dosad nije bilo lupeža, palikuće, ubojice, ni drugog vražjega stvora, kâ što će biti ovaj Bakonja! On se umetnuja na pokojnog strica Juretu, ni uzmi ni podaj, i obršiće kâ on...
Kušmelj jeknu kao ranjeni vo. Osinjača i Bakonja plakahu.
Nemilostivi Rkalina nastavi:
— To si ti sve znâ, ali ti nama ne viruješ, nego si se upija u tvoga Kušmelja.
— Ja nisam znâ to!
— Jesi, jesi! Jesenas smo ti kazali sve potanko. Kazâ ti je i Čagalj, i Šunda, i Kljako, i Rora, i ja, a kašće ti i sve selo, jer je sve selo na čudu e njim! Vidiš kako sad plače uz mater, kako se pripodobija! Siroma! A džigerice bi ti izvadija za krajcaru. Eto, mati mu priča kako je mudar, kako se privukâ da sluša šta Ličani govore, a neće da kaže da im je ukra iz kolâ dva pršuta i da su i’ zajedno pojili...
— Lažeš! — reče Osinjača kroz plač.
— Muči, ženo, muči, nemam ja kad, a mogâ bi lipi stvari izređati... Dakle, razumija si sve, pa sad ga vodi! Čuće mu za zdravlje tvoja braća vratri, a ni sv. Vrani neće biti lako, jer će ga oguliti, ako bude mogâ, kâ što će i pravo imati!
— Dosta, grišniče, dosta! — prekide ga fratar, više žalostivo negoli oštro.
Ali Rkalin planu na to, pak sastavi ruke na krsti i reče:
— Ko je viši grišnik, ja ili onaj što zaklanja ovake lupeže, a vratre?...
Tada Stipanu prekipje te viknu:
— Natrag, ti Rkalino kako li te zovu, jer ću ti mozak proliti! — i maši se oružja.
Bakonja se stani u tren kraj Stipana, a Kušmelj opet spopade vatralj. Osinjača zaleleka. Fratar se ukočanji na stocu.
— Natrag! — povikaše sva trojica.
Rkalina pogleda prezirno Stipana:
— A što se ti uplićeš, ti skitaču, ti vratarski tavozilu, a!!? A znaš da ću ti uzeti te crvaljike iza pasa, pa ću i’ slomiti oda te!...
— Pokušaj! — reče Stipan izvadivši kuburu.
Fratar ugasi svijeću.
Čuše kako krcnu kokot na pušci.
Brna stade pomaganje.
— Jere!... Jure!... Bare!... Šimeta! Jeste li mi braća! Za muku Isukrstovu, za sv. Franu, ne dajte da se krv proliva... Ajme! ajme! u-ju! jo!... Stipane, Stipane, nemoj dite!...
— Ne bojte se, vratre, ništa bit neće — reče Kljako propirujući glavnju.
— Nen bonjimo sen min ti’ prinkovođana, tin onružani denlija! — veli Šunda.
Brne poče grliti Stipana i odmaknu ga u ćošak, pak se obrnu k Jerkovićima:
— Za ime božje, šta oćete od mene?
— Oćemo da izabereš od naši ditića koji bude najdostojniji! — reče Rkalina. — Jer mi znamo put i do biskupa i do kralja!
— Pa ja nisam rekâ da neću! — odgovori fratar, malo mirniji.
Jerkovići počeše gurkati Rkalinu u pleća, svi zagrajaše:
— Pa lipo!... Kud li će se lipše!... Pa dobro!... Kâ pametan čovik!... dobri naš vra-Brne!...
Onda Čagljina stupi na svoje pređašnje mjesto, pa će medeno:
— A šta je tribalo da se do ovoga dolazi? Zašto ne pustite mene da govorim, nego ovaj maniti Rkalina: dam! bam! tum! pum!, kâ da se ne može ljudski...
— Dobro! Dobro! Ajte sad!
— A moj dobri, moj lipi vra-Brne! — nastavi Čagljina — nemoj ti misliti da smo ti mi izgubili rišpet, i da ja nisam znâ da ćeš ti učiniti kako je pravo! — reče i poljubi ga u ruku.
Svi ostali redom pristupiše mu ruci, preklinjući se svaki da mu nije „izgubio rišpet“ i moleći da oprosti. Njeki još povikaše:
— Dobra noć, brate Kušmelju, prosti i vala ti na časti!
Rkalina se zaplaka na polasku.
— Ni-i-sam ni mi-sli-ja da... da te vriđam!
— Ajde, živ bija, ajde! — veli fratar, pak se otetura do kreveta i izvali se, uzdahnuvši — kao da bješe svalio teret od stotinu oka.
— Taa-aa-ko! Uf! neka vas vrag nosi sve, sve, sve, koliko vas je!...
— A prokleti antikristi! lupeži! galijoti! žbiri! ajduci! ubija vas bog! A platićete, platiti, ako živ bude Jere — govoraše Kušmelj.
— Jeto, moj dobri divere! Jeto kakvi su vidiš sam, pa još viruj njima! — plakaše Osinjača.
— K vragu svi! svi! svi! Uf! — stenjaše jednako fratar.
U zoru, po naredbi fratrovoj, Stipan osedla konja, te se krenuše.
Kušmelj, pošto pomože bratu da uzjaše, stade pred konja, pa se češka.
Fratar blijed, kao da je bolovao, gleda u vrh od čizama i veli:
— Pa... onaj... vidićemo!... Tamo po Božiću!
— Ja... onaj... kako god ti rečeš! — veli Kušmelj.
Fratar se još dublje zamisli, pak će najzad odlučno:
— Pa baš neka pođe odma! Neka iđe!... Baš neka iđe odma! — obode konja i odjezdi.
Kušmelj i Osinjača izgrliše Bakonju, preporučujući mu da sluša strica Brnu, da zapazi kako ga Jerkovići ljube, pa neka se baš za njihov inad podobri.
Stipan i Bakonja pođoše.
Muž i žena stajahu u dvorištu dokle ih god iz vida ne izgubiše, pak uđoše u kuću.

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Simo Matavulj, umro 1908, pre 116 godina.