* * *


Ajduk Stojan

Goro le, goro zelena,
kolko si, goro zelena,
još tolko da si lisnata
če imam brata ajduka
da ga potera ne fata. 5
Jošte mu sestra govori,
uz drum ide golema potera
i tera brata Stojana.
Crne mu vrvce sobuli,
bele mu ruće vrzali 10
doteraše ga na sred selo,
turiše ga živoga na kol.
Stojan si od kol govori:
„O, lele mene do boga
Kolko je selo Pleven-grad 15
polovin moja rodbina
nikoj mi vodu ne dade".
Toj čula sestra Todora.
Otide rano na pazar,
kupila kupče za dinar, 20
nalila vodu za ćenar,
odnela bratu Stojanu.
Stojan si od kol govori:
„Sestro Todoro, Todoro,
kolko te okam za vodu 25
više te okam da ti kažem.
Znaš li njivu golemu,
u njivu drvo visoko
i kod drvo bel kamen.
Kod kamen blago staljano 30
i znano i neznano,
i mereno i nemereno.
S majku da ga iskopate
i pravo da ga podelite,
na majku više da dadeš. 35
Da sam majku slušal
ne bi do kol'c doš'l".
Tagaj Stojan vodu piješe.
Voda niz kol'c isteče.[1]


Reference

  1. Zapisano 1961. godine od Marije Stojanović iz Vrbice, stare 71 godinu. Ne peva.

Izvor

  • Dragoljub Simonović: Narodne pesme iz Istočne i Južne Srbije, Beograd, 1988., str. 213-214.
  • Koj je žedan vodu neka pije. Pesme zabeležili: Borislav Prvulović, Svetislav Prvanović i Vladimir Jeremić. 2/1962, br. 3, str. 40.