Autobiografija/HRIŠĆANSKA NAUKA

HRIŠĆANSKA NAUKA

HRIŠĆANSKA NAUKA

          Učeći hrišćansku nauku meni je neobično omilela neznabožačka vera. To dolazi verovatno otuda što nas je katiheta, koji nam je taj predmet predavao, tako nehrišćanski tukao da se ja i dan-danas u crkvi, kad slušam propoved o hrišćanskom milosrđu, osvrnem na sve strane, zazirući da me ne zvizne mitropolit pataricom ili đakon kadionicom. Ta je pojava jedan dokaz više da utisci iz rane mladosti ostavljaju vrlo dubok trag u duši.
          Sećam se, na primer, da sam zbog sedam mršavih krava izeo sedam tako debelih batina da o debelim kravama nisam smeo ni govoriti. Pa onda Marija i Magdalena mal' mi nisu došle glave. Zbog ove poslednje, tj. zbog Magdalene, morao sam jedanput da svlačim pantalone pred celim razredom, da se povalim po klupi i da izdržim dvanaest udaraca po golome telu. Od toga doba uhvatio sam takav strah da ni docnije u životu, kad god bih sreo žensku koja se zove Magdalena, ja ne bih smeo pred njom da svlačim pantalone.
          Bilo je i lekcija koje mi nisu pravile teškoće. Tako, na primer, Adam i Eva bili su mi vrlo simpatični, verovatno sa svoje naivnosti, a možda i stoga što je prvi greh jedne žene uopšte simpatična stvar. Ali dok su mi Adam i Eva bili simpatični, dotle su mi njihova deca pravila užasne malere. Zbog poznate firme „Kain & Avelj“ izvukao sam tri puta batine. Jedanput zato što sam kazao da je Avelj ubio Kaina, drugi put što sam kazao da su Kain i Avelj bili apostoli, a treći put, ne sećam se, a čini mi se zato što sam kazao da je Kain prodao Avelja misirskim trgovcima za trideset srebrnika.
          Na godišnjem je ispitu, razume se, bilo grdne smejurije. Predsedavajući profesor hvatao se rukama za trbuh i uzvikivao: „Idi, dete, do đavola, nisam se ovako slatko nasmejao već toliko godina!“ a ispitujući profesor, odnosno katiheta, triput je stezao pesnice i zaletao se na mene, ali se uvek uzdržavao s obzirom na svečanost trenutka. Jedva što mi je onako kroz zube pomenuo nešto oca i majku.
          Razume se, kad sam se već jedanput zbunio, da je posle sve išlo naopako. Tako, na primer, kad mi je katiheta postavio pitanje o Adamu i Evi, ne bi li me tom najlakšom i meni inače najsimpatičnijom lekcijom pomogao da se izvučem, ja sam počeo ovako:
          — Adam i Eva bili su prvi ljudi... prvi ljudi... Adam je bio prvi čovek, a Eva je bila prva žena. I oni su, kao prvi ljudi, živeli u raju. I oni su vrlo lepo živeli, ali jednoga dana Adam zagrize Evu... zagrize Evu i zbog toga mu Gospod Bog prebije jedno rebro...
          I zatim je, na zadovoljstvo predsedavajućeg, sve u tome tonu išlo. Ja sam na ispitu jednostavno izmešao Stari i Novi zavet tako vešto kao što bi dobar kockar izmešao dva pakla karata. Katiheta me je dvaput zaustavljao da ne govorim, ali me je predsedavajući hrabrio i terao da nastavim, obraćajući se katiheti rečima: „Ama pustite ga, molim vas, da se bar slatko nasmejemo!“
          Ja sam, kao što rekoh, strpao dvanaest Hristovih apostola u Nojev kovčeg; za Sodomu i Gomoru rekao sam da su to dva sveta hrama u kojima je Isus sa uspehom propovedao svoj nauk: „Ljubi bližnjega svog“; za Hrista sam još rekao da je četrdeset dana proveo u kitovoj utrobi, pripremajući se za svoju božansku nauku; za deset zapovedi božjih sam rekao da ih je Juda prodao na gori Araratu, i najzad sam celu stvar završio time što sam, na pitanje: šta znam o Pilatu, rekao da je Pilat sin Mojsijev, da je izrodio veliko pleme i, kad je taj posao svršio, da je oprao ruke.
          Uostalom, ja ni dan-danas ne razumem čega u svima ovim mojim odgovorima ima smešnoga i čemu se upravo predsedavajući profesor tada onako slatko smejao? Hrišćanska nauka za mene je — kao što je to za vrlo velik broj hrišćana i dan-danas — bila jedna zbirka raznih čudnovatih i neverovatnih priča i ja ne vidim da je to bio neki strahoviti greh izmešati sve te priče kao što sam to ja učinio. Ne vidim, naime, šta bi više o hrišćanstvu znao onaj koji bi sve priče ispričao onako kako su one u knjizi zapisane?
          Ali, ruku na srce, nije se naš katiheta zadržavao samo na biblijskim pričama; ulazio je on i u suštinu Hristove nauke i upravo zbog te suštine mal' ne izgibosmo svi do jednoga. Tako, na primer, on nam je govorio dugo i opširno o osnovnim načelima Hristove nauke. Mi smo vrlo pažljivo pratili njegova predavanja, tj. vrlo pažljivo smo posmatrali svaki pokret njegovih ruku, bojeći se da ne zvizne koga.
          Idućeg časa, razume se, nastalo bi propitivanje onoga što smo prošloga časa slušali.
          — Koje je prvo osnovno načelo Hristove nauke? — pita g. katiheta prvoga među nama sa kojim mu se sretne pogled.
          Onaj grešnik diže se sa mesta i ćuti kao zaliven. Katihetu već podilazi gnev i ponavlja pitanje.
          Đak uporno ćuti, sa istrajnošću prvih hrišćana pred sudom mnogobožačkih tirana.
          — Koje je prvo osnovno načelo Hristove nauke, zvekane jedan? — ponavlja gnevno katiheta i već mu se stežu prsti u pesnice.
          Pa kad đak ipak ne odgovara, on rukne:
          — Milosrđe! — i tako nemilosrdno zvizne đaka po glavi da ovome pokulja mlaz svetlaca iz očiju.
          Tad se katiheta okreće drugome:
          — Reci mi ti, koje je drugo osnovno načelo Hristove nauke?
          Onaj se grešnik češe iza uveta i vrdara pogledom da po pokretu ruke katihetine vidi s koje li će ga strane da flisne drugo osnovno načelo Hristove nauke.
          — Ljubav prema bližnjemu, magarčino jedna! — dere se katiheta kad ne dobija odgovor, a onaj grešnik pipa se po nosu da vidi nije li načelo ljubavi prema bližnjemu obojeno crvenom bojom.
          Treći đak, razume se, takođe ćuti na pitanje: koje je treće osnovno načelo Hristove nauke.
          — Velikodušnost, uštvo jedna, ali za tebe je velikoušnost! — dere se katiheta i tegli grešniku uši kao da se dočepao krajeva hozentregera.
          Mi ostali premrli živi. Ima nas trideset i četvoro u razredu i, ako Hristova nauka ima slučajno trideset četiri osnovna načela, vidimo da ćemo izginuti svi kao prvi hrišćanski mučenici, bačeni u arenu na milost i nemilost divljih zverova.
          Eto, u takvim prilikama ja sam zavoleo mnogoboštvo i žalio sam što nismo ostali u toj veri. Prvo: što više bogova to manje osnovnih načela; drugo: mnogi bogovi ne mogu nikada biti tako opasni kao jedan jedini bog; i treće: kad bi bili u mnogoboštvu, ne bi se u gimnazijama učila hrišćanska nauka.

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Branislav Nušić, umro 1938, pre 86 godina.