Autobiografija/MATEMATIKA
| ◄ STRANI JEZICI | MATEMATIKA | FIZIKA I HEMIJA ► |
MATEMATIKA
— Ja bih vas molio, gospodine doktore, da dete svestrano pregledate, jer počinje već da me brine njegovo stanje.
— Šta je to, dakle, što vas brine; kakve ste promene zapazili na njemu?
— Dete je bilo vedro, veselo, raspoloženo, pa odjednom postalo sumorno i ćutljivo. Nekako mi je rasejano, ne ume ni da razgovara kao pre, ne čuje kad ga pitam i vrlo rđavo spava. Sanja, veli, neke strašne snove i u snu se tako pogdekad prepadne da često puta skače sa kreveta pa ga jedva možemo umiriti.
— Hm! Hm! — razmišlja zabrinuto doktor i dodaje: — Dovedite vi meni mladoga pacijenta da ga lično ispitam.
Ulazi bled i ispiven mladić, lekar ga pipa, kuca po grudima, zagleda mu jezik i prevrće mu očne kapke.
— A rđavo spavaš, je li?
Đak potvrđuje.
— Bi li mogao reći kakvi su to snovi, šta je to tako strašno što sanjaš?
Đak se prestravljeno obzire levo i desno, pa onda počinje poverljivo:
— Sanjam neku gadnu ženturinu, sa oštrim, gvozdenim zubima, zmijama mesto kose, topovskim đuletom mesto srca, rukama u vidu gvozdenih vila i fosfornim očima, koje se u mraku svetle kao mačje oko, i stomakom od goveđe kože, punim raznih cifara koje ta nakaza bljuje na usta.
— To je matematika! Da, to je matematika! — vrti brižno glavom lekar, sećajući se svoje mladosti. — Poznajem tu bolest, vrlo je dobro poznajem, preležao sam je i sam. A kakvoga si duševnoga raspoloženja, mladiću, kad si budan? Jesi li sačuvao pamćenje, znaš li, na primer, da mi recituješ štogod?
— Znao sam, ali sam zaboravio.
— Možda si upamtio kakvu narodnu pesmu?
— Znao sam, ali sam zaboravio.
— Ili ma šta drugo, ma kakvu pesmu, reci šta znaš?
Dečko se domišlja, domišlja, pa tek zapne:
— Kvadrat od hipotenuze,
To zna svako dete,
Ravan je kvadratima
Od obe katete.
Lekaru se muti čelo brigom i obraća se roditeljima, kao čovek koji je već postavio dijagnozu, ovim savetom:
— Dajte mu da jede kuvane suve šljive, upišite ga u kakav sportski klub i budite izmireni s tim da ove godine padne na ispitu.
Eto, takvi smo pacijenti bili svi koje je ova boljka, opasnija i od tetanusa i od kočenja vrata, zahvatila. Svi smo mogli jesti kuvane suve šljive i biti izmireni s tim da ćemo pasti na ispitu. Svima nam je matematika bila vrsta aveti od koje se noću trzamo iza sna, u mraku je se plašimo i usred dana dršćemo kad nam se samo pomene njeno ime. Matematika nam je svima izgledala nekako kao more bez horizonta i bez dna, u koje su nas bacili te se davimo ili očajnim i bezumnim naporima spasavamo; ličila nam je na zamršeni lavirint, u koji su nas ugurali te se zbunjeno teturamo, udarajući čas u jedan čas u drugi zid, i ličila nam je na neprohodnu džunglu, punu krvožednog zverinja, u koju smo zalutali i ne znamo naći izlaza, pa smo stoga valjda i verovali da je ona kazna koju je gospod bog izrekao prilikom izgnanja iz raja, kada je za prvi greh ženu kaznio porođajnim mukama a čoveka matematikom.
I onda, zar je čudo što smo se u snu trzali, što smo zaboravili i narodne pesme i očenaš, pa često puta i svoje sopstveno ime i prezime, i mesto rođenja, i imena svojih roditelja.
— Odakle si rodom, Spiro? — pita profesor matematike Spiru Najdanovića.
Spira ćuti, trepće i gleda u tavan.
— Odakle si rodom, Spiro? — ponavlja profesor.
Spira ćuti, trepće i gleda u tavan.
— Zar ne znaš, po bogu brate, odakle si rodom?
— Zaboravio sam.
— Pa šta onda znaš? 'Ajde reci mi da čujem šta ti znaš, kad već ne znaš ni odakle si rodom?
— A plus b na kvadrat ravno je a na kvadrat plus ab plus b na kvadrat! — odgovara Spira kao iz topa.
I dok se profesor zgranjavao pred pojavom što je Spira zaboravio svoje mesto rođenja, dotle smo se divili Spiri što je tako lepo znao ovaj binomni obrazac, jer mi nismo ni toliko znali.
Ako smo i znali što, znali smo samo ono što su ranije generacije, one koje su pre nas lupale glavu sa matematikom, stavljale u stihove. Jer valja znati da smo se mi vratili onome lepome običaju srednjega veka, stavljanju nauke u stihove, kao jedinome načinu da pojedine teoreme, principe i zakone naučimo napamet.
— Šta biva sa zagradom kad se pred njom stavi plus? — pita profesor.
Đak odmah prošapće u sebi stih: „Kad je pred zagradom znak više, zagrada se i izvrši tu radnju.
Tako isto i Pitagorino pravilo glasilo je u stihu:
Kvadrat od hipotenuze,
To zna svako dete,
Ravan je kvadratima
Od obe katete.
A nesretna Karnova teorema glasila je:
Kvadrat nad jednom stranom
— Veli Karno, ćorava mu strana —
Jednak je kod trougla,
Sa zbirom kvadrata drugih dveju strana itd.
A, dozvolite, da nije ovih lepih i vrlo glatkih stihova, ko je taj koji bi se smeo poduhvatiti da nauči napamet taj isti Karnov princip, koji u prozi glasi ovako: „Kvadrat nad jednom stranom trougla jednak je sa zbirom kvadrata drugih dveju strana smanjenim za dvostruki proizvod iz tih drugih dveju strana i kosinusa ugla koji zaklapaju“.
Ali, ma koliko da smo se spomagali stihovima, te su nam teoreme ipak zadavale ogromne glavobolje. Sećam se, na primer, one Pitagorine hipotenuze, koja me je toliko izmučila i sa kojom sam se toliko rvao, pa ipak, evo, ni dandanas ne znam šta je to hipotenuza, sem što mi je ostalo u pameti da je to nešto što je ravno zbiru kvadrata oba kateta. Meni je uvek izgledalo kao da je ta hipotenuza sestra od tetke hipopotamusu.
Sećam se da sam jedanput, na času opšte istorije, dobio pitanje:
— Deder, reci ti meni imena devet mitoloških muza?
Ja sam prema boginjama lepih veština imao naročitih sklonosti i trudio sam se, više no inače, da tu lekciju dobro naučim, pa ipak nisam upamtio ime jednoj od njih i moj je odgovor glasio:
— Erata, Kaliopa, Klija, Melpomena, Polimnija, Talija, Terpsihora, Uranija i Hipotenuza.
Uostalom, nisam ja jedini bio kome su hipotenuza i kateti poremetili normalno rasuđivanje. Bilo je i drugih koji su, učeći matematiku, potpuno zabrljavili. Jedan moj drug, neki Nenad Protić, nazvao je osnovaoca francuske dinastije Ljudevitom Katetom i uporno je ostajao pri tome da su svi francuski Lujevi—Kateti.
Ta hipotenuza postala mi je toliko odvratna da sam je počeo smatrati kao reč koja, bačena nekome u lice, može značiti samo uvredu i ništa drugo. Tako sam je ja jedanput i primenio i zbog te primene imao teških neprilika u porodici.
Došla nam je bila u goste neka strina, jedna zrela devojka od četrdeset godina, koja se nije udala jer „nije smela da se odvaži na to“. A ta neodvažna strina bila je inače neobično dosadno stvorenje, koja je zasipala pitanjima kao mećava i koja se interesovala za sve, počevši od pitanja: ko svlači mitropolita uveče kad hoće da legne, pa do pitanja: da li kokoška oseća izvesnu prijatnost kad snese jaje?
I takva jedna strina i sa takvim navikama pala mi je u kuću baš kad sam se spremao za ponovni ispit iz matematike i kad mi je glava vrila od raznih sinusa, kosinusa, konusa, paralelopipeda, segmenata, tangenata itd. Podnosio sam, dokle se dalo podnositi, da me zasipa smetovima pitanja, ali kad mi dosadi, kad neodvažna strina prevrši svaku meru, prekipe nešto u meni i, da bi je kakvom teškom uvredom ućutkao, ja dreknuh:
— Vi ste hipotenuza!
— Juh! — vrisnu i inače vrlo osetljiva strina i zaklati se da padne u nesvest.
Na njen krik dotrča iz druge sobe majka i strina joj se uze gorko jadati:
— Ja, ja, koja tvoju decu volim kao oči u glavi, ja to da doživim! — jecala je strina i, razume se, iz očiju je lila kiša suza kao iz rešetke za tuširanje kad se povuče onaj lančić.
— Crni sine, šta si joj kazao? — pita očajno majka.
— Rekao sam joj da je hipotenuza.
— Ju, a šta je to?
— Što ga pitaš šta je; to je izvesno kakva stonoga, ako nije što još i gadnije, — pišti strina.
— Šta je to, kaži mi odmah šta je to? — navalila majka na mene, ne bi li izgladila uvredu. — Nemoj da ćutiš, nego reci šta je to?
— Kvadrat od hipotenuze ravan je zbiru kvadrata od oba kateta!
— Eto, eto, kažem ja da je to neka stonoga! — pišti i dalje strina, koja zbog te teške uvrede sve do svoje smrti nije govorila sa mnom, živeći u dubokome uverenju da je hipotenuza neka odvratna životinja.
I to je samo jedan, jedan jedini pojam iz matematike koji je mojoj strini ličio na stonogu, a zamislite na šta bi joj ličila tek cela matematika, koja je i nama izgledala kao najkrvoločnija životinja. I, ako bi joj tražili sličnosti u životinjskom carstvu, ona bi najpre bila slična odvratnome oktopodu koji je pružio osam krakova sa sisaljkama na vrhu, od kojih svaki posebice pije krv nesretnoj žrtvi koja bi upala među krakove te opasne životinje. Tih osam krakova predstavljaju: aritmetika, algebra, geometrija, trigonometrija, stereometrija, goniometrija, planimetrija i analitička geometrija. Pa izvolite sad sami izabrati, koji od ovih pipaka želite da vam se zarije u mozak, pa izvolite sad sami reći: da li je moguće izbeći smrt kad čovek zapadne u kandže ovoga odvratnoga oktopoda?
Zamislite, na primer, neka takav oktopod pruži samo jedan od svojih pipaka i kljucne vas u glavu. Jauknućete, verujte, kao da vam se u mozak zarilo pedeset zmijskih žaoka, a ako zapitate šta je to što vas je tako teško ozledilo, dobićete odgovor da je to nepoznata količina.
Ah, te nepoznate količine, koliko li su nam one samo jada zadale! I, kako tada tako i docnije u životu, uvek su to nepoznate količine koje čoveku zadaju nevolje i brige! Jer odista, u životu, to ste izvesno svi zapazili, te nepoznate količine igraju često vrlo veliku ulogu. Tako, na primer, u politici nepoznate količine imaju pogdekad presudnu reč; u javnome životu nepoznate količine dostižu pogdekad vrlo veliki ugled; u literaturi nepoznate količine uznose gdekad visoko glavu, pa najzad i sam brak, kao osnovica čovečjeg života, nije ništa drugo do zajednica nepoznatih količina.
To u životu biva i, kad već čovek zagazi u život, on se, hteo ne hteo, miri s tom okolnošću, ali se mi u školi nismo mogli da izmirimo sa tim nepoznatim količinama, a još manje s tim da čitava jedna nauka počiva na nepoznatim količinama. Kad sam jedanput, u svojoj naivnosti, zapitao našto te nepoznate količine, kad već postoje poznate i kad one vrlo lepo i korisno služe, jedan profesor matematike mi je rekao:
— Kad bi sve količine bile poznate, onda matematika ne bi bila nauka.
A bar da su samo te nepoznate količine u matematici, pa čovek i da joj oprosti nekako. Ali je tu takva gužva i takva zbrka raznorodnih i svakojakih količina da je čoveku lakše okom sagledati ceo planetni sistem u vasioni no mozgom shvatiti sve te količine u matematici. Tako, na primer, sem poznatih i nepoznatih, ima još i pozitivnih i negativnih količina, pa ima količina beskonačnih (beskonačno malih i beskonačno velikih), pa ima imaginarnih (uobraženih) i najzad kompleksnih količina, a to su one koje nisu ni realne a nisu ni uobražene, nego nešto otprilike kao pola riba a pola devojka. I što je najgore, sve se te količine među sobom sabiraju, oduzimaju, množe, dele, stepenuju i uopšte su u tako srdačnim odnosima da ne možeš nikad znati ko je kome rod a ko nije. I iz te mešavine porađaju se takve nekakve odvratne nakaze, tako neki čudnovati zakoni i principi, da bi u svakoj drugoj prilici, kad bi ih ko postavio, trebao u najmanju ruku da bude upućen u bolnicu na posmatranje. Iz te mešavine i odnosa među ovim raznolikim količinama, kao ono kad pomešaš sodu, loj i kišnicu pa dobiješ sapun, dobijate na primer ovako čudnovata pravila, udaljena hiljadama kilometara od zdravoga razuma: „Nula podeljena sa nulom može da bude nula, a može da bude i jedan, može i dva i tri, četiri i pet i može da bude sve štogod hoćete“ ili: „Četiri podeljeno sa nulom daje beskonačno veliki broj“ ili: „Uobražena količina stepenovana sa uobraženom količinom daje realnu količinu“.
A kad već u toj nauci nema nemogućnosti, kad ona iz poznatih količina iznalazi nepoznate a iz uobraženih dobija realne, onda po čemu bi u matematici bio nemogućan i ovakav zadatak na primer: „Kad je šofer gospodina ministra socijalne politike star 40 godina, Z meseca i 12 dana a most je u varoši Kvibeku, u državi Kanadi, dug 577 metara, onda koliko žumanceta treba razmutiti u supu od rezanaca spravljenu za četiri osobe raznolikih starosti, s obzirom na to što je širina uskoga koloseka bosanskih železnica 0,70 m2?“ Ili, zar je onda nemoguće i rešenje jednoga zadatka iz više matematike koji sam tu skoro čitao u nekim novinama a koji glasi: „Kad pomnožim datum mog rođenja sa brojem moga telefona, dobijam iz kvadratnog korena od toga, minus godine moje tašte, tačno broj moje kuće.“
Vi ćete se možda ovim zadacima nasmejati, smatrajući ih kao izmišljene toga radi da bi se persiflirala matematika kao nauka, međutim kao potvrdu da ovakve stvari, kad je reč o matematici, ne spadaju u oblast izmišljenoga, priđite prvome matematičaru koga sretnete i zamolite ga da vam objasni Zenonov zakon. Ali, toplo vam preporučujem, pre nego učinite, da uzmete jednu dozu broma za umirenje živaca, jer će vam taj matematičar dokazivati takve stvari da će sasvim nesvesno vaša ruka tražiti u okolini kakav predmet, pivsku kriglu, stolicu ili u najmanju ruku kakvu ciglu, sa željom da ga klepnete u glavu.
Taj Zenon, kobajagi znameniti grčki filozof, bio je neki matematički ludak, koji je živeo nekoliko stotina godina pre Hrista. On je još tada, pre dvadeset i četiri veka, izmislio jednu matematičku zagonetku, koju su svi oni koji ne znaju matematiku davno i davno rešili i sa kojom svi oni koji znaju matematiku još i dandanji lupaju glavu. Zenon je, naime, matematički utvrdio da zec nikad ne može da stigne kornjaču. Po njemu, ako kornjača sa jednoga mesta pođe a zec, recimo, na sto metara za njom potegne u istom pravcu, onda dok zec učini polovinu puta od sto metara, dotle je kornjača izmakla dve-tri stope i time produžila prvašnje rastojanje; dok zec savlada polovinu novoga rastojanja, dotle je kornjača učinila dva ili tri koraka, te opet postavila novo rastojanje. I to tako ide u beskonačnost. U životu, razume se, jasno je kao dan, dok vi dlanom o dlan, da će zec stići, preteći i ostaviti daleko za sobom kornjaču, ali u matematici to ne može nikako da se desi.
Imam jednoga prijatelja matematičara, pa sam ga uime prijateljstva, uime zdravoga razuma i uime čovečnosti molio i preklinjao da prizna da je zec kadar stići kornjaču, ali je on uporno ostajao pri svome tvrđenju:
— u životu može, ali matematički ne može!
Kada sam već pao u očajanje, a pošto sam popio dve doze broma, ja sam ga prosto ucenio prijateljstvom, pa je najzad jedva pristao da nešto malo popusti:
— Pa ono, moglo bi! Moglo bi se možda i matematički dokazati da bi zec jednoga dana, posle višegodišnjega trčanja, stigao kornjaču, samo što je to jedan beskonačno dug i vrlo kompliciran račun, tako da bi pre crkli i zec i kornjača, i đak kome bi taj zadatak bio zadat, i profesor koji bi ga zadao, no što bi se taj račun mogao dovršiti!
A nije to jedini slučaj, taj Zenonov zec i kornjača, gde matematika ne priznaje nešto što je inače očigledno. Ona uzme, na primer, loptu pa vas pita:
— Je li ova lopta okrugla?
— Potpuno okrugla! — odgovarate vi ubeđeno.
— E nije! — odgovara vam matematika. — Matematički ona nije okrugla.
Tako isto za liniju pravu kao strela reći će vam da je ne priznaje za pravu; tako isto za površinu ravnu kao staklo reći će vam da ne priznaje da je ravna, pa će najzad, u toj svojoj negativnoj upornosti, ići tako daleko da će i ono čemu vas je sama ona učila sporiti. Dok ste u geometriji učili da su paralelne linije one koje podjednako odstoje i nikad se ne seku, dotle će viša matematika reći da se paralelne linije u beskonačnosti seku.
Kada sam toga moga prijatelja, matematičara, pitao kako je to moguće da matematika ne priznaje ono što se tako jasno može i okom videti i rukom opipati, on mi je odgovorio:
— Matematika ne veruje čulima!
Nisam mogao u početku da se izmirim s tim da jedna nauka ne priznaje čula, te da za ono što očima vidiš tvrdi da ne postoji, ali sam se setio da to često biva i u životu. Sećam se, na primer, jedne takve matematičke ljubavi doajena beogradskih boema, moga prijatelja ČičaIlije Stanojevića. On je imao jednu prijateljicu, koja je s obzirom na njegove godine i na umetničke napore, kojima je istrošio svoje namučeno telo — bila i suviše mlada. Ta okolnost, verovatno, dovela je do toga da je Čiča-Ilija, vraćajući se jedne noći posle ponoći kući, zatekao pred vratima svoje sobe jedan par naredničkih čizama. Možete misliti kako su te čizme potresle umetnikovu dušu. Banuo je gnevan u sobu i tamo je u svome rođenome krevetu, na svome rođenome jastuku, video svojim rođenim očima narednika bez čizama. On se još jednom zatrese celim telom od gneva, i pred umetnikovim očima zaigraše krvavi koluti. Za časak samo, za trenutak, promišljaše kako da odmazdi uvredu. On u tome trenutku vide svega dva načina: ili da izađe u hodnik, uzme čizme i zamoli narednika da ih navuče i da mu napravi mesto, kako bi on mogao leći, ili, ne uznemiravajući narednika, da se vrati u kafanu i potraži sebi utehe. On izabra ovaj drugi način, kao težu i suroviju kaznu za nevernicu, i ode, ne bacivši ni poslednji pogled na svoj rođeni jastuk, na kome su počivale njihove dve glave. Ode i nastavi da pije tri dana i tri noći, osećajući stalno nezasićenu žeđ. On je menjao kafane, ali svoju nameru da i dalje pije nije menjao. Četvrtog dana, on dobi poštom jednu kartu adresiranu: „Gospodinu Iliji Stanojeviću glumcu. Beograd: Kafana „Ruski car“. Postrestante. Karta je bila njena i ona mu je pisala: „Dragi Čiča, ono što si video nije istina“ itd.
Kao što vidite, matematički princip ignorisanja čula našao je u ovoj ljubavi svoju najbolju primenu i, kako je Čiča Ilija čovek koji duboko ceni nauku, kao i sve grane njene, nije imao gde no da, posle ovako matematički ubedljivog razloga, ode kući.
Ali sem tih poznatih i nepoznatih količina, sem konačnih, beskonačnih, uobraženih i poluuobraženih količina koje su, kao što vidite, do temelja zaljuljale naše zdravo rasuđivanje, bilo je u matematici i drugih bauka, aždaja, stonoga, psoglava, guštera, krokodila, gvozdenzuba, meduza, škorpija, kerbera, punoglavaca, ajkula i, vrh svega toga, kao zmaj sa sedam glava i sa sedam plamenova, koje svaka glava bljuje iz čeljusti, bila je: rektifikacija kruga. Taj se zadatak uzdizao nad nama kao, recimo, nepristupačni vrh Himalaja, do kojega su razne ekspedicije težile da dopru ali su propadale, strmoglavljivale se u ponore, bivale zatrpavane usovima i umirale od gladi u smetovima, a vrh Himalaja ostaje i dalje neispitan i nepoznat čovečanstvu.
I sada se tek može zamisliti koliko to mora biti natčovečanski napor: preko svih ovih teškoća i nepogoda prebroditi i dopreti do maturantske svedodžbe? Zar vam ceo taj napor, taj podvig i taj trud, ne liči na jednu ogromnu trkačku stazu sa pobednim stubom na kraju i sa nama, grešnim učenicima matematike na početku, odakle će nas pustiti te ćemo nekoliko godina trčati ka stubu, zaplićući se, padajući, prevrćući se, lomeći usput noge, ruke i rebra ili ostajući nasred puta onesvešćeni od iscrpljenosti snage? I kad još na toj stazi zamislite sve one silne prepone, nameštene i udešene isključivo zato da trkač skrha vrat? Zar vam, na primer, izvlačenje korena ne predstavlja već prvu strahovitu preponu na toj trkačkoj stazi? Nama bar, đacima, to izvlačenje korena bila je operacija sasvim slična izvlačenju kutnjaka iz korena, i to zdravoga kutnjaka nespretnim. kovačkim klještima. Ako ne verujete, onda izvol'te vi da izvučete kvadratni koren iz minus četiri, pa ćete se zgranuti kada vam profesor reče da kvadratni koren iz minus četiri niti je pozitivan, niti je negativan, niti je uopšte broj.
A to je samo prva prepona, a gde su tek ostale? Zamislite jedan širok i dubok rov, iz kojega viri čitava šuma opasnih i smrtonosnih šiljaka, sinusa, kosinusa, logaritama, radeksa, dijametara, segmenata, sekanata, sektora, normala, konusa, piramida, paralelopipeda, tangenata, hiperbola, parabola, diferencijala, integrala itd. I tu šumu smrtonosnih šiljaka u rovu treba po cenu života preskočiti. Pa onda, kad ste već i taj napor postigli, vi nailazite na treću preponu: jedan širok prostor i po njemu rasuto ogromno stenje i kamenje beskonačnih i uobraženih količina, a preskočiti jednu beskonačnu ili uobraženu količinu teže je mnogo nego neuobraženu. Pa kad ste i taj natčovečanski napor učinili i tu preponu savladali, onda tek nailazite na jedan ogroman zid, koji se niti može obići, niti preskočiti, niti glavom razbiti. To je: rektifikacija kruga, račun koji možeš pisati celoga života, predati o smrti kredu sinu da on nastavi, s tim da on preda svome sinu, pa ipak da se to beskonačno pisanje beskonačnih količina ne svrši ni u sedmom kolenu.
I onda, kad tako stoji stvar, nastaje odista zanimljivo pitanje: kako smo se mi mogli provući, kako preko svih tih prepona dospeti do mature, a kako tek dočepati se maturantske svedodžbe? To je pitanje utoliko zanimljivije što i ja sam tu čudnu pojavu ne mogu ni dandanas da objasnim, a verovatno je ne ume objasniti ni svako drugi iz moje generacije, kao ni iz generacije koja nam je prethodila, niti pak iz one koja nam je sledila.
Ima odista pojava u prirodi koje su, kraj svih napora nauke, ostale neobjašnjene čovečanstvu. Takve su izvesne svetlosne, pa izvesne psihičke i mnoge druge pojave. I verovatno u red tih pojava, koje će čovečanstvu ostati zauvek neobjašnjene, spada i ta: kako sam ja, i kraj svih tih prepona, prebrodio matematiku i dočepao se maturantske svedodžbe.
Pa ipak, matematici kao nauci ja bih želeo da odam ovde i jedno duboko priznanje. Ona je ta koja je našoj mladoj književnosti dala mnogi i mnogi dragoceni talenat i ona je ta koja je mladoj našoj pozorišnoj umetnosti dala mnogog i mnogog velikana, kojim se ta umetnost danas ponosi. Da nije bilo matematike, ti bi dobri ljudi, današnji pesnici i glumci, nastavili svoje školovanje n bili bi možda veliki i čestiti činovnici.
Jedan od tih, lirski pesnik nije umeo u školi da reši ni ovaj najobičniji računski zadatak, iz niže matematike: „Kad ti dnevno zarađuješ pet dinara a trošiš dvadeset, kolika je to razlika na kraju meseca?“ I kako taj zadatak nije umeo tada da reši, nikad ni docnije u životu nije uspeo rešiti ga.
A jedan naš veliki tragičar, koji je dogurao bio do viših razreda gimnazije te okusio i višu matematiku, eno ga još i dandanas vodi jednu tragičnu borbu sa nepoznatim i uobraženim količinama.
Kao što vidite, dakle, matematika ima i svojih dobrih strana.
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Branislav Nušić, umro 1938, pre 86 godina.
|