Apoteoza Joakimu Vujiću
SCENA: JOAKIM VUJIĆ, OKO NjEGA HOR GLUMICA I GLUMACA, U ODELU IZ NjEGOVIH KOMADA
Joakim (publici):
Blagorazumni rode, ja nisam spisatelj neki
Onako blistatelan kao Dositej slavni,
Nit’ je krilati Geni nad mojom izlio glavom
Sve one darove neba, koje je njemu dao;
Ne, ja sam mnogo manji, ali sam rodu svome
Služio s ravnim žarom vatrenog serca svoga,
I mnoge knjige spiso... Po moru i po suhu,
Na konju i korablju, a dosta puta peške,
Mnoge sam strane mira ko mudri Ulis prešo.
Prešo sam sam celo Serpstvo, od Drine do Budima,
I razne čužde zemlje, gde žive inoverci,
I što sam tamo vido, zločesto ili dobro,
Abije to sam spiso na polzu roda moga,
I na svet na tip dao... U moje doba juno,
Kad je još vesna zlatna krasila cvećem mene,
Po svemu milom Serpstvu crna je tama bila,
Ah, ona crna tama, Kosovo što još uvi:
Onamo plač, i pečal, i igo agarjanski,
A tamo zlodjej drugi strelama gađa oštrim,
A moje Serpstvo spava. I Bog mi tada uli
Krepost i uma snagu da sve to zrim i poznam,
I da teater stvorim, kog dotle nije bilo,
Da njime budim Serble i duh da budim njihov...
I akter i spisatelj u isto vreme bejah.
Svjaščene muse vas dan šaptahu uhu mome
Prekrasne vešči mnoge i još udobne po tom,
Koje u dela spisah. A noć kad mirna padne,
I luna srebrozračna ozari nebo tamno,
Tada sam vešči ove sa junim študentima
U vidu teatera pred narod iznosio,
Da njima serce pita i blagorazumije.
I čas mu tvorih slike čednoga čustvovanja,
Čas opet pozorišče, što slavi dobrodetelj,
Il’ obraz toržestveni iz lona serpske slave.
Da, to su trudi moji, obače ipak zato
Ne dobih ravnom merom od roda priznatelnost,
Već prolih gorke suze i trpih stradanije...
Al’ ko se ono smeje ?! Serbli se smeju meni,
Smeju se reči mojoj, jaziku slavjano-serpskom.
Smejte se, čada, smejte, obače ipak znajte:
Da i ja bejah Serbin ovakav kao i vi,
Il’ možda zjelo bolji i veći rodoljubac.
h o R:
Naše duše tebi lete
U minuli, stari svet,
Srca naša tebi pletu
Neuvele slave splet.
Ko svom rodu slavu tvori,
Taj podiže spomen sebi,
Sama slava njemu hiti, —
Oj, pesniče, slava tebi!
Pozorišnoj umetnosti
Ti nam diže prvi hram,
Na oltaru Talijinom
Ti zažeže sveti plam.
Ko svom rodu slavu tvori,
Taj podiže spomen sebi,
Sama slava njemu hiti, —
Oj, pesniče, slava tebi!
Slava duhu, što te krenu
Pod zvezdani sjajni svod,
Slava svesti, što te pozva,
Da nam budiš mili rod.
Ko svom rodu slavu tvori,
Taj podiže spomen sebi,
Sama slava njemu hiti, —
Oj, pesniče, slava tebi!
Ova je apoteoza predstavljana u Narodnom Pozorištu u Beogradu, 8. novembra 1899. g. Pesmu, koju hor peva, komponovao je St Binički.
