Andrija Humski/64
| ◄ POJAVA DVADESETPRVA | POJAVA DVADESETDRUGA | ► |
POJAVA DVADESETDRUGA
PREĐAŠNjI. Donose ANDRIJU sa zavojima na grudima, i spuštaju ga, oslanjajući se na bedem.
RADOSLAV (klekne kraj njega):
Oče! Oh. oče!
ANDRIJA:
Ko je? Ko je to?
RADOSLAV:
Radoslav, sin ti!
ANDRIJA:
Nije nikada!
S Vogdanom šta je, sinom jedinim?
MILUTIN:
U ranama je, čeka izdisaj.
ANDRIJA:
Nek blasloven mu spomen ostane!
VLADISLAV (potreseno, za sebe):
Otac mi beše takmac u kruni,
A sin mi beše takmac ljubavi!
Danica umre, nije m' ljubila,
Sreća je moja time zaspala.
A ko će reći, ko će kazati,
Kakva me jošte čeka sudbina!
(Tužno okreće glavu.)
ANDRIJA:
Pa to je sin mi, braća, drugovi,
Pa i ja, evo, sada umirem!
RADOSLAV:
Ne, oče! Evo, ja sam kraj tebe,
Radoslav ište oprost od oca.
Izreci samo, dušu spasi mi!
ANDRIJA:
Razuiem prošlost, ali ne mogu,
Jer onda ne bih bio Andrija!
RADOSLAV:
I kralj nek čuje —
ANDRIJA (spazi Vladislava):
I to sam danas čuti morao!
(Razsire zavoj)
Večito neka —
RADOSLAV:
Oproštajj reci!
{Andrija umire.)
RADOSLAV: (očajno):
Dockan je, dockan — kraj je učinjen
Njegovom bolu, mojim nadama!
|