Andrija Humski/56
| ◄ POJAVA TRINAESTA | POJAVA ČETRNAESTA | POJAVA PETNAESTA ► |
POJAVA ČETRNAESTA
ANDRIJA (sam):
Da nije samo, možda, obmana?!
Obmana? Jeste, pa opet nije.
Jasno je, ali — priznat' ne mogu.
Krv koja s njima ide upored.
Radoslav zbilja oca izdao!
Ja moram pasti, kraj je životu,
Poslednji čas je kucn’o nadama,
Veri u svetu, pravdi, istini.
Il, možda, nije?
Nisam prozreo
U tajne kutke srca čovečjeg?
Shvatio, možda, nisam kucanj mu?
Preživeh, zbilja, davno već sebe
Mislima, dušom, srcem, željama,
A 'svud se novo stvara, podiže.
U samom sebi ja sam nosio
Propasti klcu, seb' sam stvorio
Od krvi svoje drukču podlogu.
Al’ ja ću umret’ kao Andrija,
Sadašnjost pre neg’ moram učiti.
(Priloži svoj veliki mač.)
Neka te niko više ne paše,
Svršio ti si svoju zadaću!
(Uzme jedan mač sa poda.)
Posdednji bedem nek se poruši!
(Udara se u prsa, i pada)
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Andra Gavrilović, umro 1929, pre 95 godina.
|