Andrija Humski/3

PRVI ČIN

POJAVA TREĆA

POJAVA TREćA

STANISLAV i RADAN

STANISLAV:

Hej, prijatelju, vrlo rado bih
Nešto te pit’o.

RADAN:

Pitaj slobodno.

STANISLAV:

Kad oblak skrije zrake sunčeve,
Te baciv svoju senku golemu
U mutan veo zemlju obvije —
Kad duša slaže jade na jade,
Sa danoi svakim bole gomila,
Te od tog zida zgradu veliku,
Da tu pod svodoi silna tereta
Jednoga dana tužne prilke,
I sama može bolno klonuti —
U takom času, brale, šta misliš,
Da liči više muškom ponosu:
Il se pod takvim bolom saviti,
U tamu mrtvu duhom tonuti.
Ili će biti bolja prilika
Zavitlat’ mačem tako daleko,
Da urez, gde se mačei dotaklo,
Potonjem svetu priča slobodno:
I simrtan čovek vlada munjama?!

RADAN:

I suza, možda, nekom priliči,
I uzdah, možda, leči nekada,
Al' vreme nije tome za mene.
Znadem, što pitaš, reć' ću iskreno:
Zašlo je sunce moje ljubavi,
U krilo noćno dan mi uton’o,
U srcu, gde se plamen razvio
Te svetle iskre nebu letele,
Sada se slažu sante goleme;
A padne l’ koji zračak sunčani
Ia glatko lice leda debela,
Ne topiv leda sam se zamrzne.
Takova studen sve će smrznuti.
Al samo ne će moju osvetu,
U njoj se ona sprema boriti,
Od nje se ona uči lomiti
U burnom svetu želje varljive.

STANISLAV:

Od tog je doba dosta proteklo,
Kako se o tom poče zboriti
Međ ljud'ma najpre tajno, šapatom,
A posle, bogme, sve to glasnije.
Tol’ko te puta htedoh pitati,
Al mi se uvek rečca pretrgla,
Na ustima mi vazda zastala.
Kad spazih tvoje čelo mrgodno,
Kad videh tvoje tamne poglede.
I sada, veruj, nisam na čisto.
Jer ko će sve to moći verovat’,
Što se po svetu priča, pronosi.

RADAN:

U tom je, vidiš. dosga istine,
Ja sam je voleo, istu kraljicu.
Lju6avi, kažu, ima različne,
O tome ne znam, pitaj mudrije,
Ali to beše oganj plameni,
Što se u srcu mome zatek’o.
Tu se podig’o, tu me opek’o.
Kraljica znade mnoge opsene,
Grkinja vešta raznim tajnama,
O tome možeš svuda slušati,
Čaranjem kralju pamet zavodi.
Mađije svoje, veruj, prijane,
Na meni da je vešto probala.
Veče je bilo, veče zanosno,
Vid’o sam, gde se hitro spustila
Iz dvora svoga vrtu hitajuć’;
Staj’o sam tamo k’o u plamenu,
A lahor mane l’ lakim krilima,
Miris mi duše njene donosi.
Pogledah gore nebu plavetnom,
A messc srećan pliva pučinom,
Te ljubi zvezde žarkom milinom.
Svetlila noćna ljube s’ međ sobom!
I ja se kretoh, htedoh dotaći
Usnama svojim rumen lica joj.
Čuo sam kikot smeha njezina.
Sećam se, da se brzo skupiše,
A šta je dalje bilo, pričaće
Ta bajna noćca, koja sagleda
U čaru svome tako videlo.
Jv više nisam sunca video,
A mesec sjajni tek sam gledao
Kroz malen otvor mračne tamnice.
Jednoga dana evo dolaze,
Skidaju lanca teške okove,
Slobodan — vele. KAKO slobodan?
Duša mi beše vazda slobodna.
A to je bilo mučno snivanje.
I otad živim samo. veruj mi,
Da spremim onom, koj mi namete
Ovakav sanak, javu strašniju.

STANISLAV:

Pa ti ih opet služiš čestito.

RADAN:

Ne znadoh najpre, što me pustiše,
Bezdušan povod take milosti
Ja sam tek posle mog'o doznati.
Kraljica htede opet igrat’ se
Sa srcem mojim radi zabave.
Al ja se sklanjah, pazih, čuvah se,
Gajeći mržnju, čekah osvetu.
Pa dobro beše došlo za mene,
Peharnik kraljev hoću l’ postati.
Do duše ima mož'da dovljno,
O takom činu koji snivaju,
Al to je samo senka za mene,
Jer prošlost moja beše drukčija,
Vlastelin možda prvi u zemlji.
Tol’ko sam mog’o kao poharnik
Večnim ih sankom sve uspavati.
Al nisam hteo — htedoh da vidim
Trenutak makar samo jedini
S prestola njega dole svrgnutog
A sa njim i nju, gordu Grkinju.

STANISLAV:

Pa čekamo li zgodna vremena
Satreće sve nas.

RADAN:

Kada ugledam
Mač protiv kralja jedan istrgnut,
Drugi će biti mač mi čelični.
A vreme kad se sporo primiče,
Poćimo sami roku na susret.

STANISLAV:

Ne brin’ se, brale, samo odlučio,
Vreme je došlo, rok se primak’o.
Ti znadeš, mene kako lišiše
Zemalja mojih, slavna življenja.
Da time, vele, kazne neveru.
Nevera on je našeg zakona,
A Grkinja ga uči lukava
Po vizantiski nama vladati.
Ia ovom mestu čućeš za trenut
Zaveru spremnu protiv prestola.

(Odu.)

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Andra Gavrilović, umro 1929, pre 95 godina.