Andrija Humski/17
| ◄ POJAVA ŠESTA | POJAVA SEDMA | POJAVA OSMA ► |
PJAVA SEDMA
ANDRIJA i NOVICA
NOVICA:
Kako sam čuo, šta se desilo,
U dvor sam tebi odmah pohit’o
I ne čekajući tvoga poziva.
Tek ovde videh, da je istnna.
ANDRIJA:
Ja opet mislim, nisam grešio,
Sa njima što sam tako činio.
Nikld se nisam, opet, kajao,
Kad god sam tebe u čem posluš'o.
NOVICA:
I ovog časa još me poslušaj.
ANDRIJA:
Al ovog puta samo dozvoli,
Da vidiš, da si sebe varao,
Što si i dalje na njeg’ sumnjao.
Bogdana da si samo slušao,
Strahote, koje znade pričati,
U srcu bi ti krvcu sledile.
Tad ne bi gled'o. ne bi pitao,
Protivu toga sa kim ustaješ.
NOVICA:
Ja Vlastoljuba dobro poznajem,
O dobru nigda ne mož’ misliti,
I znam mu onu žicu zavisti
I zlobe klete, gnusne izdaje.
Sada ti, vidim, čini po volji,
Gleda, pogađa misli t’ skrivene,
I što tek misliš, on će izreći,
Al veruj, sve to nije iskrenost.
On te se boji, kad je najsilnij’,
U sanku svome preza od tebe,
Otuda laske, hvale velike.
Sa sveta želi da te ukloni,
Il da te dotle bednim učini,
Da želji kakvoj, smeru njegovom,
Opasan nigda biti ne možeš.
ANDRIJA:
Od danas ima veće zadaće,
I protivnika ima mrskijeg,
Da Radoslava kralja uništi,
A sa njim znake sile kraljeve.
Prot Radoslava, njega samoga.
S manjom se silom ja bih digao,
Al protiv kralja, toga značaja,
Daću što imam krvi, života.
Razumi dobro, druže iskreni,
Kada bi ovde bilo pitanje,
Da mesto jednog drugi zasedne
Na sjajan presto kralja silnoga,
Da kruna zlatna, kruna kraljevska
Sa jedne glave pređe na drugu,
— Kad već ne blista k’o što trebaše
Po starom pravu, starom nasleđu —
Mačen bih ovim redom sekao,
Ma brat ni rođen krunu nosio.
Ja kralja ne ću, dobro razumi,
Protivu toga, krune, prestola,
Snagom se starom, evo, podižem.
NOVICA:
Al šta ti, brate, daje razloga,
Da misliš, oni tako veruju.
Vlastoljub nije l’ jednom slagao?
Ko jednom slaže, više ne veruj.
ANDRIJA:
I sam sam dugo tako mislio
A s tim se ne bi mnogo uspelo.
Sad k'o pokajnik traži oproštaj,
I ja mu dadoh, ali seti se:
Poslednju jošte nisam rekao!
|