Aždaja i carev sin

          Bio jedan car pa imao tri sina. Jednom najstariji sin pođe u lov, pa kako iziđe iza grada, skoči zec iza grma a on za njim, te ovamo te onamo dok uteče zec u jednu rekavicu (vodenicu), a carev sin za njim, kad tamo, a to ne bio zec nego aždaja, pa dočeka careva sina te ga proždere. Kad posle toga prođe nekoliko dana a carev sin ne dolazi kuhi, stanu se čuditi šta bi to bilo da ga nema. Onda pođe srednji sin u lov, pa kako iziđe iza grada, a zec skoči iza grma a carev sin za njim, te ovamo te onamo dok uteče zec u onu rekavicu, a carev sin za njim, kad tamo, a to ne bio zec nego aždaja, pa ga dočeka te proždere. Kad posle toga prođe nekoliko dana a carevi sinovi ne dolaze natrag nijedan, zabrine se sav dvor.
          Onda i treći sin pođe u lov, ne bi li i braću našao. Kako iziđe iza grada, opet skoči zec iza grma, a carev sin za njim, te ovamo te onamo dok uteče zec u onu rekavicu. A carev sin ne htedne ići za njim, nego pođe da traži drugoga lova govoreći u sebi: "Kad se vratim, naći ću ja tebe." Potom hodajući dugo po planini, ne nađe ništa, pa se onda vrati u onu rekavicu, kad tamo, ali u rekavici jedna baba. Carev sin joj nazove Boga: "Pomozi bog, bako!" A baba mu prihvati: "Bog ti pomogao, sinko!" Onda je zapita carev sin: "Gde je, bako, moj zec?" A ona mu odgovori: "Moj sinko, nije ono zec, nego je ono aždaja. Toliki svet pomori i zatomi." Čujući to carev sin, malo se zabrine, pa reče babi: "Šta ćemo sad? Tu su valjda i moja dva brata propala." Baba mu odgovori: "Jesu bogme; ali nije fajde, nego, sinko, idi kući, dok nisi i ti za njima." Onda joj on reče: "Bako, znaš li šta je? Ja znam da si i ti rada da se oprostiš te napasti." A babamu se uteče u reč: "O, moj sinko, kako ne bih! I mene je tako uhvatila, ali sad se nema kud." Onda on nastavi: "Slušaj dobro što ću ti kazati. Kad dođe aždaja, pitaj je kuda ide i gde je njezina snaga, pa sve ljubi ono mesto gde ti kaže da joj je snaga, kao od miline, dokle je iskušaš, pa ćeš mi posle kazati kad dođem."
          Posle carev sin otide u dvor, a baba ostane u rekavici. Kad dođe aždaja, stane je baba pitati: "Ta gde si zaboga? Kuda tako daleko ideš? Nikad nećeš da mi kažeš kuda ideš." A aždaja joj odgovori: "E, moja bako, daleko ja idem." Onda joj se baba stane umiljavati: "A zašto tako daleko ideš? Kaži mi gde je tvoja snaga. Ja da znam gde je tvoja snaga, ja ne znam šta bih radila od miline, sve bih ono mesto ljubila." Na to se aždaja nasmeje pa joj reče: "Onde je moja snaga u onom ognjištu." Onda baba pritisne grliti i lubiti ognjište, a aždaja kad to vidi, udari u smeh pa joj reče: "Luda ženo, nije tu moja snaga. Moja je snaga u onom drvetu pred kućom." Onda baba opet pritisne grliti i ljubiti drvo, a aždaja opet u smeh pa joj reče: "Prođi se, luda ženo, nije tu moja snaga." Onda baba zapita: "Da gde je?" A aždaja stane kazivati: "Moja je snaga daleko, ne možeš ti tamo otići. Čak u drugome carstvu kod careva grada ima jedno jezero, u onom jezeru ima jedna aždaja, a u aždaji vepar, a u vepru zec, a u zecu golub, a u golubu vrabac, u onome je vrapcu moja snaga." Baba kad to čuje, reče aždaji: "To je bogme daleko, to ja ne mogu ljubiti."
          Sutradan kad aždaja otide iz rekavice, carev sin dođe k babi, pa mu baba kaže sve što je čula od aždaje. Onda on otide kući, pa se preruši: obuče pastirske haljine i uzme pastirski štap u ruke, te se načini pastir pa pođe u svet. Idući tako od sela do sela i od grada do grada najposle dođe u drugo carstvo i u carev grad, pod kojim je u jezeru bila aždaja. Došavši u onaj grad stane raspitivati kome treba pastir. Građani mu kažu da treba caru. Onda on upravo k caru. Pošto ga prijave, pusti ga car preda se, pa ga zapita: "Hoćeš li čuvati ovce?" A on odgovori: ",Hoću, svetla kruno!" Onda ga car primi i stane ga svetovati i učiti: "Ima ovde jedno jezero, i pokraj jezera vrlo lepa paša, pa kako izjaviš ovce, one odmah idu onamo te se razvale oko jezera, ali koji god čoban tamo otide, onaj se više ne vraća natrag; zato, sinko, kažem ti, nedaj ovcama na volju kud one hoće, nego drži kuda ti hoćeš." Carev sin zahvali caru, pa se opravi i izjavi ovce, i uzme sa sobom još dva hrta što mogu zeca u polju stići, i jednoga sokola što može svaku ticu uhvatiti, i ponese gajde. Kako on izjavi ovce, odmah ih pusti k jezeru, a ovce kako dođu na jezero, odmah se razvale oko jezera, a carev sin metne sokola na jednu kladu a hrte i gajde pod kladu, pa zasuče gaće i rukave te zagazi u jezero pa stane vikati: "O, aždajo, o, aždajo, ta iziđi mi danas na mejdan da se ogledamo, ako žena nisi!" Aždaja se odzove: "Sad ću, carev sine, sad." Maločas, eto ti aždaje: velika je, strašna je, gadna je! Kako aždaja iziđe, uhvati se s njim popojaske, pa se ponesi letni dan do podne. A kad podne prigreje, onda reče aždaja: "Ta pusti me, carev sine, da zamočim svoju pustu glavu u jezero, pa da te bacim u nebeske visine." A carev joj sin odgovori: "Bre, aždajo, ne kopaj trica; da je meni careva devojka da me poljubi u čelo, još bih te više bacio." Aždaja se na to odmah otpusti od njega i otide u jezero. Kad bude pred veče, on se lepo umije i opravi, sokola metne na rame a hrte uza se a gajde pod pazuho pa krene ovce i pođe u grad svirajućiu gajde. Kad dođe u grad, sav se grad slegne kao na čudo gde on dođe a pre nijedan čoban nije mogao doći s onoga jezera.
          Sutradan carev sin opravi se opet, i pođe s ovcama upravo k jezeru. A car pošlje za njim dva konjanika da idu kradom da vide šta on radi, te se oni popnu na jednu visoku planinu otkuda će dobro videti. A čoban kako dođe, metne hrte i gajde pod kladu onu, a sokola na nju, pa zasuče gaće i rukave te zagazi u jezero pa poviče: "O, aždajo, o, aždajo, iziđi mi na mejdan da se još ogledamo, ako žena nisi." Aždaja mu se odzove: "Sad ću, carev sine, sad." Maločas, eto ti aždaje: velika je, strašna je, gadna je! Pa se uhvate popojaske te se ponesi letni dan do podne. A kad podne prigreje, onda reče aždaja: "Ta pusti me, carev sine, da zamočim svoju pustu glavu u jezero, pa da te bacim u nebeske visine." A carev joj sin odgovori: "Bre, aždajo, ne kopaj trica; da je meni careva devojka da me poljubi u čelo, još bih te više bacio." Aždaja se na to odmah otpusti od njega i otide u jezero. Kad bude pred noć, carev sin krene ovce kao i pre, pa kući svirajući u gajde. Kad uđe u grad, sav se grad uskoleba i stane se čuditi gde čoban dolazi kući svako veče, što pre nijedan nije mogao. Ona dva konjika još su pre od carevoga sina bila došla u dvor i pripovedila caru sve po redu šta su čuli i videli. Sad kad car vide čobana gde se vrati kući, odmah dozove k sebi svoju kćer i kaže joj sve šta je i kako je. "Nego," veli, "sutra da ideš s čobaninom na jezero, da ga poljubiš u čelo." Ona kad to čuje, brizne plakati i stane se moliti ocu: "Nigde nikoga nemaš do mene jedinu pa i za mene ne mariš da poginem." Tada je otac uzme sloboditi i hrabriti: "Ne boj se, kćeri moja, vidiš, mi promenismo tolike čobane, pa koji god iziđe na jezero, ni jedan se ne vrati, a on evo dva dana kako se s aždajom bori, pa mu ništa ne naudi. Ja se uzdam u boga da on može tu aždaju svladati, samo idi sutra s njime, e da bi nas oprostio te napasti što toliki svet pomori."
          Kad ujutru beo dan osvanu, dan osvanu i sunce ogranu, usta čoban, usta i devojka, pa se staše opremati na jezero. Čobanin je veseo, veseliji nego igda, a devojka careva tužna, suze proliva, pa je čoban teši: "Gospođo seko, ja te molim nemoj plakati, samo učini što rečem, kad bude vreme, ti pritrči i mene poljubi pa se ne boj." Kad pođoše i kretoše ovce, čoban putem jednako veseo, svirau gajde veselo, a devojka ide pokraj njega pa jednako plače, a on ka što pusti dulac pa se okrene njojzi: "Ne plači, zato, ne boj se ništa." Kad dođu na jezero, ovce se odmah razvale oko jezera, a carev sin metne sokola na kladu a hrte i gajde poda nju, pa zasuče gaće i rukave pa zagazi u vodu i poviče: "O, aždajo, o, aždajo, iziđi mi na mejdan da se još ogledamo, ako žena nisi!" Aždaja se odzove: "Sad ću, carev sine, sad." Maločas, eto ti aždaje, velika je, strašna je, gadna je! Kako iziđe, uhvate se popojaske pa se ponesi letni dan do podne. A kad podne prigreje, tada besedi aždaja: "Ta pusti me, carev sine, da zamočim svoju pustu glavu u jezero, pa da te bacim u nebeske visine." A carev joj sin odgovori: "Bre, aždajo, ne kopaj trica; da je meni careva devojka da me poljubi u čelo, još bih te više bacio." Kako on to reče, a careva devojka pritrči i poljubi ga u obraz, u oko i u čelo. Onda on mahne aždajom i baci je u nebeske visine, te aždaja kad padne na zemlju sva se na komade razbije, a kako se ona na komade razbije, skoči iz nje divlji vepar, pa nagne begati, a carev sin vikne na čobanske pse: "Drži! Ne daj!" A psi skoče te za njim, pa ga stignu, i odmah ga rastrgnu, ali iz vepra skoči zec, pa nagne preko polja, a carev sin pusti hrte: "Drži! Ne daj!" A hrti za zecom te ga uhvate i odmah rastrgnu, ali iz zeca poleti golub, a carev sin pusti sokola te soko uhvati goluba i donese carevome sinu u ruke. Carev sin uzme goluba te ga raspori, a to u golubu vrabac, a on drž vrapca. Kad uhvati vrapca, reče mu: "Sad da mi kažeš gde su moja braća." A vrabac mu odgovori: "Hoću, samo mi nemoj ništa učiniti. Odmah iza grada tvojega oca ima jedna rekavica, i u onoj rekavici imaju tri šibljike; podseci one tri šibljike, pa udri njima po korenu; odmah će ce otvoriti gvozdena vrata od velikoga podruma, u onome podrumu ima toliko ljudi i starih i mladih, i bogatih i siromaha, i malih i velikih, i žena i devojaka, da možeš naseliti čitavo carstvo; onde su i tvoja braća." Kad vrabac to sve iskaže, carev ga sin odmah za vrat te udavi. Car glavom bijaše izišao i popeo se na onu planinu otkuda su oni konjanici gledali čobana, te i on gledao sve što je bilo. Pošto čoban tako dođe glave aždaji, počne se i suton hvatati, i on se lepo umije, uzme sokola na rame a hrte uza se, a gajde pod pazuho, pa svirajući krene ovce i pođe dvoru carevu, a devojka pored njega još u strahu. Kad dođu u grad, sav se grad slegne kao na čudo. Car koji je sve njegovo junaštvo gledao s planine, dozove ga preda se pa mu da svoju kćer, te s mesta u crkvu pa ih venčaju i učine veselje za nedelju dana. Potom se carev sin kaže ko je on i otkud je, a car se onda i sav grad još većma obraduje, pa pošto carev sin navali da ide svojoj kući, car mu da mnoge pratioce i opravi ga na put.
          Kad budu kod one rekavice, carev sin zaustavi sve pratioce pa uđe unutra te podseče one tri šibljike, i udari njima po korenu, a gvozdena se vrata odmah otvore, kad tamo, a to u podrumu svet božji. Onda carev sin zapovedi da svi izlaze jedan po jedan i da idu kud je kome drago, a on stane na vrata. Izlazeći tako jedan za drugim, eto ti i braće njegove; on se s njima zagrli i ižljubi. Kad već sav narod iziđe, zahvale mu što ih je popuštao i izbavio i otidu svaki svojoj kući. A on sa svojom braćom i mladom otide kući svome ocu, i onde je živeo i carovao do svoga veka.

Izvor

• Vuk Stefanović Karadžić, (1870.) Srpske narodne pripovijetke, drugo umnoženo izdanje, u nakladi Ane, udovice V. S. Karadžića, Beč, str. 43–51

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Vuk Stefanović Karadžić, umro 1864, pre 160 godina.