Adam i berberin prvi ljudi/3

PRVA RADNjA

TREĆA POJAVA

TREĆA POJAVA

Druga soba. Gospodar Maksa od nekud dođe, lepo obučen, velike raščešljane konjaničke brkove. Tek što je u sobu ušao, zove Femu.

G. MAKSA: Femo, gde si? (Jačim glasom. Gđa Fema dotrči, uđe.)
MAKSA: Sad baš, bio sam najpre kod varoškog kapetana, pa onda u kafani, igrao sam se „tartla" sa laćmanom, i s drugima, možda će još danas ovamo doći.
FEMA: A šta si radio kod kapetana?
MAKSA: Ti znaš, Đoku su noćas na balu tukli, iskidali su mu i frak, kasapi su pozatvarani, a ja moram kao majstor i purger moga subjekta zastupati. (Dostojanstveno) Al' me kapetan i dočekao lepo. Samo jedan, koji je nemeš, neće dobiti dvajest pet, a drugi svi. Jest, al' Maksu ko pogleda ima rešpekt. (Maksa priđe ogledalu pa se ogleda, gladi brkove, s boka opet Fema)
MAKSA (ponosnim glasom): Sad ovakav čovek kao ja, ta ministar da sam, a ne berberin. (Stoji jednako pred ogledalom) Al' ne škodi mi ni berberstvo. (Okrene se Femi) Je l tako, porculanu moj?
FEMA (Tapše Maksu po pleći): Tako je. (Smešeći se) Pa što ti mene uvek porculanom zoveš?
MAKSA: Zato, jerbo si pravi porculan; tvoja lepota kao god i moja - nikad uvenuti neće.
FEMA: Kad bi tu bile još i mlade godine.
MAKSA: Ćuti porculanu, nemoj da se kudimo. Uzmi samo nov lonac od pet grošića, i porculansku puknutu i zalepljenu šolju, nije li šolja lepša od lonca? Nije sve ni što je mlado lepo, a ko je jedared lep bio, taj će do smrti lep biti. Šta meni i tebi fali, izgledaš kao kakva devojčica.
FEMA (smešeći se): Tako vi i na drugom mestu govorite o porculanu, a ono može podneti samo kad smo sami, a vi i pred subjektom tako što govorite, pa će nas on još po varoši producirati, jer to je fantazija.
MAKSA: Mani se sad toga, hodi sednimo, da se malo svojski porazgovaramo. (Oboje sednu kod stola) Porculanu moj, ja sam rad našeg Gavru (sin i šegrt g. Makse) o Sreteniju da oslobodim. On, doduše, nije kod mene pravi šegrt, već praktikant, učio je četiri latinske škole, pa sam ga rad prvim parobrodom u Peštu, kod Loštajnera dati. Ima i oficinu, a pri tom je pravi hirurg, doktor. On će ga primiti, pa neka i Gavra dalje tera.
FEMA: A kada ćete Ljubu osloboditi, on već četiri godine služi kod nas kao šegrt?
MAKSA: Njega ćemo dve nedelje docnije. Znaš, nije rezon Ljubu i Gavru u jedan dan osloboditi, Gavra je drugo, sin i praktikant, samo moram pripraviti veliki ručak.
FEMA: Sve to na stranu, al' kako će onda biti, tri subjekta, a ni jednog šegrta? Ne bi l' dobro bilo a da Đoku otpustite?
MAKSA: Bože sačuvaj, odmamio bi mi sve kuntove, što ti je ženska glava. (življe) Znaš li da je Đoka prvi subjekt, ne u Novom Sadu ne u varmeđi, njemu nema para ni u Pešti, ni u Beču, pa ni u celoj Evropi. Takav sam ja bio, kad sam bio subjekt.
FEMA: Al' je nesnosan čovek, moram vam iskreno kazati, već ne mogu da ga trpim, što je mlogo, mlogo; kad god kak'u žensku vidi, a on se krevelji, bekelji, oči izvrće kao koza na grmljavinu.
MAKSA: Ta valjda se na tebe porculanu nije bekeljio?
FEMA: Bogme jeste, osobito u početku; al' ja sam mu tako oštre poglede bacala, da je uvukao rogove.
MAKSA: Pa ništa zato porculanu, i ja sam se kao subjekt na principalice bekeljio, al' koja je pametna kao ti, pogledom ga odbije; i kad su mene tako odbile, nije bilo nikakve štete, nit' me je zato principal otpustio.
FEMA: Al' on sve nešto oko baca na Milevu. Ne sme od njega u avliju il' u baštu izići, sve vreba, sve izvirkuje, pa onda daj tamburu il' gitar, pa sve peva što bi se moglo na Milevu odnositi.
MAKSA: Pa ništa zato ukoliko on većma luduje, utoliko je veća Milevina slava, to jest, onda, kad ga neće. (Višim glasom) Ta koliko sam i ja principalskim kćerima kurisao, pa opet me je dobro materino oko odbilo kao šarova. Pusti ga nek luduje, ali opet ti kažem, otpustiti ga ne mogu zbog kuntova.
FEMA: Al' je nesnosan.
MAKSA: Ja ću ti, dušo, nešto kazati: puštajte ga kadgod i u društvo, pa ga uzmite malo u hec, na mindros, pa ćete viditi da neće znati 'de mu je glava, lako ćete ga zbuniti.
FEMA: Šta bi laćman rekao da ga vidi u društvu?
MAKSA: Smejao bi se.
FEMA: Ostavimo to na stranu; al' kad bi naš Đoka otišao, našto nam Ljuba?
MAKSA: E, onda mora dalje-li' Ljuba il' Gavra.
FEMA: Šta Gavra? Ja bi' volela da Gavra kod kuće ostane.
MAKSA: A ja bih ga opet rad u Peštu Loštajneru poslati! No, drugi put ćemo o tome više.
FEMA: Al' još jednu da te zapitam; šta će biti sa laćmanom Predićem i sa Milevom?
MAKSA: Ta ti valjda to bolje znaš.
FEMA: On je, doduše, kazao Milevi da on bez Mileve živiti ne može. On, doduše, kaucije nema, al' kaže da ima bogatu tetku; a naposletku, gotov je svući i uniformu, pa otići u solaru - u službu kao beamter.
MAKSA: Ja bogme kaucije ne mogu dati; ja ću samo ono što mogu činiti, a za drugo nek' se on pobrine.
FEMA: Zaboga, al' ako on ne može, pa ništa ne bude od toga, šta ćemo onda sa Milevom?
MAKSA: Ćuti porculanu, zar se taka devojka neće ma kad udati?
FEMA: A ono bar sad za vreme da se preseče, il' da ga nismo u kuću ni primali, vidiš, od to doba veću kuću vodimo.
MAKSA: Ćuti, porculanu moj, ja moram s laćmanom posla imati. Laćman je oficir, a i đeneral je oficir, oboje imaju oficirski rang, pa kad se družim sa oficirom, tako je isto kao da se družim sa đeneralom. Pokraj njega sam dobio tolike oficirske kuntove, a pokraj njih još i drugu civilnu gospodu, jer je i to u modi, kud bolji idu, tamo i ostali. (Ustane i hoda, pa onda uzvišenim glasom) Vidiš, kako se ti nosiš, pa tvoja kći, sve su to Đoka, Ljuba i Gavra brijačicom zaslužili.
FEMA: Sve je to dobro, al' ako ne bude ništa u stvari, a jezici rđavi, pa devojku na glas iznesu, šta ćemo onda?
MAKSA: Ti si mati pa treba da imaš bodro oko.
FEMA (malo s vatrom): Ta manite se oka! (Uzvišeno) Ma najbolje oko, opet je svet hrđav, iznese ma šta, samo drugome da škodi.
MAKSA: Pa u najgorem slučaju ne gine joj Đoka. (Stane, gleda u Femu, i smešeći se, tihim glasom, malo sagnuv se) Ta i tebe znaš, porculanu moj, izneli su bili na glas, kad si devojka bila, sa obrlaćmanom Semenkovićem, pa si opet moja žena, moj porculan. (Smešeći se, gladi joj obraz)
FEMA (smeši se): E, druga su ona vremena bila, onda nije bilo takovih jezika.
MAKSA: Ćuti porculanu, uvek je tako bilo od kako je sveta; i da nije Eva rečita bila, ne bi ni Adama zbog jedne zaprećene jabuke iz raja isterali. No, sada dosta, moram opet ići, jesi l' me dušo razumela, o Sreteniju veliki ručak, sos s renom, ćuran i prase ne sme faliti, pozvaćemo i laćmana, i oberarctadoktora Polivku. Polivka ne sme faliti, bar ću imati s kim piti. E sad idem. (Digne se i ode)

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Jakov Ignjatović, umro 1889, pre 135 godina.