Avet
Ja hoću da srčem ženske oči snene,
I da grizem usne, da se igram njima,
Gledajući kako krin za krinom vene,
Dok ja ćerdam mladost sred vina i dima.
I pljujte me zato kô strašilo sveta:
Ja vas učim sramu i niskosti skota;
Kunite me glasno. Zar to meni smeta?
Ja tražim sadašnjost nemoćna života.
Trubite glasovi nemoći pomamne,
Zvonite u besu! To ja teram čamu.
Nek sva mladost vrišti puna strasti plamne
Padajući s krikom u đavolju tamu!
Da, da, smejaću se ja pijan od besa
U slatkom naručju posrnule časti,
Sišući dah žena od krvi i mesa
I njihovih grudi udišući slasti.
Imate poštenje — ne znate šta znači,
I imate prošlost — leševi što trunu,
I ljubav, što mržnju sa sobom povlači,
I imate Veru bezbožništva punu.
Ceo život vaš je demonova šala,
A vi bi svom zbiljom božju mudrost steći.
O, smejem se vašem groblju ideala,
I, u ludom smehu, mudrost ću vam reći!
A kad niko više ne bude me hteo,
Kada budem samo ironija sreće,
Ružan kao akrep, kao ovca beo,
Ni tad neće moje pognuti se cleće.
Tada ću slušati u svesti da zvoni
Ovaj isti kikot razbludnih Saloma
I, mesto da moje oko suze roni,
Smejaću se miru smrznutih atoma.
Ja ću biti srećan, kada budem znao,
Da sav onaj sumor što na čelo pada,
Znači dane kad sam samog sebe krao
Dajući budućnost za najkraće sada.
Ne pustivši suza, gord, s podsmehom holim
Osećaću vreme kako me prekriva,
Jer znam: svaka suza znači jedno molim,
A sam u svom bolu čovek Bogom biva.
(1910/11)