Džandrljiv muž/2
2.
MAKSIM, SOFIJA
MAKSIM: U ovoj kući mora sve naopako da ide.
SOFIJA: Šta se dogodilo?
MAKSIM: Šta se dogodilo? Zavukla si se u sobu, da te ne opali sunce.
SOFIJA: Tek što sam ušla.
MAKSIM: Provrednila se žena šavom, a napolju kako Bog da.
SOFIJA: Juče si psovao što ne šijem.
MAKSIM: Da ga vrag nosi i s tvojim poslom i s tvojim redom!
SOFIJA: Oćeš da dam drugome da šije?
MAKSIM: Dabogme! Kod vas dve, da plaćam jošt.
SOFIJA: Tako i ja kažem.
MAKSIM: Oćeš ostaviti te trice?
SOFIJA: Ja mislim da sam posao svršila.
MAKSIM: Svršila kao naopako. Kako si metnula onaj pepeo?
SOFIJA: Kao što si kazao.
MAKSIM: Onde je njemu mesto. Nisam li sto puta govorio, da se meće pored odžaka.
SOFIJA: Ja sam čula: u kraju do oluka. Ali ako ti nije tu po volji, lako ću ga premestiti.
MAKSIM: Tako je; sad idi, te kvari nanovo aljine. To nije moglo biti iz početka, nego da se opet dangubi.
SOFIJA: Za boga, kad ne kažeš upravo kako ti je volja; nego čas ovako, čas onako.
MAKSIM: Sad sam ja kriv što ti ne valjaš. Šta ste dirali u ono bure?
SOFIJA: Kazala sam da se spusti u podrum, da se ne rasuši.
MAKSIM: Da sam ti zapovedio, ti to ne bi učinila.
SOFIJA: Kad ne spremam, opet psuješ.
MAKSIM: U moje poslove da mi se niko ne meša. Eno ste mi i pero zabacili.
SOFIJA: U fioki je. Ostavila sam ga da se ne izgubi.
MAKSIM: Tako. Tražim, da poludim.
SOFIJA: Zašto me nisi pitao?
MAKSIM: Dakako! Da ostavim sav posao pa da pitam milostivu gospođu, gdi ću što naći. Ti da ne diraš u moje stvari, jesi li me razumela?
SOFIJA: Opet moram da zabeležim što se troši.
MAKSIM: Teško meni i mom beleženju! Vidim ja moje dobro jutro. Žena vredna i uredna, a kad tamo, na svakoj strani crna šteta. Eno se i daske oglođale od teška trvenja.
SOFIJA: Ne možemo sediti u svinjcu.
MAKSIM: Znam, znam; samo s lica neka je čisto, a inače, kako je bog dao. Tamo merdevine leže, oće čovek vrat preko nji da slomije, ali je preče sobu prati, nego koješta spremati.
SOFIJA: Ti si kazao da ti jošt trebaju.
MAKSIM: Ako sam kazao jučer, to da se godinu dana ne dignu. Ali, naravno, lakše je sediti kod prozora i šiti.
SOFIJA (usšane): Šta želiš da radim?
MAKSIM: Sedi, sedi, pa šij, da ti ne izgori bijelo lice. Teško meni, to ja znam! (Odlazi.)
SOFIJA (sama): Sam bog može tebi ugoditi. Ako što uradim, ne valja; ako ne uradim, opet ne valja. Ako hodim, ne valja; ako sednem, ne valja; ako stojim, ne valja. Ako je belo, „zašto je belo“; ako je crno, „zašto nije belo“. Ako ćutim, „zašto ne govoriš“; ako progovorim, „šta toročeš koješta?“ Ovakve naravi valjda nema nigdi na svetu.
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Jovan Sterija Popović, umro 1856, pre 168 godina.
|