Džandrljiv muž/14
2.
MAKSIM, PREĐAŠNjI
JEVREM: No, kako je bilo na balu, Makso?
MAKSIM: Pitaj tu, što je tako lepo učiš.
SOFIJA: Samo tako kaže, a vidila sam kako mu je bilo povoljno.
MAKSIM: Povoljno, što idem neispavan kao pijan.
SOFIJA: E, Bože, koliko si puta ostao s tvojim društvom duže nego sinoć.
MAKSIM: Bar je moje društvo.
SOFIJA: Valjda si i noćas imao koga poznatog.
MAKSIM: Šta sam dobio? Idem iz jedne sobe u drugu. Vi posedale naokolo po klupama kao veštice. Onoj se opružio nos kao nategača, ona otoboljila usne kao drombulje; onoj se otegli obrazi kao deverika, pa gleda da pokrije zube, što su joj pocrnili od belila.
SOFIJA: Već u vas su mi sve beli.
MAKSIM: Bar nisu iskvareni od belila.
SOFIJA: Nego od duvana. Zaista, kad smrdite na Duvan, kad trpate burmut u nos, to je prijatno.
MAKSIM: Opet ne čine svi. A vi?
SOFIJA: Kao i muški; kako koja.
MAKSIM: Ajde kaži, koja Devojka nije bila nabeljena?
SOFIJA: Sad devojkama tražiš ti računa! Pusti i, pa kad se udadu, biće sve drugojačije.
MAKSIM: Oće. Vidi se izjutra dan. Ona što se čepi i pogleda kao miš iz trica, što se krivi i prenemaže, i natrkačila na glavi kojekakve komedije, ta da bude pametna, kad se uda? Da Bog sačuva! luđa, nesmislenija, bezobraznija, to sve može biti, ali pametnija, nikad ni doveka.
JEVREM (smeje se): Zna Maksa, nemam ja brige za njega. Dakle, snao, čula si lozinku; samo kuražno! (Odlazi.)
MAKSIM: Šta te je opet sad naučio?
SOFIJA: Ništa. Nego smo se razgovarali, kako bi dobro bilo da i mi damo jedan bal.
MAKSIM: Bre ako te okupim, nećeš se znati ni ti ni tvoj bal. Gledaj ti bezobraznice, tek što je stupila u tuđu kuću, pak pobesnila!
SOFIJA: Čuješ, Makso: čovek ne može da živi osim ljudi. Što sav svet radi, moramo raditi i mi. Vidiš, mi imamo dece.
MAKSIM: Pak?
SOFIJA: Pa treba da se s ljudma mešamo. Bogzna šta možemo dočekati, zato je uvek dobro kad čovek ima prijatelja.
MAKSIM: Ja se nisam ni tuđio od ljudi.
SOFIJA: Zato. Što drugi čine, moramo činiti i mi. Dobro će dakle biti da i mi damo jedan put bal.
MAKSIM: Jesi li to poludila, more?
SOFIJA: Zašto, što je dobro, treba činiti.
MAKSIM: Jes čula, ako to učiniš, odma se seli iz kuće.
SOFIJA: Ja sam tvrdo zaključila, i to mora biti.
MAKSIM: Mora? Kučko od žene, ta ti si naumila mene da saraniš! Samo neka to bude, pa nećeš ni po sata biti sa mnom.
SOFIJA: Već zato ćemo lako. Pa treba i tebi da kupiš jednu aljinu; sramota je tako ići. Ako je do štednje, uštedićemo s druge strane.
MAKSIM: Teško meni i mojoj uštedi! Čuješ, Soko, nemoj se šaliti s balom.
SOFIJA: Idi, boga ti, zar ćemo mi biti osim sviju ljudi. Kaži, koja je kuća od našega reda, koja nije dala bal; pa samo nas da pronose ljudi?
MAKSIM: Ali ja neću, razumeš li?
SOFIJA: Badava, kad mora biti.
MAKSIM: Ta gdi je sikira, da ubijem dušmanina!
SOFIJA: Pazi, sikira ima dva kraja. (Odlazi.)
MAKSIM (sam, uplašeno): Ovakva nije bila. Sad je zlo!
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Jovan Sterija Popović, umro 1856, pre 168 godina.
|