Ćela

Bio jedan car pa imao tri kćeri. Dve starije uda za carske sinove, a na najmlađoj naumi da ostavi carstvo, jer je bila najlepša. U toga cara bio je jedan sluga kojega su zvali Ćela, jer je bio ćelav. Taj sluga ništa drugo nije radio, nego samo po bašči što je trebalo, ali mu je bašča tako bila urađena kao da je u njoj radilo deset ljudi, i svi su se tome čudili. Careva je kći često gledala s pendžera u bašču i govorila u sebi: "Bože moj, kakva je to lepa bašča i kako je urađena, a radi je samo jedan čovek, pa još da je kakav, nego mali kao šušica!" Jedno jutro careva kći gledajući tako s pendžera i čudeći se, opazi Ćelu u bašči pa mu progovori: "Za Boga, Ćelo, kako možeš ti sam toliku bašču tako lepo raditi i držati?" A on joj odgovori: "Gospođo devojko! ako si rada znati, porani pobolje pa ćeš videti." Drugo jutro careva kći urani vrlo rano, i stane da gleda u bašču nejavljajući ni ocu ni materi, kad ali Ćeli došao zmajevit konj i doneo mu gosposko odelo i oružje, i doveo uza se troje četvoro čeljadi te rade bašču, a Ćela se obukao u ono odelo, te postao sa svim drugi: nije više ni ćelav nego lep momak što može biti, pa uzjahao na onoga konja, te se šeće po bašči, a konj da se pomami pod njim: sve mu varnice iz nozdrva sevaju. Ona kako vidi Ćelu, zagleda se u njega, ali nije htela za dugo nikome kazati. Kad mnogi prosci stanu dolaziti i prositi je, ona najposle kaže da ne će ni za koga nego za Ćelu. Car i carica kad to čuju, stanu je ružiti i huliti: "Kako bi ti za slugu pošla, pa još da je kakav, nego Ćela. Hoćeš da nam sramotiš carstvo." Ali ona to ne htedne ni slušati, nego reče: "Ili za njega ili ni za koga." Kad otac vidi da ništa ne pomaže, obuče je u prostačko odelo i načini je kao puku prostakinju, te je uda za Ćelu, pa im da iza grada malo zemlje, a Ćela onde načini bašču i u njoj kolebu, i stane živeti s carevom kćeri kao svaki baščovan, noseći zelen u grad i tako po štogod zaslužujući. Ali kad je god hteo, mogao se pretvoriti u najlepšega čoveka, samo je trebalo da zvizne, pa bi odmah dotrčao zmajevit konj i doneo gosposko odelo i oružje. Tako je trajalo za neko vreme, ali na jedan put udare neprijatelji na Ćelinoga tasta sa dve strane, da nije znao kuda pre. Onda reče u sebi car: "One dve kćeri što sam udao za carske sinove, imam sad od njih pomoć, a ovu od koje sam se najviše nadao, dadoh za rđu." I tako car u velikoj brizi izda zapovest, da svako ide na vojsku štogod može sablju pasati. Išle su vojske sve jedna za drugom pred neprijatelja, a glasovi caru jednako nesretni dolaze da vojska propada. Najposle podigne se car sam sobom da vidi, kako je tamo. Za njim pođe i malo i veliko, a s njim i Ćela na jednom konjičku. Svi su se Ćeli podsmevali govoreći: "Sad će dobro biti, ide Ćela, on će neprijatelja potrti i umiriti." Kad dođu tamo, stanu u logor, a i Ćela za sebe šator načini, i ostanu onde tri dana na miru. A četvrti dan započne se boj. Sad Ćela zvizne, a konj zmajeviti obri se pred njim. Ćela odmah obuče one gosposke haljine što mu je konj doneo, pripaše sablju pa usedne na konja i odmah uleti u boj. Kako on uleti u boj, sva se neprijateljska vojska uzbuni: ne zna se ili više on seče ili mu više konj tlači. I tako za tili čas vojska neprijateljska prsne i razbegne se kud koje. Odmah dođe glas caru pod šator da je u njegovoj vojsci bio junak koji je neprijatelja pobio i da neprijatelj ište mir. Car odmah zapovedi da taj junak dođe predanj i da ište što hoće da ga daruje. Ovi prvi glasnici još i ne odu da traže onoga junaka, a to dođu drugi i kažu da je to njegov Ćela. Car se udivi kad to čuje, i nije hteo verovati: "Kad bi on bio, on bi došao k meni." A Ćela mu poruči: "Kad pođemo kući, napored ću s njim jahati." Kad se posle toga učini mir i pođu natrag. Ćela savije svoj šator i ono malo prtljaga, i metne na svoga konjička, pa onda zvizne a konj se zmajevit obri pred njim. On obuče gosposko odelo i usedne na zmajevita konja pa pođe s carem napored da ga svi vide da je on. Kad car vidi da je on, od radosti se zaplače i tako u radosti dođu kući i onde car još za života svoga preda Ćeli carstvo, te Ćela postane car.

Izvor

• Karadžić, V. S. 1870. Srpske narodne pripovijetke, drugo umnoženo izdanje. Beč, u nakladi Ane, udovice V.S. Karadžića. str. 205–207.

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Vuk Stefanović Karadžić, umro 1864, pre 160 godina.