Ljubostinjski stoslov

VERA U EVANGELIJE
SMISAO I ZNAČAJ TE VERE
PLODOVI U PRAVOSLAVNOJ CRKVI
- OD CRKVI DO BOGOVA -

Reče Gospod: Pokajte se i verujte u Evangelije. Pravo pokajanje ne znači samo žalostiti se zbog učinjenih greha, nego potpun obrt svoje duše od tame ka svetlosti, od zemlje ka nebu, od sebe ka Bogu.
Pokajanje bez ovog potpunog obrta nije drugo do zaigravanje s Bogom i sa svojom dušom. A s Bogom se nije igrati. On miluje pokajnika, ali bije teškom rukom onoga ko se nikako ne kaje ili ko se neiskreno i nepotpuno kaje. A kad On rani, rana je duboka, i niko je ne može izlečiti osim Njega jedinoga.
Kakva je svrha pokajanja i verovanja u Evangelije neka pokažu ove dve reči iz Svetoga Pisma. Šta je čovek? Az esm červ a ne čelovjek, rekao je prorok David. Šta treba da bude čovek? Bogovi ste i sinovi Božji, - ova reč je prošla kroz usta samoga Hrista Spasitelja. Obrnuti crva u boga i sina Božjega - eto to je svrha pokajanja i verovanja u Evangelije.
Šta znači verovati u Evangelije? Znači verovati u Radosnu Vest, koju je nebesni Vesnik, Bog Sin Božji, doneo rodu čovečjem. Drugim rečima, znači verovati Gospodu Hristu i Njegovom Otkriću. A Hristovo Otkriće najveće je otkriće od stvorenja sveta. To Njegovo Otkriće jedino je u stanju, da čoveka crva obrati u čoveka boga i sina Božjega.
Zar niko pre Hrista nije objavio Radosnu Vest? Zar baš niko od tolikih mudraca, filosofa, učitelja, zakonika, careva i proroka? Niko, baš niko. Niti je iko od njih mogao znati Radosnu Vest niti ju pak objaviti. Zašto? Zato što su bili sa zemlje i od zemlje i što su govorili od zemlje. (Jov. 3, 31.) Govorili su kao sinovi zemlje a ne kao sinovi neba. O nebu su govorili - ukoliko su govorili - gledajući zemlju, i sluteći po zemlji.
Zbog toga su sve vere i filosofije pre Hrista sumorne i pesimistične, kolebljive i rasplinute. Tako u Jeladi, tako u Indiji, tako u Egiptu i Persiji. Tako i u zemljano - uravnoteženoj Kini. Tako i u starom Meksiku kod Inka, pa i kod svih savremenika neznabožaca. Nijedna od tih vera i filosofija ne zaslužuje naziv Radosne Vesti. Najvedriji pesnik staroga doba, Omir, kaže negde: Bolje živ pas u ovom svetu nego kralj u Hadesu! Kao čovek sa zemlje i od zemlje on nije mogao niti svetlije videti ni radosnije reći.
Samo onaj koji siđe s neba, sin čovječiji koji je na nebu, mogao je posvedočiti svetu šta je na nebu, kakav je Bog, kakve su duhovne stvarnosti u onome svetu, kakav je duhovni svet oko Boga i šta biva s dušama ljudskim posle telesne smrti. Što vidje i ču, ono svjedoči. Njegovo svedočanstvo je, možemo reći, potpuno empirijsko na duhovnom planu. On ne svedoči po logici zemaljskoj, niti po zaključcima čovečjeg razuma, niti po mudrovanju i filosofiranju zemnog čoveka, nego po onome što vidje i ču. Nebesni vesnik nebesne stvarnosti. Dođoh na svijet da svjedočim istinu, koju nikad niko od zemnorodnih nije mogao verno posvedočiti. I svoje svedočanstvo naziva On Radosnom Vešću.
Nebesni Vesnik Radosne Vesti svedoči, da je Bog jedan, u večnoj troičnoj harmoniji Oca i Sina i Duha Svetoga; da je Bog ne samo Tvorac nego i Otac, to jest najmiliji i najbliži srodnik svih onih koji hoće da budu Njegovi sinovi; da je Bog kao Otac sama bitna Ljubav, i da je iz ljubavi prema rodu ljudskom poslao Sina Svog jedinorodnog u svet da spase svet; da duša čovečja ima veću vrednost od svega materijalnoga sveta; da postoje bezbrojne vojske angela u onome svetu, i da one nekad vidljivo nekad nevidljivo, no bez prestanka, deluju na ljude u drami ovoga sveta; da se pravednici po smrti sijaju u onome svetu kao sunca; da je Sin Božji sišao u svet da od ljudi crvi stvori ljude sinove Božje ili bogove po želji i milosti Očevoj. Pa pravedni Sud Božji. Pa vaskrsenje mrtvih. Pa život večni. I još puno drugih stvari, sve radosnijih od radosnih.
Hristos je pozvao ljude da veruju u tu Radosnu Vest. Pokajte se i vjerujte u Evangelije. To jest pozvao ih je da veruju Njemu, da veruju u Njega, da veruju svakoj Njegovoj reči. Jer nema drugog načina za ljude da dođu do saznanja istine u najglavnijim pitanjima života i bića nego da prime na veru reči Onoga koji je lični svedok nebesnih i duhovnih stvarnosti. Ili verovati Hristu ili produžiti lutati po mračnoj i burnoj pučini života; lutati gatajući i sluteći o obalama i o zemlji na krajevima te pučine. Treće nije dato u istoriji ljudskog mravinjaka do današnjeg dana.
Iz toga je jasno, da hrišćanska vera nije ni nalik na druge vere i druga verovanja u svetu. Jer druge su vere od ljudi sa zemlje i od zemlje; od ljudi koji su govorili o duhovnom svetu ili po svome prirodnom razumu ili po obmani od zlih duhova. Niko od osnivača drugih vera nije rekao za sebe da je sišao s neba, ni da je poslat od Oca, niti da svedoči o nebu ono što vidje i ču, niti pak da se opet vraća na nebo. Prema tome ne može biti ni govora o sravnjenju ili izravnjanju između svedočanstva Hristova i ostalih vera i verovanja po belome svetu.
Ne pitaj hrišćanina, veruje li u Boga, nego veruje li u Evangelije u Radosnu Vest Hristovu. Jer ako kažete da veruje u Boga onako po svome razumu a ne po Evangeliju, nazadnjak je i paganin, pošto je došao do vere kao ljudi od pre 2000 godina, kao recimo neki jelinski i azijski filosofi. Zašto je onda Hristos silazio s neba? I zašto je krvlju Svojom zapečatio Svoje otkriće svetu, svoju Radosnu Vest? Zaista takav hrišćanin primio je na svoju glavu prečistu krv Sina Božjeg, kao i oni koji su vikali: raspni ga, raspni!
Pravoslavna crkva, negda jedina Hristova crkva u svetu, držala je od početka veru u Evangelije, bez obzira na levo ili na desno, i bez oslanjanja na druge vere ni na paganske filosofije niti na prirodne nauke. Jer kad se ide za okatim i vidovitim putovođom, nepotrebno je i smešno pitati ćorave i slepe za put.
Imajući savršenu veru u Hrista i Njegovu Radosnu Vest, oci i učitelji crkve energično su odbacili filosofije jelinske i misterije azijske i afričke. Čak i oni koji su se u Atini školovali u filosofiji, kao Zlatoust, Vasilije i Grigorije Bogoslov; isto i oni koji su bili rođeni Egipćani ili Arabi, kao sveti Antonije, Makarije, Isak Sirin, Jefrem Sirin, i drugi.
Baš ovi sveti oci najbolji poznavaoci paganskih filosofija i verskih misterija, i to iz prve ruke i na svom maternjem jeziku, bili su najodlučniji branioci jedinospasavajuće vere u Evangelije, u Radosnu Vest Čoveka sa neba. Ni najmanji kompromis nisu oni dopuštali ni s kim i ni s čim što je od zemlje i sa zemlje, što je od čoveka i po čoveku, i što je nastalo ili postalo van Hrista i njegovog Evangelija.
Poznato je, na primer, s kakvom je vatrenošću Zlatoust kritikovao Sokrata i Platona, Stojike i Epikurejce, i druge glasovite filosofe jelinske. Ne samo da ih on nije navodio kao potporu ma ijednog učenja evangelskog iako je kod nekih od njih bilo pojedinih reči sličnih rečima evangelskim nego ih je s kraja u kraj prezirao i odbacivao kao štetne i ubitačne za dušu.
Ne tako nepravoslavni učitelji crkve, ne tako. Nego ustrašeni od sveta, i sa slabom verom u Evangelije, počeli su prizivati u pomoć jelinsku filosofiju, azijsko-afričke misterije i zapadne prirodne nauke, da dokazuju istinitost Hristovog otkrića. Tako su stvorene razne, suprotne škole u jeretičkim crkvama. Jedne su se oslanjale na Platona, druge na Aristotela, treće na Stojike, četvrte na Plotina, pete na sirijske, iranske i egipatske basnoslovne misterije, šeste na indijsku teosofiju i druge vrste okultizma, i tako dalje; u novije pak vreme neke od tih škola naslanjaju se svecelo na prirodne nauke, koje oni smatraju kao manje basnoslovne od istočnih verskih misterija.
Tako je Velzevul pozvat u pomoć Hristu, i tako je demonologija uvučena u jeretičku hrišćansku teologiju kao potpora i obosnovanje ove! Rezultat je bio, da se Hristos u očima jeretika sve više smanjivao kao Bog a veličao kao čovek, dok najzad nije nečestivi Arije u naše doba opet došao do trijumfa u tim jeretičkim zborištima.
U ostalom, nemojmo činiti nepravdu ni demonima u ovom pogledu. Jer čak i oni su poznavali i priznavali u licu Gospoda Isusa jedno više, nebesno i božansko biće, daleko više nego mnogi i mnogi jeretički bogoslovi nepravoslavnih crkava. Gle, zar nisu đavoli vikali: Isuse Sine Božji? Ili: Isuse Sine Boga najvišega"? Zar nisu priznavali i govorili: Znamo te ko si ti: Svetac Božji? Ili: Ti si Hristos Sin Božji? Ne stoji li napisano: I dusi nečisti kad ga vidješe pripadahu k njemu i vikahu: Ti si Sin Božji? A On zabranjivaše đavolima da kazuju da ga poznavahu. (Matej 8, 29; Lk. 8, 28; 4,41; Mk. 1,24; 1, 34; 3, 11.)
O kitnjasta vasiono, kako se i tebi ne smuči? I kako ne streseš sa glave svoje zvezdani venac od jada kad vidiš, kako su ljudi postali sleplji od demona, i nerazumniji od sinova pakla!
Zašto je Isus zabranjivao đavolima da ga ne objavljuju ljudima kao Hrista, t. j. kao Mesiju, i kao Sina Božjega? Zato što mudri i čovekoljubni Gospod naš nije želeo, da đavoli budu učitelji ljudima; nije hteo da Njega đavoli predstavljaju ljudima; nego je hteo i želeo da ljudi sami poznadu i priznadu Njega kao Boga i Spasitelja po rečima Njegovim, po delima Njegovim, po ljubavi Njegovoj, po dahu i duhu Njegovom. Da se ne bi zli demoni mogli hvaliti, kao da su oni pomogli delo Hristovo, i kao da bez njih Hristos ne bi mogao prosvetiti i spasti rod ljudski.
Jeretički bogoslovi ranijeg vremena nadmetali su se u tome ko će jačeg filosofa jelinskog uvući u svoju teologiju. Tako rimokatolici prizvaše u pomoć Aristotela a luterani Platona; druge opet grupe protestantske prigrliše Platona i ostale neoplatonske mislioce. Smešaše i izmešaše ih sa Radosnom Vešću Hristovom, te ovu oslabiše i rastužiše.
U novije vreme pak sve jeretičke crkve stale su zidati potporne zidove Evangeliju od naučnih teorija. Usvojili su mnoge naučne teorije kao nešto apsolutno, iako su najveći naučnici našeg doba prestali da smatraju čak i pozitivna znanja (da ne govorimo o teorijama) nečim apsolutnim.
Kao što su Pilatovi vojnici obukli Gospoda Hrista u jevtinu skerletnu a Irod u belu haljinu, tako su jeretički bogoslovi obukli Spasitelja u jevtine haljine paganske filosofije i lažne nauke. Da ga tobož lepše odenu i ukrase! No u oba slučaja Hristos je podjednako porugan i ponižen.
Pravoslavna crkva je jedina u svetu, koja je održala veru u Evangelije kao jedinu apsolutnu istinu, koja ne potrebuje potpore ni podrške ni od kakve filosofije niti svetske nauke. Otuda kad čitamo deveti član Vjeruju: vo jedinu svjatuju sobornuju i apostolskuju cerkov - mi razumemo pod jedinom crkvom pravoslavnu crkvu, i to iz gornjeg razloga.
Jeretički bogoslovi nazvali su pravoslavnu crkvu pogrdnim imenom "okamenjena crkva". (Narnack das Wesen des Christenthums.) Zbog čega? Zbog toga, kako vele, što ova crkva "ne ide za vremenom" ili što se "ne prilagođava vremenu"! Međutim baš u tome je slava Pravoslavlja, što ono ne ide za vremenom, niti se prilagođava vremenu, shodno zapovesti svetoga apostola Pavla: Ne vladajte se prema ovome vijeku.
Kako bi večnost išla za vremenom? I kako bi se apsolutno prilagođavalo prolaznom? Kako bi se carstvo nebesno mirilo sa carstvom zemaljskim? I kako bi se skupo ortačilo sa jevtinim? Ako sav svijet u zlu leži, kao što je rečeno, zar ćemo večno dobro ograđivati i podržavati zlom, i nebesnu svetlost pojačavati dimljivim ognjevima ćumura i petroleuma?
Ima, istina, i nekih bogoslova u pravoslavnoj crkvi, koji idu tragom jeretičkih bogoslova, smatrajući da je Evangelije nedovoljno snažno da samo sebe drži i brani na burama svetskim. Njima imponuju jeretičke misli i jeretički metodi. Celom svojom dušom oni su uz jeretike, no drže se spolja pravoslavne crkve tek onako - izdržavanja radi. To su bajaganje balkanske i ivanuške kijevske, kojima sve s one strane plota izgleda bolje i pametnije - pa čak i koncesivca pomešana teologija (paganohristologija).
Pravoslavna crkva kao celina odbacuje takve bogoslove i ne priznaje ih za svoje, ali ih trpi iz dva razloga; prvo, čekajući da se pokaju i promene, i drugo, da ne bi odbacujući ih učinila od zla gore, t.j. gurala ih niz brdo u krilo jeretika, te tako jeretike brojno povećala a duše njihove pogubila. Ti bogoslovi nisu nosioci pravoslavne svesti i pravoslavne savesti, ko oboleli organi celine crkvene. Nosioci pravoslavne svesti i pravoslavne savesti jesu narod, monaštvo i parohijsko sveštenstvo.
Rekao je slavni Gospod naš: Ja ne primam slave od ljudi. Jeretički stav je baš suprotan ovome stavu Spasitelja sveta. Oni traže slavu od ljudi. Oni se boje ljudi. Oni se zbog toga hvataju za takozvane "slavne ljude" iz istorije ljudske, da bi poduprli Evangelije i da bi postali ugodniji ljudima ovoga sveta. Oni se pravdaju govoreći: "da bi ih pridobili!" No o kako su se gorko prevarili! Što više oni laskaju svetu - da bi tobož privukli svet crkvi - to taj polaskani svet beži dalje od crkve. Što se oni više pokazuju "prosvećeni", "neduhovni", "savremeni", to ih svet većma prezire. Vaistinu, nije moguće ugoditi svetu i Bogu. U ostalom svaki iskusan hrišćanin zna, da se nekako još može i ugoditi Bogu istinom i pravdom, dok se svetu ne može ugoditi baš nikako, ni istinom ni lažju, ni pravdom niti nepravdom. Jer je Bog večan i nepromenljiv, dok je svet prolazan i promenljiv.
Još je rekao Jevrejima slavni Gospod naš: Kako vi možete vjerovati (u Evangelije, u Radosnu Vest moju) kad primate slavu jedan od drugoga, a slave koja je od jedinoga Boga ne tražite. Sasvim podesno zajeretičke bogoslove. I sasvim dovoljno objašnjenje njihovog stava; i dovoljan Božji sud nad njima. Kad bi tražili slavu koja je od Boga, oni bi verovali u Evangelije Božje, i ne bi se osvrtali ni na levo ni na desno. Ali oni hoće slavu i pohvalu od ljudi; zbog toga teže da svedočanstvo Božije potvrde i podupru svedočanstvima ljudskim. To je grešno i pogrešno. Grešno je i pogrešno čak i kad oni ne bi tražili slavu od ljudi za sebe lično nego za crkvu svoju. Jer se Svevišnjem nanosi uvreda, kad se za Njegovo svedočanstvo privode ljudska svedočanstva kao potvrda. Kao potvrda ljudi onoga što Bog govori!
Kakve su posledice takvog prigibanja jeretičkog prema svetu? Pustošne. Zaista, pustošne po Evangelije, pustošne po ceo život, individualni i socijalni, jeretičkih naroda. Pustošne - po veru, po kulturu, po ekonomiju, po politiku, po moral, po brak - aj, po sve i vsja. Jer odnos naš prema Hristu, Vesniku Radosne Vesti, određuje matematički precizno sve druge naše odnose prema svima i svemu.
Dok je Hristos rekao: Bez mene ne možete ništa činiti, jeretički svet na stotine načina izrazio je ovu misao: Bez Hrista možemo sve činiti. Cela moderna kultura jeste prkos Hristu. Sve moderne nauke jesu u takmičenju, koja će jače udariti po nauci Hristovoj. To je bunt vulgarnih sluškinja protiv gospođe svoje - bunt svetskih nauka protiv nebesne nauke Hristove. Ali se sav taj bunt završuje u naše dane onim što je pisano, i to u nebivaloj meri i jasnoći: Kad se građahu mudri, poludješe. (Rim. 1, 22.)
Zaista ne zna se gde je veća ludost modernog sveta, otpalog od Hrista: da li u ličnom životu pojedinaca, ili u braku; da li u školi ili u politici; da li u ekonomskom uređenju ili u zakonskim propisima; da li u ratu ili u miru. Svuda je došlo do punog izraza ovo dvoje: vulgarnost i brutalnost. I gde god je Hristos više odsutan, tu je veća vulgarnost i brutalnost. Laž i nasilje u punom triumfu.
Neka se stide jeretici bogoslovi i starešine jeretičkih crkava u narodima, koji su se pomoću Hrista uzdigli za gospodare i vođe svih naroda na zemlji. Imaju se zašto stideti. Jer kao nerazumni Galati tako su oni što počeše duhom završiše telom. Oni su glavni krivci što su ti narodi sišli sa pravoga puta i počeli hramati na obe noge, klanjajući se čas Bogu u Jerusalimu čas zlatnim junicama u Samariji.
Jer kao što su nekad neverni Jevreji gazili zapovijest po zapovijest Božju i hodili za željama sveta i svoga srca, tako su isto i oni učinili sa naukom Hristovom, gospođom nad svima naukama. Dogmu po dogmu oni su podlokavali i obarali; jevanđelsku zapovest po zapovest podništavali; apostolski i otačaski propis po propis odbacivali; svetiteljske reči ismevali; podvižničke primere legendama nazivali.
Najteži udar Evangeliju naneli su jeretički bogoslovi time što su posumnjali u božanstvo Mesije sveta; neki samo posumnjali a neki ga opet sasvim odrekli. Tome je ubrzo sledovao ceo niz odricanja duhovnih stvarnosti, kao odricanje postojanja anđela i demona, odricanje Raja i Pakla, odricanje besmrtne slave svetitelja i pravednika, odricanje posta, odricanje sile krsta i vrednosti molitve, i tako redom.
Jednom rečju, prilagođavanjem i ujednačavanjem bavili su se jeretički bogoslovi još od otpada Zapada od Istoka, a najintenzivnije za poslednjih 150 godina. Prilagodili su nebo zemlji, Hrista drugim "osnivačima vere" a Radosnu Vest ostalim verama, izrailjskoj, muslimanskoj i paganskoj. Sve tobož u ime "tolerancije" a "u interesu mira" među ljudima i narodima. Međutim, tu je baš početak i začetak ratovima i revolucijama nečuvenim u istoriji sveta. Jer se istina ne da nikako ujednačiti sa poluistinama i sa lažima.
Teosofska ideja, da se istina nalazi razbacana po svima verama, filosofijama i misterijama, preovladala je i kod jeretičkih bogoslova zapadnoga sveta. Prema tome i u Hrišćanstvu treba, vele, da ima nešto istine kao i u Islamu i u Hinduizmu, ili u Budizmu, u Platonu i Aristotelu, u Zend-avesti kao i u tibetskim Tantrama i Mantrama. Kad bi tako bilo, onda bi lađa čovečanstva beznadežno plovila po mračnom okeanu života bez kapetana i bez kompasa.
Zašto je onda Hristos izrekao ovu nečuvenu reč: Ja sam Istina? Nije rekao: Ja sam deo istine nego Ja sam Istina. I još: Ja sam svetlost svetu. Dakle, On je sva istina i sva svetlost. Uz to još On je, po sopstvenim mu rečima, i jedini put ka večnom životu. Uz to još Njegova objava, da samo On poznaje Boga - vi Ga ne poznajete, rekao je Jevrejima, a ja Ga znam; i ako rečem da Ga ne znam biću laža kao i vi. Da li se Hristos obmanuo ili je nas obmanuo?
Neka nam Gospod oprosti što i postavljamo ovako pitanje. Ne postavljamo ga mi; jeretici su ga odavno sebi postavili, i neprestano na nj odgovaraju, čas ovako čas onako; čas kao Jevreji, da je Hristos obmanjivao, a čas kao teosofi, da se sam obmanuo. Za nas ovo pitanje ne postoji.
Pravoslavni narodi veruju i ispovedaju, da je Isus Hristos jedini i jedinstveni Mesija, Spasitelj sveta, iskupitelj roda ljudskog od greha, preporoditelj, vaploćeni Sin Božji od Deve Marije i Duha Svetoga, Bog od Boga, punoća istine, izvor života, pobeditelj smrti, uzročnik vaskrsenja, jedini pravi put ka pravome cilju, sudija živih i mrtvih.
Ima nešto do sad neobjašnjeno, što čini osnovnu razliku između naše istočne crkve i jeretičkih zapadnih crkava. No pre nego što objasnimo tu razliku, moramo objasniti, da novo doba za jeretičke zapadne crkve ne počinje od Reformacije niti od francuske Revolucije nego još od desetog stoleća, od otpada hrišćanskog Zapada od hrišćanskog Istoka. Od tada nastaje u zapadnom Hrišćanstvu prilagođavanje i izjednačavanje. To i jeste suština njihovog novog doba, modernog vremena, modernizma, kojim se oni hvale. Za istočnu crkvu ne postoji ni novo ni staro doba, od kad se Hristos javio svetu, nego je sve podjednako isto i istinito i nezavisno od vremena i od prilika i konjuktura.
Osnovna razlika pak između istočne i zapadne crkve od velike šizme 1053 godine do danas sastoji se u različnom shvatanju Evangelija Hristova. Zapad je u tom vremenu a i nešto pre toga počeo shvatati Evangelije kao teoriju, a potom i kao jednu od mnogih teorija o svetu i životu, dok je Istok shvatio Evangelije kao podvig i praksu. Otuda je došlo, da je Dogmatika na Zapadu postala čisto teorijska nauka t.j. jedna od mnogih filosofija, dok je na Istoku bila i ostala do današnjeg dana praktična nauka.
Dogmatika je praktična nauka. To je ono što jeretički bogoslovi ili nisu saznali ili su zaboravili. Dogmatika je od samog početka bila praktična nauka. To su znali apostoli, svetitelji i podvižnici istočne crkve, pa su se trudili, da svaku dogmu ostvare u sebi, u svome životu.
Na primer, dogma o Svetoj Trojici, o Bogu trojičnom u jedinstvu, izgledala je mnogim laicima pa čak i jeretičkim bogoslovima kao najapstraktnija od svih dogmi. Međutim u Mineju pravoslavne crkve govori se o mnogim svetiteljima, kako su podvigom sebe učinili "obitalištem Svete Trojice". Jer su obožili i svoj um i srce i volju; sve troje kao tri sasuda ispunili su Duhom Svetim, shodno priči Hristovoj o tri kopanje brašna.
Prekrasno je to izrazio slavni Pavle apostol ovim rečima: Zar ne znate da su tjelesa vaša hram svetoga Duha koji živi u vama kojega imate od Boga, i nijeste svoji? (I Kor. 6, 19.) Naravno, gde je Bog Duh Sveti, tu je i Bog Otac i Bog Sin, Trojica Sveta, nerazdelna, neslijana i životvorna. Zato se i kaže u pohvalnim stihirama pojedinim svetiteljima: "I bil jesi obitalište Svjatija Trojici".
Sva bogosluženja u pravoslavnoj crkvi kao i mnoge trebe počinju se molitvom Svetome Duhu: Carju nebesni, utješitelju, Duše istini... pridi i vselisja v ni. Mi se molimo dakle, da Duh Božji dođe i useli se u nas. To se ne događa odmah nego posle dugih podviga u molitvi, postu, milostinji i trudu; pa tek kada se svim tim, i čestim suzama i uzdasima, očisti srce, onda se Duh useljava u srce, da oboži i srce i um i volju. Tada, Bog svevišnji obitava u čoveku i deluje sve u svemu.
Um, srce i volja predstavljaju trojičnost čovekovu. U duši grešnoj i strastnoj to troje ne stoji u jedinstvu i u harmoniji božanskoj, nego je razdeljeno i disharmonično. U tom slučaju čovek je kao dom razdeljen sam u sebi, koji ne može da se održi no mora da propadne. Takav dom duševni ništa ne može spasti od propasti do pokajanje i vera u Evangelije.
Pozna li pak čovek istinu, t.j. istinitog Gospoda i Spasitelja svoga, Mesiju sveta i Nebesnog vesnika, onda se počinje sav predavati Njemu i otvarati srce svoje za prijem Njega, sa Ocem i Duhom, u sebe. Tada za nj nauka Hristova prestaje biti teorija ili filosofija i postaje praktični režim iscelenja, banja preporođenja, i metod oboženja. Sve stvarno kao krv sa krsta, sve neophodno kao hleb i voda, i sve praktično kao zidanje nove kuće.
Biti oprošten od greha i očišćen od strasti; biti odvezan od sveta i sav svecelo uznesen k Bogu; imati srce očišćeno i otvoreno i ispunjeno ljubavlju prema Bogu i čežnjom za neposredan dodir s Bogom - to znači biti pripremljen za prijem Boga u sebe. A kada se Bog, po neizrečenom promislu svome i neshvatljivoj ljubavi, useli u takvoga čoveka, onda Bog u čoveku postaje subjekt a čovek objekt.
O mračna gnoseologijo majušnih filosofa, kako si mračna! Jasno je, da se filosofija baš nikako ne daje krštenim ljudima. Kojima je dato Evangelije, ne daje im se filosofija. Otuda su paganski filosofi veći od krštenih filosofa. Koji prezru veći dar Božji, oduzima im se i manji. Zbog toga kršteni filosofi ne mogu nikako da reše pitanje subjekta i objekta, kao što ga nisu mogli rešiti ni filosofi paganski. Mrak filosofske gnoseologije, i drevne i moderne, ostao je uvek neosvetljen mrak.
Rešili su to pitanje sveci hrišćanski; rešili su ga praktično u sebi. Bog se uselio u njih i postao subjekt. Oni su sebe odsebili i pustili Boga da misli za njih, da voli za njih i da deluju za njih i kroz njih. Otkuda dakle u njima poznanje istine? Od Boga. Otkud tolika sila u njima, i takva moćna dela i čudesa? Od Boga. Otkuda im takva plamena reč, takav ognjeni jezik? Od Boga. Otkuda im onolika prozorljivost i vidovitost? Od Boga. Sve od Boga; sve Božje; jer Bog je subjekt a oni su objekt.
Ne piše li još u Starom Zavetu: I Gospod reče Mojseju: evo postavio sam te da si bog faraonu? (II Mojs. 7, 1.) Smrtnoga čoveka dakle izabra Bog i postavi ga ljudima za boga mesto sebe. I zar se anđeli Božji često ne nazivaju bogom kad se javljaše ljudima i objavljivaše volju Božju? Čitaj povest o slavnom Gedeonu, kako mu se anđeo Božji javi i nazva sebe Gospodom. I Gedeon, iako znađaše da je anđeo Božji, nazva ga Gospodom. (Sudije 6, 14-15.) Tako i u povesti o Manoju, ocu Sampsonovu, kako vide anđela Božjeg pa reče ženi svojoj: Za cijelo ćemo umrijeti, jer vidjesmo Boga. (Sudije 13, 22.)
Nije Mojsej bog, niti je anđeo Božji bog, ali i Mojsej i anđeo su objekti Božje sile i Božje delatnosti, a Bog je delatelj, subjekt. Sveti Onufrije Veliki nije bio ono što je Mojsej niti je bio anđeo Božji, pa ipak se u jednoj stihiri naziva bogom: "I bio si Bog". No ostavimo i Mojseja i Onufrija i anđele Božje, pa uzmimo primer nad primerima.
Šablon:Ljubostinjski stoslov/55
O čudesnom useljenju Boga u čoveka rekao je Gospod svojim učenicima ovo: Ko ima ljubav k meni... i Otac moj imaće ljubav k njemu, i k njemu ćemo doći i u njega ćemo se staniti. Ovo se ispunilo na apostolima i svim svetim. Apostol Jovan piše u prvoj poslanici: Bog u nama stoji. Po tome doznajemo da u njemu stojimo i On u nama što nam je dao od Duha svojega. Apostol Pavle tvrdi za sebe: Ne živim ja nego živi u meni Hristos. Šta govorimo? Nisu li svi apostoli imali Boga u sebi? Od onoga istorijskog dana kada je Bog Duh Sveti sišao na njih u pedeseti dan po Vaskrsu napuniše se svi Duha Svetoga.
Mi doznajemo iz Dela Apostolskih i iz Žitija svetih Božjih ljudi, šta biva s čovekom u koga useli Bog. Putovima njegovim upravlja Bog; reči koje govori ne govori on nego Bog, dela koja tvori ne tvori on nego Bog. Dogodilo se po reči Gospodnjoj: Ne ćete vi govoriti nego Duh Oca vašega govoriće iz vas. Sveti Pavle svedoči o sebi: I Duh mi naredi, ili I Duh mi ne dade da idem. Sveti Stevan arhiđakon budući pun Duha Svetoga pogleda i vide nebesa otvorena i Isusa na prestolu slave. Kad je apostol Filip video Arapina, dvorjanina carice Arapske. Duh reče Filipu: pristupi tijem kolima. A kad je krstio Arapina, najednom ga Duh učini nevidljivim, i prenese ga trenutno u grad Azot. Duhom Božjim govoriše sveti Božji ljudi. I činiše čudesa kao i Hristos, ponekad i veća. Gle, po Hristovoj reči osuši se smokovno drvo, a po reči Petrovoj izdahnuše Ananije i Sapfira. Po reči Hristovoj utiša se bura na moru, a po reči svetog Marka Tračeskog zanija se planina.
Nijedan svetitelj nije pripisivao ma koje čudo sebi nego Bogu koji je u njemu. U tome je razlika između hrišćanskih čudotvoraca i indijskih joga. Jer kvazi čudesa koja ovi čine, pripisuju oni sebi i traže slavu svoju; dok hrišćanski sveci pripisivali su sva velika dela svoja svevišnjem Bogu koji je u njima obitavao. U Delima Apostolskim oslikan je kontrast između Simona mađioničara i apostola Petra. Onaj želi da bude čudotvorac radi lične dobiti i slave, dok apostol sve što čini, čini u slavu Božju i sve pripisuje Bogu a ne sebi.
Ukoliko je jedan svetac činio veća dela, u toliko se većma on ponižavao i smirivao pred Bogom, svesan da ta dela ne čini on nego Bog koji je u njemu. On oseća da je Bog u njemu subjekt a on samo oruđe Božje, instrument strašnoga i svesilnoga Tvorca svojega. Uzmimo za primer Pavla. Stoji napisano: I Bog činjaše ne mala čudesa rukama Pavlovim. Čak i ubruse sa njegovog oznojenog tela stavljali su na bolesnike i ovi su postajali zdravi. Međutim taj isti Pavle naziva sebe najgrešnijim od svih grešnika.
U pravoslavnoj crkvi sva čudesa koja jedan Božji ugodnik čini pripisuju se Bogu a ne čoveku. I u naše dane događaju se bezbrojna čudesa iscelenja i spasenja od napasti pomoću molitava. Sva ta čudesa i mi, u našem pokolenju isto kao negda i apostoli, pripisujemo Bogu a ne čoveku. U tome je zamka jereticima, koji odbacuju čudesa. Oni ne mogu da veruju, da čovek može činiti čudesa, na primer: molitvom isceliti bolesnika, ili nizvesti kišu ili otkloniti neku očiglednu napast. Ne verujemo ni mi da to čovek kao čovek može činiti, ali verujemo da to može činiti svemogući Bog kroz čoveka. Ali jeretici ne mogu da pojme ono što je bitno u Evangeliju, t.j. da se Bog može useliti u čoveka i dejstvovati kao subjekt u čoveku.
Može li čovek zaustaviti Sunce na ceo jedan dan? I može li nepismen čovek u pustinji naučiti naizust Sveto Pismo bez knjige i učitelja? Pravedni Isus Navin je imenom Božjim zaustavio sunce nad Gavaonom. Prepodobna Marija Egipćanka, nepismena žena, koja je u zajordanskoj pustinji proživela skoro pola stoleća ne videvši čoveka, znala je naizust Sveto Pismo, o čemu je svedočio prvi i poslednji njen posetilac, avva Zosim. Kako je to moguće smrtnom čoveku? Nikako.
To je objasnio Gospod Isus kad je rekao: Što je nemoguće ljudima, moguće je Bogu. Bogu je sve moguće. Zbog pravednosti i vernosti Isusa Navina Bog je zaustavio sunce nad Gavaonom, dok Izrailj ne svrši i ne dobije bitku. Ko nauči pustonožitelnicu Mariju Svetome Pismu? Duh Božji; onako kako je i obećao Spasitelj svojim učenicima: Utješitelj Duh Sveti kojega će Otac poslati u ime moje. On će vas naučiti svemu. On je naučio i blaženu Mariju, uselivši se u nju i oboživši je. I druga strašna čudesa pokazala je Marija opet ne od sebe nego od Boga koji je u njoj obitavao.
Ali jeretici, kao i bezbožnici, ne uzimaju ljude bogove za merilo nego ljude crve. I onda ovako rezonuju: što nije moguće jednome čoveku nije ni drugome. To jest što nije moguće čoveku crvu nije moguće ni čoveku bogu i sinu Božjemu. Ujednačenje svih ljudi po telesnom mudrovanju na materijalnom planu, to je njihovo zanimanje. Ujednačenje ljudi, ujednačenje vera, ujednačenje naroda, ujednačenje svega, u ime Darvinovog praoca gorile.
Međutim od stvorenja vasione nikad niko nije postavio tako velike i strašne razlike između čoveka i čoveka kao Evangelije. Jedni su ljudi nazvati sinovi svetlosti a drugi sinovi tame. Jedni su priznali Boga za Oca a drugi đavola. Jedni su obeleženi kao sinovi carstva a drugi kao sinovi pakla. Jedni su uz Hrista, drugi uz Antihrista. Kroz jedne dejstvuje Duh istine a kroz druge duhovi laži. Kao što je rekao Bog Sin: Duha istine, kojega svijet ne može primiti, jer ga ne vidi niti ga poznaje, vi poznajete, jer u vama stoji i u vama će biti.
Evropski jeretici, isto kao i bezumni ateisti, traže da vide pa da veruju. Zbog toga oni niti znaju za Duha istine niti ga poznaju po nekom dejstvu u sebi. U sebi ga nemaju, a onima koji imaju ne veruju, pa jad i propast! A kada i vide čudo Božje kroz sina ili kćeri svetlosti, oni ipak ne veruju nego se muče da to objasne psihopatijom, ili nevrastenijom! Tako oni ne dozvoljavaju nikako da se čovek crv uzdigne ni do vola ili orla a kamoli do Boga.
Pravoslavna crkva, shodno Evangeliju, strogo razlikuje decu ovoga sveta od dece carstva. Iako je isti Tvorac i anđela i vidljivog sveta, rečeno je, da sav svijet u zlu leži. To znači, da je obesvećen i od Boga udaljen, paganski, pogan. On se može osvetiti samo kroz svete ljude, u kojima živi Bog Duh Sveti, prisustvom tih svetih ljudi u njemu, i metodima i načinima, koji su crkvi poznati: molitvom, krsnim znamenjem, prizivanjem imena Svete Trojice, imenom Hrista, i Bogorodice i anđela i svetitelja. Sve je to za njih ništa. Ali rečeno je, da Bog izbra ono što je kao ništa da uništi ono što jeste (t. j. što izgleda da jeste). (I Kor. 1, 28.)
Pravoslavna crkva osnovana je na veri, da je Evangelije nešto sasvim novo, neslično ma čemu što je od ljudi javljeno pre ili posle. Na toj veri ona je osnovana, na toj veri se i drži. Evangelije se ne može uvrstiti u druge verske knjige sveta, niti u literaturu, niti u zakone niti u filosofije i teorije ljudske. Recimo, kao što električna svetlost ne spada ni u jednu vrstu gorivne svetlosti iz ranije, ni u sveće, ni u žiške, ni u lampe. Evangelije je otkriće puta, istine i života. Ono ne daje samo reči nego i moć. Niti se ono uči samo čitanjem i slušanjem nego većma delom, podvigom, vežbom, tvorenjem.
Niti su evangelske reči kao obične reči ljudske nego su medium kroz koje struji mudrost i sila. Jer je rečeno za Hrista da je On Božija sila i Božija premudrost. Njegove reči svetle istinom na putu za život.
Još su evangelske reči lek i hrana. Hiljade i hiljade grešnika čuvši evangelske reči obratili su se na put večne istine i besmrtnost života. Hiljadama i hiljadama pokajnika i podvižnika pomogle su evangelske reči da se izleče od strasti. Rekao je Gospod: Ja sam hleb života. I reči Njegove su hrana, krepka i slatka hrana za duše ljudske, i piće životvorno.
Nikad čovjek nije tako govorio kao ovaj čovjek. To je svedodžba onih koji su lično čuli i osetili reči Hristove. Jer je On govorio kao vlast imjejušči, i kroz Njegove reči strujala je sila, i prenosila se na ljude. Jeretički kritičari Evangelija bave se mnogo takozvanim "uporednim bogoslovljem" i istorijom drugih vera i filosofija. Pa kritikujući nauku Hristovu tvrde, da su oni pronašli i kod drugih verskih učitelja i filosofa istovetne reči koje je i Isus upotrebljavao. Na osnovu toga hoće oni da svuku Isusa sa Njegove visine u dolinu plača i gatanja, i da izvrše "prilagođavanje i ujednačenje".
Zaista pravo govore kad kažu, da su i iz drugih usta čuli istovetne reči koje je i Spasitelj izgovorio. Samo što oni ne uviđaju neizmernu razliku u dejstvu istih reči. I mnogi drugi su zaista rekli mrtvoj devojci: Devojko ustani, pa mrtva devojka nije ustala. A kad je Isus izrekao te reči, devojka je oživela i ustala. I hiljade fariseja mogli su reći kapetanu iz Kapernauma: neka ti bude, pa ipak bolesni sluga kapetanov ne bi ozdravio. A kad je Sin Božji izgovorio te reči, onoga časa sluga ozdravi. I koliko je moreplovaca viknulo buri na moru: prestani, pa bura nije prestala. A kad je ta ista reč izašla iz usta Njegovih, postade tišina velika. Milioni usta mogla su reći slepcu: Progledaj, i uzetome: Ustani i idi, i viknuti demonima: Izlazite, i zapovediti prokaženom: Očisti se, i besplodnom drveću: Usahni.
Gle, sve su to obične reči, koje bezbrojni ljudi u sličnim prilikama izgovaraju. Te iste reči mogli su izgovoriti i Platon i Aristotel, i Buda i Konfučije, i svi paganski filosofi, no bez dejstva i bez posledica. Međutim kad su te iste reči izašle iz usta Hristovih, nisu ostale ni bez dejstva ni bez posledica, jer je zajedno s tim rečima izlazila sila iz Njega. I bura se utišavala, i slepi su progledali, i uzeti ustajali, i hromi skakali, i demoni begali iz ljudi, i prokaženi postajali čisti, i besplodna smokva odmah se osušila. Eto tu razliku ne mogu da vide mnogi jeretički uporeditelji, prilagoditelji i ujednačitelji. A verujte Bogu, ta je razlika kao razlika između života smrti.
Još su jeretički bogoslovi posumnjali ili čak odrekli moć dodira. Zbog toga su mnogi od njih odbacivali rukopolaganje sveštenika, i stavljanje ruku na bolesnike, i celivanje krsta i ikona, i pomazanje jelejem, i kropljenje osvećenom vodom, i polaganje krsta i ikona i svešteničkih odežda na nedužne. Aj, i dalje su otišli: obesnažili su i Sveto Pričešće. Uzimajući telo i krv Hristovu - t.j. Ako ga i u koliko uzimaju - ne priznaju dodir s Bogom. Otuda je Sveto Pričešće za njih samo memento, sećanje na Hristovo stradanje, od prilike kao što Jevreji drže mnoge običaje o Pashi, koji ih podsećaju na ropstvo u Misiru.
U pravoslavnoj crkvi pak dodir se smatra važnijim od svega. Dodirom se prenosi sila, vezuje čovek sa nebom, izražava poštovanje i ljubav k Bogu i Božjim anđelima i ugodnicima. I u modernoj praktičnoj nauci električni i magnetski i svetlosni dodir smatra se presudnim faktorom u prirodnim promenama. No jeretički bogoslovi, mada toliko servilni prema modernoj nauci, nisu mogli u ovome videti simvol duhovne stvarnosti ni očitovanje slavnog Evangelija Hristova na fizikalnom planu.
Pravoslavna crkva verna je svome Osnivaču, Gospodu Isusu, u pogledu dodira. I u Njegovom delu spasenja ljudskog dodir igra glavnu ulogu. Bolesnu taštu apostola Petra On prihvati za ruku, i pusti je groznica. Jairovu mrtvu ćerku On uhvati za ruku, i devojka vaskrse. Krvotočna žena dotače se haljine Njegove, i krv koja je dvanaest godina isticala, presta da teče. A Isus osjeti silu što iziđe iz njega. Kada mu pristupiše slepci, On se dohvati očiju njihovih, i progledaše. Petru kad se davljaše On pruži ruku i spase ga. Tako se On dohvati i prokaženoga, i ovaj se očisti. Navaljivahu na Nj koji bijahu nakaženi bolestima da ga se dotaknu. I dotakoše se, i ozdraviše.
Istok je uvek verovao u dodir više nego Zapad. A to znači verovao je više u bliski dodir čoveka s čovekom, duše sa dušom, Boga sa čovekom, nego u golu reč. Zapad je sav od reči, od teorija, bez moći i sile. Zato na Zapadu svi prosipaju reči, svi govore, no niko ne isceljuje. Mnogo premnogo reči, govorenih i pisanih no bez moći. Istočnjaci metahu bolesnike i moljahu Hrista da se barem skuta od haljine njegove dotaknu. I ozdravljahu svi koji ga se doticahu.
O jeretici zapadni, srca okamenjena! Dotaknite se i vi čelom ili ustima bar haljine Njegove, bar krsta Njegovog, bar ikone Njegove, zidova hrama Njegovog, ili čega bilo što je Njegovo, i iscelite se od skepse i od maloverija i potajnog bezverja.
Dodirom On isceli sve koji Njega veruju i ljube; dodirom izvrši spasenje roda ljudskog. Ne zgadi se dodirnuti mrtvo telo čovečje; ne postidi se kao Bog i Sin Božji obući se sav u telo, hoditi u telu, opštiti s ljudima kao čovek u telu, patiti se i postradati i umreti telom. Najčudesniji i najspasonosniji dodir večnog Božanstva sa svetom telesnim, materijalnim! Da bi osveštao ovaj paganski, pogani svet; da bi telo čovečje učinio svetim hramom Božjim; da bi suzbio moć materije pred silom duha, i razbio silu paklenu silom Božjom.
I ostavio nam je zavet, da nikako ne prekidamo dodir sa Njime. To je Novi Zavet tela i krvi Njegove. Da se pričešćujemo Njime, da bi bili častice Njegove. Da se priopštavamo Njemu, da bi bili slični Njemu, upravo kao i On; kao što i veli vidoviti apostol Njegov, omiljeni Jovan, govoreći: Ljubazni, sad smo djeca Božija, i još se ne pokaza šta ćemo biti; ali znamo da kad se pokaže bićemo kao i On.
Bićemo kao i On, kao Hristos Bog, večni Sin Božji; to jest bićemo mali Hristosi, mali bogovi i sinovi Božji. Obesmrćeni i oboženi, blagodareći Njemu, Njegovom vaploćenju, Njegovom dodiru kroz telo i krv s nama, grešnim i nečistim, blagodareći Njegovoj nedomislivoj ljubavi i žrtvi. Koji ne bismo ni ljudi nego crvi On nas učini careve i sveštenike Bogu i Ocu svojemu, (Otkrivenje 1, 6.) i djecom svetlosti a ne tame, saučesnicima Njegove večne slave i anđelske pesme u nebesnom carstvu.
To je taumaturgija! mogu nam doviknuti jeretički bogoslovi, ujednačitelji, koji ne mogu da veruju u Radosnu vest, jer je za njih suviše radosna. Nazovite kako hoćete, samo nemojte ujednačavati Evangelije sa drugim knjigama, ni zakonima, ni verama, ni filosofijama. Jer Ono to i nije i ne može biti. A sve što Bog tvori jeste čudo, s kraja u kraj, i od početka vremena do svršetka. Kao što je pisano za Svevišnjeg: Ti jesi Bog koji tvoriš čudesa.
Govore jeretici, da Pavle nije razumeo Hrista, nego da je objavio svoje Evangelije različno od Hristovog. Kakvo bezumlje, i kakva kleveta! Ta u Pavlu je živeo Hristos, i Pavle je bio mali bog i sin Božji, kako je dakle mogao Hristos protiv Hrista govoriti, Bog protiv Boga? Zar je pogrešno razumeo Hrista koji govori: Mi pak svi koji otkrivenijem licem gledalo slavu Gospodnju, preobražavalo se u to isto obličje, iz slave u slavu, kao od Gospodnjeg Duha? Šta je drugo i hteo Hristos nego da se mi gledajući slavu Njegovu preobražavamo od poganika i crvi u Njegovo obličje?
Isti taj apostol, blaženi Pavle, piše Korinćanima: Po vjeri živimo a ne po gledanju. Po veri u što? U Evangelije. Po veri kome? Hristu. Verovati Njemu i u Njega beskrajno više vredi nego verovati svojim očima. Jer On je Onaj koji s neba siđe i u nebo uziđe. Jedini i jedinstveni putovođ i put. On zna tajne, koje mi nikad ne možemo gledanjem doznati, i nikakvim čulnim ispitivanjem dokučiti. Zato moramo Njemu verovati, i samo Njemu. On nam je otkrio onoliko koliko možemo nositi. Smrtan čovek u telu nije mogao više primiti.
No duhonosni ljudi doznaju više nego što je Hristos otkrio apostolima. Doznaju više, ali ne gledanjem i ispitivanjem, ne sami od sebe nego od Boga Duha Svetoga, useljenoga u njih posle izvršenog pokajanja i očišćenja. Ovi duhonosci obogatili su pravoslavnu crkvu svojim iskustvom, i još je uvek bogate. Dok jeretičke crkve odričući staro duhovno iskustvo svojih pravoslavnih predaka a ne dobijajući novo postaju sve siromašnije, dotle pravoslavna crkva držeći staro svetiteljsko iskustvo i dodajući novo biva sve bogatija. Ko ima daje mu se, a ko nema oduzima mu se.
Pravoslavni hrišćani traže neprestano dodir s Bogom, i to neposredni dodir. Dva su najznačajnija načina za ostvarenje toga dodira: Pričešće i unutarnja molitva. Uzimajući u sebe telo i krv Hristovu mi obnavljamo celo svoje biće i hristosimo ga. Oblačimo se u Hrista. Tako Hristos zauzima postepeno naše mesto u nama, i živi i raste u nama, sve dokle On ne postane subjektom a mi objektom, i dokle mi odsebivši se i oboživši se ne budemo u stanju uzviknuti sa apostolom: Staro prođe, gle sve novo postade. U ovome preporođaju čoveka dogma o vaploćenju Sina Božjeg u devičanskom telu dobija svoj praktični značaj posebno za svakoga od nas.
Unutarnjom molitvom može se baviti svaki hrišćanin. No tom molitvom u najvećoj meri bave se pravoslavni monasi, vapijući u srcu: Gospode Isuse, pomiluj me grešnoga. To su onih pet reči koje spominje apostol Pavle. Tom prostom ali savršenom molitvom i može se ispuniti ona zapovest Gospodnja: Molite se neprestano. Kakvi su blagotvorni plodovi od ove molitve, to može znati najbolje onaj ko se njome bavi; a potom onaj ko se družio sa monasima m monahinjama koji ovu molitvu praktikuju, najzad i onaj ko je čitao žitija Maksima Kapsokalivita, svetog Andreja i blaženog Vasilija Hrista radi jurodivih kao i bezbrojnih drugih posvećenih otaca i matera kroz dugu istoriju crkve do danas.
Glavni je plod te molitve, da duša čovekova održava stalan dodir sa Bogom. A od toga dodira razgoreva se srce ljubavlju prema Bogu. Zadobija se bezstrastije i oslobođenje od sveta i svega što svet nudi. Povećava se želja da čovek što pre umre i sastane se u onome svetu sa milim Gospodom. Kad je svetom Pafnutiju Borovskom došao dan smrti, on je radosno uzviknuo: "Evo dana Gospodnjega, veselite se ljudi, evo dođe mi dan željeni!" Neustrašivost pred smrću, čak i želja da se čovek što pre rastane sa ovim svetom, učinila je ove duhonosce najvećim junacima u istoriji zemlje.
Oni žive u svetu ali nisu od sveta. Građani su neba i anđeli u telu. Mali bogovi i sinovi Božji, deca svetlosti. Kad se prepodobni Simeon (jula 21) posle dugogodišnjih podviga u pustinji sa svojim drugom Jovanom hteo vratiti iz pustinje među ljude da ih poučava, Jovan mu dade ovakav savet: "Čuvaj srce svoje od svega što budeš video u svetu. Do čega se dohvati ruka tvoja neka se ne dohvati srce tvoje. Kad ti usta budu jela, srce tvoje neka se ne naslađava. Kad ti noge budu hodile, neka je mir unutra u tebi, ne raskidaj ni za trenut vezu s Bogom".
Bogu je bilo ugodno, kaže preslavni Pavle, da javi Sina svojega u meni. I on je to razumeo i s pažnjom pratio kako se Hristos useljava u njega, dok najzad nije bio u stanju da uzvikne: Ne živim ja nego Hristos živi u meni. Pavle! Mršav i pogrbljen čovek, ćelav i spor na reči, bedno odeven i jadno uhranjen, kratkovid i neugledan, - pod takvom varljivom spoljašnošću skrivao se mali bog i sin Božji, car i sveštenik. Takvih hiljade za hiljadama ređali su se za njim, milioni za milionima, koji su po spoljašnosti bili poslednji a po unutrašnjosti prvi u čovečanstvu. Ovaj svet ne bijaše ih dostojan, po reči istoga Pavla. To su pobedioci sebe i sveta, koji sad blistaju kao sunca u nebesnom carstvu i likuju s anđelima oko Gospoda slave, Jagnjeta Božjeg, Spasitelja sveta Isusa Hrista.
Blizu 2000 godina Hristos Domaćin sveta žanje svoju žetvu. Njegove žitnice na nebesima skoro su pune. Njegova država veća je brojem od svih država na zemlji ukupno uzetih. Carstvo Njegovo najmoćnije je carstvo, i sve većma raste po broju i po moći. To je plod Njegovog znoja, truda, suza i krvi. Mi pravoslavni hrišćani u dodiru smo s tim Hristovim carstvom: sa Bogom Ocem i Sinom i Duhom Svetim, sa arhanđelima i anđelima i sa svim nebesnim silama, i još sa svima pravednicima i ugodnicima Božjim, prorocima i apostolima, mučenicima i stradalnicima, bogonosnim ocima i učiteljima, devstvenicima i devstvenicama, isposnicima i isposnicama, sa svima koji u telu svome osetiše Boga, nosiše Boga, radovaše se Bogom i postaše mali bogovi i deca Božija.
Proskomidija! Šta je Proskomidija? Jeretici i nemaju Proskomidije. Proskomidija je uvodni deo Liturgije, njen prolog. To je naš dodir sa nebesnim carstvom i nebesnim građanstvom. Oko Jagnjeta Božjeg - Agneca Božjeg - sveštenik vadi častice iz prosfore za Bogomajku - za nju na prvo mesto, jer se u njoj vaploti Bog - za svetog Jovana i ostale proroke, za apostole, za oce crkve, za mučenike i ispovednike, za prepodobne matere naše, za bezsrebrenike i sve čudotvorce. Aj, kakvo bogatstvo i kakva slava! I za upokojene oce i matere i bratiju našu, i za žive hrišćane. Aj, aj, i aj! Kakvo bogatstvo i kakva slava! Vreme i prostor gube se. Narodnosti i zemaljske pripadnosti ne računaju se. Samo carstvo Jagnjeta Božjeg i Njegovi građani. Čestice sviju njih mi stavljamo u Putir, u najsvetiju Čašu, sa nebesnim pićem, i onda se pričešćujemo. To je dodir naš s njima; naše jedinstvo s njima. Jedno carstvo, jedno građanstvo, jedna vera, jedna porodica Božija.
To jeretici nemaju. U koliko oni još drže Liturgiju drže je bez Proskomodije. Tako im diktuje njihova gordost. Oni tobož hoće da znaju samo za Boga a ne i za svetitelje Njegove. Hoće da drže vezu samo sa Ocem, prezirući decu Njegovu. Hoće da poštuju Hrista, odričući žetvu i plodove trudova i suza Njegovih, i muka i krvi i smrti Njegove. Oni ne žele nikakav dodir sa decom Božjom, sa milijardama spasenih ugodnika Božjih. Pitanje je, da li Otac, čiju decu oni preziru, želi neki dodir sa njima, preziračima dece svoje. Ili ih odbacuje u gnevu svome kao što oni odbacuju decu Njegovu.
Jeretički bogoslovi nazivaju crkvu društvom, i budući ujednačitelji svega sa svačim, oni ovo društvo stavljaju pored drugih društava i ujednačuju sa drugim društvima: političkim, ekonomskim, socijalnim, i t.d. Međutim crkva nije društvo no porodilja, porodica najvećih razmera, sa kolevkom koju ne prestaje ljuljati. Kao što Galatima piše apostol Pavle: Dječice moja, koju opet s mukom rađam, dokle Hristovo obličje ne postane u vama. U porođajnim mukama kroz vekove i vekove crkva rađa decu Božju, sinove i kćeri Božje, male bogove, sanaslednike Hristove u carstvu večnog života i večne svetlosti.
Majka crkva! Tako pravoslavni nazivaju svoju crkvu. Država se ne naziva majkom, niti se ijedno drugo društvo ljudsko imenuje tim imenom. To ime priliči samo crkvi. I s pravom se crkva naziva majkom. Ona rađa Božje sinove i kćeri. Ceo Novi Zavet govori o rađanju, o novom rođenju, o preporođenju. I kroz usta Hristova i kroz usta Hristovih apostola, i docnije kroz usta svetih otaca i svetih matera. Misli se naravno na duhovno rađanje, na ono koje učeni Nikodim nije mogao shvatiti, a koje su shvatili i na sebi ispitali docnije milioni i milioni hrišćana.
Nema rađanja bez dodira. Ni telesnog ni duhovnog. Ljubav se izražava dodirom. Kako telesna tako i duhovna. Majka crkva rađa duhovnu decu svoju pomoću dodira sa Bogom Duhom Svetim. Kako to? Na podobije Mesije rođenog od presvete Deve Marije. I Marija je pitala anđela Božjeg: Kako će to biti kad ja ne znam za muža? Na to joj je anđeo odgovorio: Duh Sveti doći će na tebe, i sila Svevišnjega osjeniće te; zato ono što će se roditi biće sveto, i nazvaće se Sin Božji. Istina ovde je reč o telesnom rođenju Gospoda, a mi govorimo o duhovnom rođenju kroz Crkvu od Duha Božjega. Sasvim svejedno; Bogu je sve moguće što reče. Ko je prvi smislio rađanje uopšte ako ne Bog? Pa kad je smislio telesno smislio je i duhovno rađanje. I kad je u stanju proizvesti jedno u stanju je proizvesti i drugo. Glavno, crkva je majka, bila, jeste i biće do kraja vremena. Milo ime: Majka Crkva!
Kad je reč o vezi crkve na zemlji i crkve na nebu, jeretički bogoslovi odriču i odbacuju tu vezu. Oni ne upućuju svoje molitve ni Bogorodici, ni anđelima, ni apostolima niti svetiteljima. Kažu, kako između Boga i ljudi nema posrednika ni posredništva. Hvale se kako oni upućuju molitve neposredno i jedino Gospodu Bogu. Međutim svoje hramove i do danas oni nazivaju po imenu svete Bogorodice, ili anđela, ili apostola i drugih svetaca. No to je samo prazno imenovanje, zadržano po tradiciji iz onih vremena kada su njihovi pravoslavni pretci proslavljali sve svetitelje, u čast njihovu hramove podizali i preko njih Bogu molitve uzdizali.
Ta reč posredništvo pojavila se u vreme svađe među pojedinim jeretičkim grupama. Ljubavlju a ne posredništvom objašnjava pravoslavna crkva vezu između naroda Božjeg na zemlji i naroda Božjeg na nebu, višnjeg Jerusalima. Narod Božji na nebu ima život, moć i ljubav, sve u većoj meri nego mi dok smo sputani telom. I iz ljubavi prema nama oni se mole Bogu za nas. A mi iz ljubavi prema njima proslavljamo ih na zemlji, podižemo im hramove, činimo žrtve u njihovo ime i uzdižemo im molitve i molbe, kao svojim velikim i slavnim srodnicima, kao dvorjanima Cara Gospoda, da nam oni s pomoću Boga svoga i našega pomognu.
Pravoslavna crkva ima ogromno nagomilano iskustvo, da su sveci Božji živi, da nas vide i čuju i da nam pomažu. Oni nam pomažu i kad mi znamo i kad ne znamo. Oni su blizu nas; mi osećamo njihovu blizinu a oni osećaju naš dah. To je čak i apostol Pavle osećao u onim prvim danima velike drame Hrišćanstva, pa je to ovako izrazio: Pristupiste ka gradu Boga živoga, Jerusalimu nebeskome, i mnogijem hiljadama anđela, ka saboru i crkvi prvorodnijeh koji su napisani na nebesima, i Bogu sudiji sviju, i duhovima savršenih pravednika. A to su samo oni, koje Gospod spase silaskom u Ad. Šta tek možemo mi reći danas, posle 19 stoleća proteklih od svetoga Pavla? Kako se umnožio nebesni narod Božji, i kako se obogatio višnji Jerusalim krštenim ljudima!
Veoma je glupa jeretička kleveta na pravoslavnu crkvu, da je ona mnogobožačka zbog toga što priznaje svetitelje Božje, proslavlja ih kao bogove pored Boga, i moli se njima. Zaista, nismo mi mnogobošci, ali su neznabošci svi oni koji ne veruju u Evangelije t.j. u Boga kako ga je Gospod Isus objavio i sam Svojom ličnošću javio. Mi znamo, da su svi svetitelji deca Božja, deca Cara nebesnoga, mali bogovi po blagodati i usinovljenju, i da sav život, sila i ljubav koja kroz njih struji do nas dolazi od jednog jedinog večnog Izvora, od jednog jedinog Boga, večnog, besmrtnog i trojičnog u jedinstvu. Rekao je Hristos Jevrejima: Ako meni ne vjerujete, djelima mojim vjerujte. Šta su svetitelji, šta bezbrojni narod Božji u višnjem Jerusalimu, šta milijarde spasenih i proslavljenih za ovih 2000 godina, ako ne delo Hristovo? Pitamo mi jeretike: Kako vi možete verovati Hristu, ako ne verujete u ovo Njegovo delo, u ovo božansko, ispolinsko, veličanstveno delo?
Evangelije, Radosna Vest! Zaista je jedna jedina krupna Radosna Vest za sve ljude na ovoj planeti od kako je Eva pogazila Božju zapovest i rodila bratoubicu Kaina pa do danas, i do kraja vremena. To je ona Radosna Vest, koju je Gospod Isus Hristos objavio svetu. To je upravo On. Pravoslavna crkva je jedina očuvala u potpunosti veru u Njegovu Radosnu Vest, u Njega. Nije ona očuvala to najveće blago bez ljute borbe, spoljne i unutarnje, ali ga je s pomoću Boga i Bogorodice i svih svetih ipak očuvala. Očuvala ga je ne radi slave svoje nego Hristove, i ne radi spasenja samo svojih naroda nego svih budućih pokolenja u svima narodima na zemlji, ako ovi htednu otvoriti svoje srce i svoj um i videti gde im je spasenje. Budućnost čovečanstva u neizbežnoj je vezi sa Pravoslavljem. Uslišite vsi jazici i pokarjajtesja, jako s nami Bog. Emanuil.