Ljubomir P. Nenadović u pričama

1. Zašto se Ljuba Nenadović zove Neša?

    Zbilja, Gospodine Načelniče, upitaće jednom Panta Besarović Ljub. P. Nenadovića: — Zašto vas G. Cukić, G. Crnobarac, G. Matić, i mnogi drugi zovu Neša?
    — To ime, odgovori Nenadović, dali su mi drugovi još kad smo se učili u Hajdelbergu. Onde se, u jedno vreme, stekosmo nas dva imenjaka: Ljubomir A. Petronijević i ja.
    Petronijevića su još u Beogradu zvali Ljuba, i onde im je bilo nezgodno menjati mu imena. Zato mene, po prezimenu Nenadović, prozvaše Nešom. To ime doneše mi i u Srbiju, i sada me tako zovu svi oni, a i mnogi drugi uz njih.

2. „Slavenska vila”

    — Voleo ja jednu lepu Poljkinju, priča Neša: — pa u onom slatkom zanosu za lepotom devojkom, napisao Slavensku vilu, pesmu jednu u kojoj sam, što se može gore, izgrdio Austriju i Rusiju — što su podelile i zarobile Poljsku.
    Dimitrije Matić, moj prijatelj, koji se baš onda danju i noću spremao da položi doktorat iz filosofije, mesto da i mene svetuje da što ozbiljno učim, veli mi:
    — Nešto, brate! Ti si već stekao nesamrtnost! Više ti slave ne treba. Ova tvoja pesma neće umreti nikad!
    Ja ga poslušah, ostavih učenje, i dođoh u Beograd: da učim druge... ja!..
    Tu smo pogrešili i on i ja!

3. Šumadinka pre cenzure i Šumadinka posle cenzure

    Kao urednik Šumadinke, Nenadović je imao mnogo neprijatnosti sa cenzurom. Jednom mi o tom govoraše ovako: — Da imam vešta crtača, naslikao bih lepu devojku iz Šumadije, očešljanu, obučenu, nakićenu, onako kao kad ide na sabor, i dole bih zapisao:
    Šumadinka pre cenzure!
    Posle bih naslikao tu istu devojku samo raščupanu, rovašena uha, osečena kosa, odrte suknje, i još nešto gore...
    To bih potpisao:
    Šumadinka posle cenzure.
    Čitatelji neka kažu koja je lepša!

4. Na ispitu kod vlasti

    — Gospodine, vlast vas pita da odgovorite: kako ste se smeli usuditi: da prevarite zvonara da zvoni u zvona na crkvi kad je vaša Šumadinka bila uzapćena od strane cenzure.
    — Odgovaram, veli Ljuba P. Nenadović: vi znate, Gospodine, da je crkva u Topčideru načinjena za bogomolju, i njena zvona dignuta su na zvonaru da zvone ljudma; a G. Nikolić, pošto je doveo u Topčider švajcarske krave, naredio je: da se svakad u podne zvoni u zvona: kad treba sjaviti krave na plandište. Kako taj Gospodin sme zvoniti kravama, tako sam i ja platio da se zvoni za dušu mojoj Šumadinci. To je moj odgovor.
    — Potpišite, pa idite! reče činovnik.
    Time se sva ta istorija svršila.

5. Dve čarape

— Šumadinka na Šumadinka! govoraše mi jednom pola u šali a pola u zbilji Neša: — da sam ja umeo čuvati nju, mnogo bih bolje prošao; ali ja hoću da putujem; hoću sit da se nagledam prosvećenoga sveta, i tako ja svoju Šumadinku ostavih, a dok sam ja nju izdavao, imao sam svakad dve čarape, pune novaca. U jednu sam čarapu ostavljao pare iz Beograda, a u drugu one iz Srbije i drugih mesta. Obe su bile gotovo svakad pune, a danas obe vise prazne.

6. Đenijalnost i urednost

    Ljub. P. Nenadović pričaše jednom kako je u svoje mlado doba mislio da čovek koji svoje stvari ne drži u redu, nego razbacane kud koju, tim pokazuje svoju osobitu đenijalnost.
    — Isto tako, veljaše on dalje: — držao sam da đenijalan čovek ne treba da ima rukopis čist, čitak, razgovetan, nego naprotiv nadrljan, zamrčen, tek kako mu drago.
    Prema takom svom mišljenju ja sam se i upravljao. U mojoj sobi sve moje stvari, a osobito knjige, bile su razbacane kud koja, a ležale su neke i po patosu, pa kad mi koja zatreba sustanem mučeći se dokle je nađem.
    To me, najposle, natera te svoje knjige kako tako uredih.
    A od đenijalnog rukopisa prilično me zavarči popečitelj Jeremija Stanojević, moj zet.
    Napisao ja koncept mojski, a Jeremija uzeo da ga pročita, pa ne može: gleda ga, gleda, gleda; pa ga okrete naopačke — i opet ne može da mu nađe kraja. Najposla ga baci i reče:
    — E, ružim ga, ko mu prvi dade pero u ruke!
    Meni je prvi dao pero u ruke otac moj, Prota Mateja Nenadović. Bi mi vrlo žao da se s mene ruži otac moj. Zato od toga doba moj rukopis nije sasvim đenijalan.

7. Ko je učio, a ko trčao po ulicama

    E ljudi, ovaj Dr. Stevan (Milosavljević) pomaže kao da boljku rukom odnese, ali mu je skupa vizita, papreno je skupa: dve rublje samo jedan dolazak, rele Panta Besarić preda mnom i Lj. P. Nenadovićem.
    — Ako će; i pravo je! prihvati Ljuba:
    — Ja i Steva bejasmo u Parizu kad ono buknu ona buna 1848, pa ja, po ceo dan trčim po ulicama da vidim koja će strana pobediti. A Steva se ne mače iz sobe: sedi i uči. Ja ga korim za to, a on mi odgovara: „Nešo! Meni i tebi neće biti vajde, makar koja strana da pobedi! A ove moje lekcije treba mene nekad da hrane!”... I danas ga odista, eto, hrane! Pravo je da mu se sada plati za ono onoliko sedenje.

8. Registar — Rešetar

    Registar je vrlo važna knjiga za svaku arhivu; a u koliko je ona važna, u toliko je potrebno da se vodi marljivo, i sa dovoljnim znanjem. Međutim ima Registara u kojima se registruje, na priliku:
    „Mata — vidi Aca”. A na imenu Aca opet se veli: „Vidi Mata”. I još mnogo čak smešnih besmislica nalazi se u nekim i nekim Registrima.
    Kao arhivar kneževe kancelarije, Nenadović se često mučio s nedotupavnim Registrom. Zato, jednom, precrta slova u imenu Registar u Rešetar!
    Ne mogući naći neka akta, Nenadović se potuži Načelniku, a ovaj ga uputi da se pomogne Registrom.
    — Nema ovde nikakvog Registra, nego ima samo ovaj Rešetar.
    Načelnik zagleda i uveri se da doista tako piše, ali se odmah doseti ko je tom ključu od arhive nadenuo tako smešno ime!

9. „Prošlo je sad vaše!”

    —Uđem ja u jednu školu, priča jednom Ljub. P. Nenadović: — učitelja nema, đaci se jure preko skamija, i pustimice tuku jedan drugoga. Jedva ih utišam, te počnem propitivati, ali deca odgovaraju vrlo slabo. Svršivši ispit na dvoje na troje, iziđem spred školu. U to vreme dođe i učitelj koji je, veli, bio u selu, na ručku u nekog prijatelja.
    Ja mu kažem da su mu đaci slabi, nego da gleda da se potrudi do Petrova-dne: dani su dugi a topli — može mnogo uraditi. Ja mu to govorim, a on prevrće očima i suče brke, pa će tek ispovrnuti:
    — Znam ja moju dužnost i bez vas. Idite vi svojim putem; vaše je sad prošlo!
    — Kako bolan, prošlo? Đaci vam ne znaju ništa.
    — Došao je u Srbiju Knez Miloš: Nenadovića je vlast prošla!
    — Uči ti đake, a o Nenadovićima se ne staraj...
    — To je moja briga, reče on, pa ode u sobu da spava...
    Ja sednem u kola i odem.
    Ime ovog učitelja nije hteo nikad kazati.

10. Na Stambol-Kapiji

    Ljubomir P. Nenadović i ja služili smo u Ministarstvu prosvete i dok je to Ministarstvo bilo u Mišinoj kući na velikoj pijaci.
    Moja je kuća u Cetinjskoj ulici, a Nenadović je stanovao u kući živopisca Uroša Kneževića, preko puta od kuće G-đe Tomanije.
    Obojica smo se redovno žurili da svako jutro budemo na dužnosti oko osam sati, i obojica smo morali prolaziti kroz Stambol-Kapiju (koje danas nema), jer je to bio jedini ulazak u varoš. I valjda se nismo dva puta u godini sukobili na ulasku u tu Stambolsku Kapiju. Kad se jednom onda udesismo, Nenadović će reći:
    — I ljudi se čude kako se ne sudare dve zvezde u beskrajnoj vaseljeni, kad se ne možemo da sukobimo nas dva ovde, a svako u Boga jutro, u jedno isto vreme, moramo ovuda da prođemo!

11. Napredak

    — Znate li da mi napredujemo? reče jedno jutro Ljuba P. Nenadović, kad se pozdravismo u kancelariji.
    — Kako? upitah ja.
    — Eto kako. Meni majka sinoć priča čudnu priču, od reči do reči ovaku:
    „Ljubo, dijete, današnji je svet pametniji od pređašnjega!”
    — Kako, mati?
    „Evo kako, dijete! Prota išao po svetu; govorio s carevima, i ovde upravljao narodom, pa se nije dosetio da iskopa bunar pred kućom (u Brankovini), nego mi, jadne žene, isteglismo vratove vukući u kotlovima vodu dole s izvora gore kući za ljude, za sude, i za pilež! A Pavić^[a], moj sinko, kako je kupio našu kuću, iskopao bunar u voću, pred kućom, pa njegova čeljad sad samo — blaguje!..”

12. Zašto se ne ženi

Dok je još bilo vremena i za ženidbu, prijatelji su Nenadovića pitali: Zašto se ne ženi? Što propušta vreme da mu prolazi uzalud?
— Neka, neka! odgovorio bi on: mnogo je bolje da se čovek oženi u starije godine, kako će decu taman izroditi, pa umreti. Ako mu deca budu rđava, ljudi će reći: „Nije ni čudo; rasla bez oca, zato su rđava!” Ako li mu deca budu dobra, svet će kazati: „E, brate, a ko im je otac? Zar iver može daleko od klade?”..

13. Kritika Dojčinovića Vojina

    Sedeo sam u kancelariji za stolom, i pisao. Nenadović dođe, stade preda me, i pusti mi na sto list, čini mi se Novosadsku Danicu, u kom je neko vrlo oporo kritikovao njegova Dojčinovića Vojina.
    — E, onoga, reče on: — svi svakojako, ali ovaj mi odrubi glavu kao na panju!
    Rekavši to, on rukom pokaza svoj vrat, kao da obeleži kud mu je kritičar glavu odsekao.
    Ja uzeh list, pročitah kritiku, pa odoh k njemu u njegovu sobu, i rekoh:
    — Ovaj gospodin misli ovako; a ti, kad si Vojina pisao, mislio si onako. On je gospodar od pera svoga, a ti si gazda od svojega. Ni malo se zbog ovoga ne kori! Tvoj će se Vojin čitati i onda, kad za ovu kritiku niko neće znati da je bila.....
    — Da Bog da! Ali ja više pera neću umočiti!
    — To će biti velika pogreška i velika šteta! rekoh ja.
    On otrese glavom.
    Posle toga dugo, dugo, nije pisao ništa. Sve mi se čini da je prvo napisao Polaženika, kad se od onog događaja povratio.

14. Ljubomir P. Nenadović i učiteljka bez službe

    Jednom Nenadović pričaše što mu se dogodilo sa svim iznenada.
    Kad je knez Miloš išao u Brestovačku Banju, neka mlada i vesela učiteljka, iz jedne varoši na putu, koristi se prilikom, te zajednički sedne u kola sa nekom gospodom iz kneževe svite, i tako jeftinije ode u Banju.
    Ali opština javi ministru: da je učiteljka ostavila svoju dužnost.
    Ministar pošlje u školu drugu učiteljku.
    Ostavši na taj način bez službe, sirota dođe u Beograd, i požali se Nenadoviću: kako nema od čega da živi.
    — Ja je vidim mladu i lepuškastu, priča Neša: — pa je uzmem svetovati: da se uda, pa tako da steče od čega će živeti.
    — Nije lako danas udati se, gospodine, odgovori ona.
    — Vi ste devojka mlada i lepa, sladim joj ja: — vama to neće biti teško...
    — Pa lepo, eto uzmite me vi! poteže ona.
    — E, gospođice, moj se otac kao prota ženio dva puta; zato sam se ja zarekao da se ne ženim ni jedan put.
    Tako se jedva iskobeljah iz teskobe, u kojoj bejah lakomisleno upao.

15. Šta bi sad gledao da ode u Jevropu

Kao načelnik Ministarstva prosvete, Nenadović jednom govoraše:
— Kad imadoh, ja ne znadoh. Dok sam bio u Jevropi, osobito u Švajcarskoj, gotovo sam trčao sa Univerziteta na Univerzitet, da čujem koga slavnog profesora, ili da vidim koju veliku Biblioteku, ili koju čuvenu Galeriju. Ali da mi je sad da odem, prvo bih pitao: „Ko u vas pogađa i plaća školi poslužitelja?” „Gde stoje sudi s vodom, koju deca piju u školi?” I čak „gde se drži metla, kojom se škola čisti?” E, ali — prođi sad, zeče?

16. Nesrećna godina 1868

    Maja 29, godine 1868, kad je poginuo knez Mihajlo, ja sam se desio u Negotinu.
    Kad sam stigao u Beograd, krivci su već bili pohvatani. Među njima bio je i Svetozar, rođeni brat Nešin.
    Neša je išao kao čovek otrovan; samo je hukao i uzdisao na golemu nesreću koja je snašla celu Srbiju i na po se njegovu porodicu.
    Jedno jutro, došavši u kancelariju zastadoh Nenadovića da plače. Na moje mašinalno pitanje: zašto plače, on odgovori:
    — Plačem od svoje grdne nesreće. Šta učini moj nesrećni brat i od sebe, i od mene.
    Ja uzeh blažiti ga da Svetozareva krivica pada na njega, a ne na njegova brata. U tom govoru dođe mi nekako te rekoh:
    — A da je postao vladika, bi li ljudi tebe ljubili u ruku?
    Nešino se lice razvedri; on se malo kao osmehnu, i reče:
    — Boga mi pravo kažeš! Baš ti hvala...
    I bejaše mu, čini mi se, mnogo lakše.

17. Kad je video „Kneževinu Srbiju”

    „Kneževina Srbija” štampala se u veliko; Šumadija i Mačva već su bile gotove, a Neša banu u Beograd i, na jedvane jade, prista da ruča u mene. Pre ručka dadoh mu gotove tabake da ih razgleda, a ja izađoh u drugu sobu da nešto još naredim za ručak.
    Kad se vratih u sobu, a imam šta i videti: Neša se guši plačem. Pred njim stoje tabaci „Kneževine Srbije” a on drži u ruci baš onaj, gde su, u okrugu valjevskom, znameniti ljudi.
    — Nešo, veseo bio, šta ti je?
    On samo maše rukom da zatvorim vrata, da ko drugi ne uđe, a jednako plače.
    Pošto se stiša reče mi da se nije nadao, da će se naći čovek, koji bi njegove stare onako pomenuo, pa se zatim rasplakao više, veli, od roditelja nego od žalosti.
    Ustade, poljubi se sa mnom, i reče:
    — Molim te, samo da ne opazi gospođa, da sam plakao. Ti mene razumeš, a ona se može čuditi šta mi je...

18. Crnogorske haljine

    U poslednjem ratu Srnogoraca s Turcima, u sviti Kneza Nikole, nalazio se i Lj. P. Nenadović, odeven onako, kako se obično nosi kneževa svita.
    — Jedno jutro, priča Nenadović: — ja ustao i oblačim se, ali s dokolenicama, na kojima je nebrojano kopča, imam veliku muku: zakopčavam donji kraj, pa dokle zakopčavam gornji, donji se sav sam otkopča.
    U to dođe knežev perjanik i reče:
    — Gospodine Ljubomire, hajde, zove te Gospodar!
    — Sad ću, dok se obučem, odgovorih ja.
    Ne prođe mnogo, a evo ga opet, i zove me.
    — Doći ću, čoveče Božji, velim mu ja: — samo da se obučem.
    Malo čas, eto ga po treći put.
    — Kaza ti je gospodar, da ideš odmah, za što će kroz dvije ure biti ovde Sulejman-Paša!
    — Pa tako mi kaži, čoveče, rekoh ja: — i svoju levu dokolenicu strpah u nedra, pa odmah na konja. Kasajući ka knezu, ja sam gunđao:
    — Da je ovo odelo kakva sreća, nosili bi njega Englezi i Francuzi, a ne bi ono ostalo ovde nama.

19. Kaput

    — Gde si krojio taj kaput, Nešo, upita neko Lj. P. Nenadovića, videvši na njemu haljetak, vrlo nespretno srezan.
    — U Valjevu, brate! Jednom u Vizbadnu, priča Neša dalje: — rekoše da je došao nekakav krojač iz Pariza; svi su išli k njemu, te naručivali haljine, pa odem i ja da naručim kaput. Majstor uze meriti mene, i malfi diktovati mere da zapiše.
    Kad mi izmeri ruku, i kaza koja je mera, ja rekoh:
    — Samo neka su rukavi poduži...
    On me pogleda, pa ponovi kalfi meru da zapiše.
    Izmeri struk, a ja rekoh:
    — Samo neka je poširi u struku!
    On me opet pogleda, pa kalfi prodiktova moju meru.
    Kad izmeri dužinu, ja i tu primetih:
    — Samo neka je poduži...
    On stade, pogleda me i upita:
    — Hoćete li vi ovaj kaput za vas, ili ta koga drugog?
    — Za mene, odgovirh ja.
    — Iz našeg dućana takav kakav želite, nećete izneti...
    Tada sam video da sam pogrešio, što sam se mešao stručnjaku u posao. Zato i valjevskom krojaču nisam ništa govorio, i on je, evo, skrojio ovako...

20. Gde se može živeti lepo

    — Kako, bolan Ljubo, možeš da živiš u Valjevu? upita neko iz društva Ljubu P. Nenadovića, kad on jednom bejaše došao u Beograd.
    — Šta, kako mogu? More, znate li vi, da samo tri mesta u svetu ima gde čovek može živeti po volji. To su Valjevo, Cetinje i Pariz, pa je Valjevo opet preteglo.
    To bejaše Nenadovićev odgovor.

Napomene

↑ Seljak, koji je kupio protinu kuću u Brankovini.

Izvori

1895. Brankovo kolo za zabavu, pouku i književnost. Godina I, broj 2, str. 33-36.
1895. Brankovo kolo za zabavu, pouku i književnost. Godina I, broj 3, str. 65-69.
1895. Brankovo kolo za zabavu, pouku i književnost. Godina I, broj 4, str. 98-101.

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Milan Đ. Milićević, umro 1908, pre 116 godina.

[1] Seljak, koji je kupio protinu kuću u Brankovini.

[a]