Ljubov
Pisac: Pavle Solarić


Ljubov



* * *


Tuži, srce jadno moje, za te je tek tuga:
    Sve se grli s milim svojim, a ti ne imaš druga!
Ridanija tebi tokmo nek’ budu po ćudi,
    I najslađe sjetovati b’jednoj tvojej grudi.
Svi gobzuju u radosti, ti žertva pečali,5
    U sladosti za te gorest i vražda u šali.
Goruj o svem, koliko je čuvstvo tvoje jako,
    I sve, što te okružava, primaj naopako.
Tužba tvoja nek’ se čuje gdigođ što diše,
    Nek’ se i kamenu dobro upiše.10
Potok nek’ ju istočnikom, odziv goram skaže,
    Svirala se po dolinam tok u nju prelaže,
Zefir poljam nek’ oglasi a ptice vozduhu,
    Ribe sinjim svim pučinam’ i r’jekam’ na suhu,
Zv’jeri od nje po dubravam’ neka grozno ciče,15
    Nek’ s njom grmi, i daleka bezdna bezdni riče;
Kroz vertepe do dna čreva zemlje nek’ zaječi,
    Do vrh neba kroz sve zv’jezde tužba tvoja zveči.
Jeda sam ja zar najgori, da ljubovce nejmam,
    Da sav život u žalosti bez ploda prodremam?20
Golub ima golubicu, junica za bika,
    Hištni jastreb diže kuša dolju milosnika.
Ako nisam l’jep i krasan, ja nisam ni ružan,
    Ne premudar, ni jurodiv. Da u čemu dužan?
Ja ne imam s kim da drugujem, da se razgovaram,25
    Da se tješim, sovjetujem, ljubve nosim jaram.
Ja, komu bi (da mi nije ščastije zaspalo),
    Ne djevojku, no boginju dati nadležalo!
Jer, o sudbo, kunem ti se da iz moji vrsta
    Did bi više naučio neg’ ja s njeg’vi prsta.30
A ovako više ljubim, i više se kaže
    Da predmeti ljubov moju izbjegnuti traže,
Da me svašto samo draži i sa mnom se ruga,
    I odredu moju javlja: biti mi bez druga.
O kako je, srce moje, bez njeg biti tužno,35
    Kako svašto u prirodi bez veselja ružno!
Zora svoje rumenilom prste ne umiva,
    I Danice b’jelo lice sve tamnije biva.
Jutru, kom se lug raduje i njivjani klasi,
    Niz plave se, mjesto rose, župelj c’jedi vlasi;40
Ono tebi vozvještava čase pune žala,
    I vzračni dan tebe cv’jeli, kad blaži ostala.
Može li ko vjerovati da najljupče strasti,
    Ako nam se ne namiri, grozne su učasti?
Ev’ u z’o čas ja osjećam (nije usta drzost),45
    Bez ljubovi žalost vlada, iz nje na sve mrzost.
Sve kud vlada sm’jeh, krasota, slatki pjesan glasi,
    Teb’ je černo naličije, muka i užasi.
Tebi gore voplj šilju, potoci plač daju,
    Zv’jeri stenju i ptičice uzdišu po gaju.50
Glas odziva iz peštera s žalostiju ječi,
    Doline su bez svirala, nit’ gdi lira zveči.
Tihe sjene iz dubrava ko bezdne ti riču,
    I drevesa među lišćem jao, jao, viču.
Ako mene, ah, Venera, pričina mog žara,55
    Ćudljivo (jer vine ne znam) oće da pokara;
Ako, što je meni pjesne o ljubvi šaptala,
    Meni krati što je kroz nji često obećala;
Zašto nije u bogova ko što je u ljudi,
    Da mi drugi bud’ u pomoć’ i vešt moju sudi?60
Sve prizivljem, i sve vsuje, da nigdi ni traga,
    Zavjet nosim, no nuća su posvud mjesta naga:
Pođem kamo do boginje, stranu nađem samu:
    U pešteri nejma Nimfe, ni boga u hramu.
Tražim vile po planinam, pusti stoje l’jesi,65
    Iščezle su mi vještice sa zemlje i b’jesi.
Sade vidim kako se to na zlo moje sprema:
    Sudbina je sverh bogova, zato ti nji nema!
No sudbina nek se prezne na pitanja vruća:
    Pristoji li da ovako bude svemoguća?70
I da, koja rukom vodi ščastije sveg’ sv’jeta,
    I božestva prevoshodi, a da nije sveta?
Da mi dade nježno srce i s njim želju spregne,
    Da naznači i predmete, pak mu ij ustegne?
Tuži, goruj, srce moje, tebe mi sve vređa,75
    Tebe mori glad kod jela, i kod vode žeđa.
Zlak je tebi uvenuo, plod se s dreva kruši,
    Studenci su usanuli i sok se svak’ suši.
Tebi bilje, mjesto vonje, izdiše jad para,
    Trava nejma sile više, ni ruža svog šara.80
Može l’ biti što po volji kad nam onog nema,
    Što sve volje opredjelja, ne ume da drema?
Slatkopjevna soborišta i grada prelesti
    Nisu kadre krute tvoje žalobe pomesti.
Nema selo ugodija, plandišta su pusta,85
    Oko r’jeka neveselo, poljem magla gusta.
Vertograd je izgubio ljupkost svoju za me,
    Stope moje traže tokmo hodnice nasame.
Ja sam organ zapustio, prsti su mi kruti,
    Gortanu mom glas promuko, strune ću rasuti.90
Jezik boljma pelin ljubi, oko maka slapi,
    Nozdram mojim ugodnij’ su zadušljivi vapi;
Uho samo kukavice pjesni vnima sramnoj,
    I kertini sve mi svojstvo zaviduje tamnoj.
O ljubovi, silna ti si, gdi bi za me bilo,95
    Gdi je mjesto kud ne vije žitko tvoje krilo?
Ili zašto tako kteste, o vi bozi durni,
    Da kroz ovaj meni proći treba vozrast burni?
Drugim zanat Ovidijev, inim bapski čari,
    Komu kupjel, kom pomažu nekog piva dari,100
No pomoščnog za me nije prozjablo korena,
    Ni boljezni l’jeka nejma srcu mom od žena,
Koliko je od vostoka do mrkog zapada,
    I od juga do surovog sjeverovog lada;
Koliko je sinje nebo pod zemljom propeto,105
    Toliko je srce moje tugom obuzeto.
Večerom se ova bolest ka’ i druge zledi,
    Što na družbe sviju tvari iz samoće gledi,
Kako sirječ svašto svoga dragoljuba mami,
    Da u duplju, logovištu, gn’jezdu nisu sami.110
Našto razum i čoveku bogovidna glava,
    Kad u nečem zaviditi može sreći mrava?
Našto pjesne dosadašnje, da i’ oganj spali?
    O, da može, i pamet ih u meni umali!
Zaklinjem sve, ko me čita, da me meko sudi,115
    Niti nježno čuvstiteljstvo pom’ješa sa bludi,
Da se istom opominje da nejmade zida,
    Kog probiti ne bi mogle ostre str’jele Dida,
Da, nestašni ovaj božić svemu je sam buna,
    Ni čoveka, ni na nebu ne štedi Peruna,120
Da se ovaj na prestolu višnjem uznemiri,
    Da se čudno preobrazi i zemlju priviri:
Pak u zraku zlatne kiše, labuda i bika,
    I inače, sve u ime ljubovni prilika,
Dostoji se da djevojke ko čovek osjeni,125
    I neki čas carstvo mira za ljubov prom’jeni.
Meni, kome čuda sila ne može da služi,
    Šta ostaje, nego da mi srce gorko tuži?
Koje zato ni počem već sunce nisko zađe,
    Nigdi svoga jošt pokoja ne može da nađe.130
Zv’jezde plaše oči moje, prete mi, ne sv’jetle,
    I na nemir svaki čas mi uši čuju p’jetle.
Žurčanije potočića, pjenije slavuja,
    Zefirovo šeptanije, meni su oluja.
Žižci noćni gdi zakr’jese ko iskre rasuti,135
    Il’ zatrepti plamen zemni, sve to na zlo sluti.
I tako sad na me zjaju namršteni mraci,
    Mjesečinom šataju se od sjena prizraci.
Ni sam ne znam, bi li svemu, što god bdi na danu,
    Ili noćnom, uvi, više zavidio vranu!140
Luna tokmo, koja tiho vrh oblaka pari,
    Podobna se meni čini izmeđ sviju tvari,
Na visini, u samoći, muči i sva bl’jeda,
    Rekao bi da ju tiče, ka’ i moja b’jeda.
No i ona svoga dragog valja da imade,145
    Premda retko sastaje se, slasti ljubve znade.
Zašto krije lice od nas, kamo li se sprema?
    Svaki mjesec, gdi je onda kad je kod nas nema?
Nejma ljubov različija, no svuda jednaka,
    Nebo, zemlja, sva su puna silni njeni znaka:150
I boginja ono traži u čertogu sunca,
    Što junicu na livadi priteže uz junca.
Ovako sva uživaju, tim, da žive znadu,
    I nastoje da vselenu ni časom okradu.
A ti samo, srce moje, do konca bez druga,155
    Za tvoje je objatije jedina tek tuga!



Izvori

  • Pavle Solarić: Gozba (sabrane pjesme), Srpsko kulturno društvo "Zora", Beograd, 1999, Biblioteka "Kladenac" (srpska kulturna baština od Baranje do Boke Kotorske) knjiga I.


 
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Pavle Solarić, umro 1821, pre 203 godine.