Junaštvo Ljutice Bogdana
Konja kuje Ljutica Bogdane,
Konja kuje, svoju majku kune
Što mu nije brata porodila,
Ili brata, ili milu seku.
„Da si meni brata porodila; 5
Brat bi meni konja podržao,
Seka bi mi čavle dodavala."
Progovara ostarjela majka:
„O moj sine, Ljutica Bogdane!
Ja sam tebi brata porodila, 10
Ja sam tebi seku porodila;
Kad se bila na Srijemu vojska,
Turci su ti kulu porobili,
Stara baba tvoga pogubili,
A staru ti majku potisnuli, 15
Milutina brata pogubili,
Milu seku oni zarobili.“
To vrijeme dugo ne trajalo,
Dok eto ti knjige knjigonoše;
Nosi knjigu u desnici ruci 20
Starici se približio ruci,
Pa joj dade sitnu knjigu malu.
Primi knjigu ostarjela majka,
Raspučila, pa je proučila.
Knjiga bješe mile šćeri njene, 25
Mile šćeri, kitne Anđelije,
I u knjizi ’vako ukitila:
„O starice, mila moja majko!
Da ti znadeš, kako Turčin ljubi
Ti bi svojv dvore ostavila, 30
Dušmana bi mene izbavila."
Kad to viđe ostarjela majka,
Ona proli suze niz obraze.
Za tom knjigom drugu nakitila,
Ovako je u njoj ukitila: 35
„Šćeri moja, kitna Anđelijo!
Dušmana bi tebe izbavila,
Al’ ne smijem, oda sina moga;
Moga sina, Ljutice Bogdana,
Moga sina, a tvojega brata. 40
Kad bi znao Ljutica Bogdane,
On bi mene živu rasporio;
A svez’o me konjma za repove."
Kad je došla knjiga Anđeliji,
Knjigu štije, grozne suze lije 45
Pa je drugu ona nakitila,
I u knjigi ’vako ukitila:
„Pošlji meni brata u Prviće,
Ja ću njega lasno pogubiti."
Kad je staroj knjiga dolazila, 50
Raspučpla, pa je otvorila,
A kad viđe šta joj knjiga kaže,
Ona zove mila svoga sina;
Mila sina — Ljuticu Bogdana.
„O moj sine Ljutica Bogdane! 55
Eto nama sitne knjige male;
Sitne knjige mile seke tvoje,
Mile seke, kitne Anđelije.
Tebe zove seka u Prviće,
Od kako smo s’, kaže, udomili, 60
Niko nije došo u Prviće.“
Sada zove tebe u Prviće,
Kad to začu Ljutica Bogdane,
Progovara Ljutica Bogdane:
„Kako ću joj otić’ u Prviće, 65
Sa zetom se triput sastanuo,
Sva tri iuta, ja se zavadno?“ —
Progovara ostarjela majka:
„O moj sine, Ljutica Bogdane!
Tvoja seka jeste milostiva; 70
Sa zetom će tebe pomiriti."
Progovara Ljutica Bogdane:
„Skuvaj meni lake brašljenice,
A pošalji slugu Milutina,
Da m’ opremi sivoga ždralina." 75
Kada ga je divno opremila,
Opremila ostarjela majka,
A Milutin konja dovodio.
Privede ga studenu kamenu:
Pa s’ kamena ždralu na ramena. 80
Daleko ga majka ispratila,
I s’ njime se divno pozdravila:
„Ajde zbogom, moj milosni sine,
Dušmani ti pod nogama bili;
Kao konj’ma pod kopitam’ čavli.“ 85
Otalen se Bogdan podignuo.
Pa on ode drumom širokijem.
Kad je doš’o do turske Udbine,
Daleko ga seka ugledala,
Malo bliže pred njeg išetala. 90
Ruke šire, u lice se ljube,
Za junačko pitaju se zdravlje.
Progovara kitna Anđelija:
„O, moj brate, Ljutica Bogdane!
Kako nam je naša stara majka?“ 95
Progovara Ljutica Bogdane:
„Dobro jeste naša stara majka;
Je l’ kod kuće orjatin vojvoda?“
Progovara kitna Anđelija:
„Otišo je u lov na planinu, 100
Da on lovi lova letoškoga;
Neće doćn za tri b’jela dana!“
Odvede ga na bijelu kulu,
Dade njemu piva i jediva;
Sve miješa vino i rakiju, 105
Dok se napi Ljutica Bogdane!
Đe je pio, tu je i zaspao.
Ja da vidiš kuje Anđelije!
Ona uze teške bukagije,
Pa mu veže i noge i ruke, 110
A na glavu tešku lisičinu,
Da ne može sobom ni krenuti.
Pa mi ide na bijelu kulu,
Pa na pendžer naslonila glavu.
Ona gleda poljem širokijem, 115
Đe ć’ ugledat’ svoga gospodara.
To vrijeme dugo ne trajalo,
Probudi se Ljutica Bogdane,
Kad svezane i noge i ruke,
A na glavi teška lisičina. 120
Odmah mi se jadu dosjetio!
Kad ugleda kitna Anđelija,
Kad ugleda orjatin vojvodu,
Daleko ga kuja ugledala;
Malo bliže pred njeg’ išetala. 125
Ruke šire u lice se ljube,
Konja prima, za zdravlje ga pita.
Pa govori kitna Anđelija:
„Je si li se morom umorio,
Jesi li mi lova ulovio, 130
Jesi l’ konja svoga umorio?
Ja sam boljeg lova ulovila,
Brata moga, dušmanina tvoga!“
Progovara orjatin vojvoda;
„Ajd’ otalen kitna Anđelijo! 135
Da ti ’nakog uloviš junaka!!
Udari je rukom po obrazu,
Kako mi je lahko udario;
Tri joj zuba u grlo slećela,
A trn joj se ko na vodi kreću; 140
Svi ostali, u jadu ostali.
Progovara kitna Anđelija:
„Ako mi se dragi, ne vjeruješ,
A ti ajde u gornje čardake.
Pa ćeš viđet’ Ljuticu Bogdana, 145
Svezane mu i noge i ruke,
A na glavi teška lisičnna!“
Od’ otalen orjatin vojvoda
Pa eto ga na gornje čardake.
Kad ugleda Ljuticu Bogdana, 150
Progovara orjatin vojvoda:
„Šta tu radiš kurvino kopile?“
Desnom ga je nogom udario,
Pod pazuho, u sisu lijevu.
Ražljuti se Ljutica Bogdane; 155
Osova mu i oca i majku.
Ražljuti se orjatin vojvoda,
Trže sablju, da mu ’s’ječe glavu.
Progovara Ljutica Bogdane:
„O, moj zete, orjatin vojvodo! 160
Ne krvavi svoju bjelu kulu.
Pred kulom me ti nožem pogubi!“
Posluša ga orjatin vojvoda.
Pred bijelu izvede ga kulu,
Trže sablju da mu s’ječe glavu, 165
Progovara Ljutica Bogdane:
„O, moj zete, orjatin vojvodo!
Vodi mene na sred polja ravna,
Đe no gleda malo n veliko,
I dijete od sedam godina, 170
Onđe meni osijeci glavu,
Posluša ga orjatin vojvoda,
Pa ga vodi na sred polja ravna,
Đe 'no vidi malo i veliko,
I dijete od sedam godina. 175
Trže sablju da mu s’ječe glavu!
Progovara Ljutica Bogdane:
„O, moj zete, orjatin vojvodo!
Ne krvav’ mi zelenu dolamu,
Ne krvavi svilenu košulju; 180
Jer je jazuk krvavit’ odjelo;
Svlači s’ mene divno odijelo,
Pa ga podaj posestriću mome,
Nek’ ga nosi, neka se ponosi!“
Posluša ga orjatin vojvoda. 185
Svuče s’ njega divno odijelo.
Dok s’ Ljutica ruku oprostio,
Pa on uze sablju okovanu,
Pa je uze u desnicu ruku,
Sabljom manu, os’ječe mu glavu! 190
Pa uzima konja orjatina,
Preobuče njegovo od’jelo;
Pa se baci konju ia ramena
Pa on ode kuli orjatovoj.
Daleko ga Anđa ugledala, 195
Malo bliže pred njeg’ išetala.
Konja prima, za zdravlje ga pita,
Pa govori kitna Anđelija:
„Jesi li se morom umorio,
Jesi l’ svoga konja umorio, 200
Dušmanina jesi l’ pogubio?“
Progovara Ljutica Bogdane:
„Ja se n’jesam morom umorio,
N'jesam svoga konja umorio,
Dušmanina svoga pogubio, 205
Dušmanina, tvoga prijatelja!
Kad to viđe kitna Anđelija,
Uteče mu u bijelu kulu,
Pa iziđe u gornje odaje,
Zagrađuje drvljem i kamenjem, 210
Da ne dođe Ljutica Bogdane.
U to dođe Ljutica Bogdane.
U vrata je nogom udario,
Sama mu se vrata otvorila,
Eto ti ga u gornje čardake! 215
On tu nađe seku Anđeliju.
Ona cvili kano guja ljuta,
Ja da vidiš Ljutice Bogdana!
On poteže krvava andžara,
B’jele joj je prevezao dojke, 220
A kroz dojke, prometaše ruke.
Izvadi joj oba oka crna;
Pa ih metnu u džep, u dolamu.
Pa uzima ono čedo malo,
Malo čedo pod nebesa baca, 225
Dočekuje na nože andžara
I ovako tio progovara:
„Ti mi n’jesi ništa, čedo, krivo
Al’ od vraga, nek ne bude traga!"
On se vrati u bijelu kulu. 230
Pa po kuli sve pokupi blago,
Pa iznese pred bijelu kulu
Onda s’ vrati u bijelu kulu.
Na sred kule vatru naložio,
Za sobom je vrata zatvorio, 235
Da se ne bi šteta učinila.
Pa on uze dvanest kiridžija,
Pa im dade silovito blago
Da mu gone prebijeloj kuli.
Otalen se Bogdan podignuo, 240
I on ode do Srijema svoga.
Kad je došo do Srijema b’jela.
Daleko ga majka ugdedala,
Malo bliže pred njeg’ išetala.
Ruke šire u lice se ljube, 245
Za junačko pitaju se zdravlje.
„Dobro došo, moj milosni sine!
Jesi li se morom umorio,
Jesi l’ svoga konja umorio,
Kako mi je kitna Anđelija?“ 250
Progovara Ljutica Bogdane:
„Dobro jeste kitna Anđelija.
Ona te je divno pozdravila,
I poslala do dvije jabuke.
Metnu ruku u džep od dolame, 255
Pa izvadi oba oka crna,
Pa ih dade ostarjeloj majci.
„Evo tebi, ostarjela majko!“
Kad to viđs ostarjela majka;
Ona kuka kano kukavica, 260
A previja kano lastavica.
Progovara Ljutica Bogdane:
„Da ne gledam od Boga greote,
Da mi n’jesi moj roditelj stari
I tebi bi oba izvadio!“ 265
Ja to bilo, ja ln nije bilo.
N’jesam bio, niti vinca pio,
Pa ti n’jesam ni kupusa jeo!
Čuo jesam od Srb’ Ercegovca!
U Sarajevu, 27. septembra 1887.
Pribilježio:
Vasa M. Ćuković, Sarajlija učitelj.
