Jugovića majka
Milji bože, čuda velikaga,
izašla je vojska na Kosovo,
i sa vojskom devet Jugovića
I deseti stari Jug Bogdane!
Ražale se majke Jugovića, 5
pa se moli boga istinoga:
„Daj mi, Bože, oči sokolove,
i ta bjela krila labudova,
da preletim preko belog oveta,
da ja tražim devet svoja sina, 10
devet sina, devet Jugovića,
i desetog, starca Jug Botdana!”
Dožali se Bogu jedinome,
što molila majka Jugovića,
šta molila, njojzi Bog sve dao, 15
i gu dao oči sokolove,
i ta bjela krila labudava;
preletela preko belog sveta,
i padnula na Kosovo ravno.
Kad padnula na Kosovo ravno, 20
do kolena u krv propadnula!
Traži majka devet svoji sina,
tražila je tri dni i tri noći,
sviju devet majka mrtve našla,
samo našla devet dobre konje, 25
i pred konje devet ljuti lava,
i na konji devet bojni koplja;
al' je majka tvrda srca bila,
ni od oko suzu ne pustila;
kad videla devet dobra konja, 30
zafišteše devet dobra konja,
zapištaše devet ljuti lava!
Al’ je majka tvrdo srce bila,
ni od sko suzu ne pustila,
već povela devet dobri konja, 35
povela gi k svome belom dvoru.
Daleko gu skave prečekale,
kad videle Jugovića majku,
a što vodi devet dobre konje,
i na konje ni jednog junaka, 40
zapištaše devet njojne snave,
devet snave, devet udovice!
Al’ i’ majka njima progovara:
„Ne kukajte, devet moje snave,
ima vreme kad će da kukamo, 45
neg, uzmite devet dobre konje,
povezajte, konji naranite!”
Pa uzele, konje povezale,
povezale, dobro naranile,
naranile, dobro napojile. 50
Kad je bilo oko pola noći,
zafrištao Damljanov Zelenko,
dočula ga majka Jugovića,
pa razvika svoje devet snave:
„Da l’ ste dobro konji naranili, 55
naranili, konje napojili?”
Progovara ljuba Damljanova:
„Naranili, konje napojili!
Ako fišti Damljanov Zelenko,
što ga loše Damljan naučio, 60
u pol’ noći kroz padrum ga šeta,
poio ga vodu sa Zvečana,
zobio ga sa belom pčenicom,
pa ga žao što ne ga doneo!”
Kad u jutru jutro osvanulo, 65
ustadoše devet udovice,
sve odelo od junaci na sunce izbaciše,
pa sednuše i zakukaše na onoj odelo.
Dožali se Bogu jedinome.
Proleteše dva crna gavrana, 70
donessše ruku od junaka,
upustiše majke u jagluke.
Tad stanuše devet udovice,
pa gledaju ruku od junaka;
protovara majka Jugovića: 75
„Ajd’, gledajte, moje devet snave,
da l’ možete poznat ovu ruku?”
Progovara ljuba Damljanova:
„Ovo ruka mojega Damljana!”
„A po čemu ti ruku poznaješ?” 80
„Ja poznajem prsten burmaliju,
koj smo s njega na venčanje bili!”
Al’ je majka tvrda srca bila,
za’stavila devet svoje snave,
devet snave, devet udovice, 85
da ne plačev, više da ne kukav.[1]
