Jetrvica adamsko koleno
Bože mili, na svemu ti hvala,
Svakom bratu i dobrom junaku!
Rani majka dva sina nejaka,
U zle dane, u godine gladne,
Na preslicu, na desnicu ruku, 5
Kad je bila ponajskuplja rana,
Oka brašna trideset dinara,
Ranila i i odranila i.
Kad su deca ženidbe dorasla,
Obadva je oženila majka, 10
Dovela im dve lepe devojke,
Vidu Vinku, Davidu Koviljku.
Jetrvice malo živovale,
Malo vreme tri godine dana.
Kad nastala godina četvrta, 15
Svaka rodi po jednoga sina,
Vinka Mirka, Koviljka Marinka.
Al ne prođe ni godina dana,
Ni godina, nit će polovina,
Razbole se nevestica Vinka, 20
Razbole se oće umrijeti.
Pa doziva svoju jetrvicu:
„Oj Koviljka, mila sestro moja!
Ja bolujem i oću umreti,
Amanet ti sirotice moje, 25
Sirotice i moje i tvoje.
Pazi, seko, siroticu moju,
Kad Marinku bela lepca dadeš,
Podaj, seko, i mojemu Mirku,
Njemu podaj od leba korice, 30
Nek se znade da je sirotica,
Da moj Mirko svoje majke nema.
Oj Koviljka, mila sestro moja
Kad Marinku spraviš košuljicu,
Mome Mirku traljicu zakrpi, 35
Nek se znade da je sirotica,
Da moj Mirko svoje majke nema.
Oj Koviljka, mila sestro moja,
Kad nam sveta nedeljica dođe,
Kad li sedneš na sokak med druge 40
Tvog Marinka na krilo posadi,
Moga Mirka kod sebe na zemlju,
Nek se znade da je sirotica,
Da moj Mirko svoje majke nema.
Oj Koviljka, mila sestro moja, 45
Kad nam sveto Vaskrsenje dođe,
Kad na decu ruvo pokrojite,
Vašem krojte kako vama drago,
Mome krojte čisto ruvo crno,
Nek se znade da je sirotica, 50
Da moj Mirko svoje majke nema.
Oj Koviljka, mila jetrvice,
Kad li, sejo, u crkvu pošećeš,
Tvog Marinka na ruci ponesi,
Moga Mirka za ruku povedi, 55
Nek se znade da je sirotica,
Da moj Mirko svoje majke nema.
To izusti nevestica Vinka,
To izusti, pa dušicu pusti.
Vala Bogu, vala jedinome, 60
Koviljka je strina milostiva,
Ona znade što je sirotinjstvo,
Od maloće j sirotica bila
Preje Mirku bela lepca dade,
Preje Mirku, neg svome Marinku. 65
Preje Mirku skroji košuljicu,
Preje Mirku neg svojem Marinku.
Kadno sveta nedeljica dođe,
Kad li sedne na sokak med druge,
Njenog Mirka na krilo posadi, 70
Svog Marinka do sebe na zemlju.
Nitko ne zna da je sirotica,
A da Mirko svoje majke nema.
Kadno sveto Vaskrsenje dođe,
Kad na decu ruvo pokrojiše, 75
Kakvo Mirku, onako Marinku,
Čisti skerlet i zelenu svilu.
Kad Koviljka u crkvu pošeće,
Obojicu vodi za ručicu,
A sav narod strinu blagosilja, 80
Sam li Gospod iz nebeskog carstva:
„Oj Koviljka, koleno Adamsko,
Prosta duša tvoji roditelja,
Koji su te porodili mudru,
Med tuđu l te braću opravili, 85
Pa ti znadeš, što je sirotinjstvo!”
Bože mili, na svemu ti vala!
Rani majka dvoje dece mlado,
Ranila i do sedamnest leta,
Kad nastalo leto osamnesto, 90
Pisat pođe carevi vezire,
Pisat pođe po zemljici carskoj,
I on kupi na carevu vojsku -
Gde j u kući četir muške glave,
Od četvoro uzima trojicu, 95
Gde j trojica, uzima dvojicu,
Gde dvojicu, onde obojicu,
Gde je jedan, i onog jednoga.
Redak dođe Koviljkinom dvoru,
Da joj ide Mirko i Marinko, 100
Da joj idu na carevu vojsku.
Obadva i opravila majka,
Opravila na carevu vojsku.
Kad je bilo u boju prvome,
Kak u vatru deca udarila, 105
Puče puška iz te vatre prve,
Prva puče, pa ubi Marinka.
Sam ostade sirotica Mirko,
Sam ostade na carevoj vojsci.
Vojevao za devet godina, 110
Kad nastala godina deseta,
Prekide se ta careva vojska.
Ide Mirko svome belom dvoru,
Staru strinu kod dvora zateko;
Ranio je sirotica Mirko, 115
Ranio je i saranio je,
Kano svoju baš rođenu majku,
Kako valja i Bog zapoveda.
