Jesenja pesma

Jesen je poslala svoje Kiše
da jave da je na putu,
i da će danas-sutra stići;

i Vetra, svoga konačara,
da joj smesti srebrno Inje...

I sve, što je živo, ljubi se i prašta,
jer zna da mreti mora.

Sunce umorno celiva Zemlju
pre nego što je ostavi trudnu,
i tvrdo veruje u "doviđenja".

(I vetar željno mrsi joj vlasi
i misli da se oženi njome.)

I milioni nevernih Ljudi
bez zvona, i pesme, kao smrt bledi,
pronose crne litije
oko jesenjeg groblja.

Drva ih suznim okom gledaju:
svaki je žuti listak
po jedna krupna suza.

I Nebo setno, beznadno maše,
i seli se u Nedogled...

U mome srcu Ljudi i Stvari
i Vremena, što večno teku,
probude nešto... pesmicu neku...
I ta je pesma osmeh i plač,

pesma Života i poklič Smrti,
one što iznad glave nam leće,
i nema: hoće! i nema: neće!...

Pozdrav i himna večnoj jeseni...

Dušan Vasiljev


Javno vlasništvo
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Dušan Vasiljev, umro 1924, pre 100 godina.