Jelisaveta/Prvi deo
| ←Jelisaveta | Prvi deo Pisac: Đura Jakšić Jelisaveta |
Drugi deo→ |
JELISAVETA: Ne, to nije moja Venecija,
Nevesta sjajna mora zelenog;
A to što gledim, tamo daleko —
Te gorostasne, crne aveti —
Što, kao preteć nebu, ponosno
Po pustoj zemlji senke pružaju:
To nisu oni čili valovi
Što ih je moja mladost gledala
Sa prozorija hladnog granita
Veličanstvenih onih palača,
Odakle mora vlasnici sedi
Svemoći svoje volju čeličnu
Javljahu zemljam’ i vladarima...
Ne prevariste me, ne, znam vas ja!
A i da ne znam — bi l’ prikrit mogli
Sumorno čelo moje sudbine,
Vrhova svojih čemer kameni,
Ugasit granit tvrdih granica
Države bedne zeta duždevog?...
Ali zar ne znah?
Il’ dužde nije znao mletački
Suđenje gorko — Zetu zetovu?
Pa što me dade?... Što pođoh ja?...
A Venecija?... Ah!...
Ta plavog mora hladna boginja
Beše li majka, ili maćeha?
Ili gospođa sjajna, laskava?
Što me oturi, što me izdade,
Što me udade, što me prodade?
Ah, Venecijo!...
(Vujo perjanik ulazi.)
VUJO: Dobro ti jutro, gospođo! Ždrav’ osvanula!... A nu, ždravlja ti, kako ti se dopada ova naša zemlja?... Prostićeš, kamen... jer pravo reć u ovome čudu od stijenja slabo se zemlje nahodi.
JELISAVETA: Dost’... šta ćeš?
Ukratko kazuj, što te poslaše?
Jer ja ti, starče, rado ne slušam
Govora praznog dugi beznačaj!...
VUJO: A bog š tobom, svijetla gospođo! Ko me more čut prosto mu — neka mi čuje razgovor! A ne more li?... Nek’ uha čulo prstom zaptije!...
JELISAVETA: Nevaspitani —
Kô razbojnici — mrka izgleda;
Šta je, što stojiš? He!...
VUJO: Volja l’ ti je, baš bih i sjesti mogâ. — nu velju neće bit lijepo?
JELISAVETA: I nije!... Odlazi!
VUJO: A nu, boža mi vjera! i ne kaza mi, gospođo, hoću li puštit ono Latinče — što li je?... te na te važdan iščekuje?
JELISAVETA: Iščekuje me?
Al’ neka, idi, mož’ i čekati!
Gondola na me znam da ne čeka,
Nit’ more prska sjajnom radošću
S vesala britkih biser sićani,
Da me na grud’ma sviju milina
Kroz tihu rumen zraka sunčevih
S pesmama čilih gondolijera
Ovako setnu tiho provodi.
Čeka me? —
Ali ko — ne kaza?
Premda me radost neće čekati —
Sahranjena je — nema je, ne!
S biserom sitnim i s koralima
Na dnu je morskom našla grobnicu. —
Ko čeka, znaš li?
VUJO: I reć ti šćadijah — al’ ti me zbuni, svijetla gospođo, i riječ mi prekide. — Neki čojek, dijete li? I imena mi kaževa, ma nekako smiješno, te ga ne utubih — donije ti knjigu iz Mljetakah...
JELISAVETA: Knjigu iz Mletaka?... Iz Venecije?
Mirisav listak sjajnog istoka,
Biserjem sitnim divno okićen,
Suzicom, možda, tuge majčine;
Izvezen onim crnim slovima,
Svedokom mrtvim žive žalosti —
Što je za ćerkom majka oseća,
Idi, golube!
— I jastrebu bih tako tepala —
Izved’ mi duše mila glasnika!
Što stojiš?... Idi!...
VUJO: Mogu ist’ — i ’nako ti bo’zna bešjede ne žnavam; kâ i da ne zboriš srpsku, ne šće mi godit pameti. (Vujo odlazi.)
JELISAVETA: Kad bi pameti imao. —
Tri dana nema kako ugledah
Vrhova ovih kamen studeni;
I knjiga dođe, iz Mletaka je?
Šta piše? Ko li? Šta je? Čija je?
Te okriljena krilom ljubavi,
Ostavi sjajne zemlje za sobom
U klisurama da zabačenim
Potraži dvore — kćeri duždeve?...
(Leonardo ulazi.)
A, Leonardo!...
LEONARDO: Svetlosti!
I milo mi je, —
Što te na ovom kršnom prestolu,
Kao gospođu gora slobodnih,
Sa strahopoštovanjem i odanošću
Kojim mi tvoje sjajne odlike
Preispuniše dušu prerano, —
Što te u ime dužda, oca ti,
Kao Venecije prvi poslanik,
Pozdravit mogu, svetla gospođo!...
JELISAVETA: I nije — i milo mi je.
To znači: i žao mi je
Što te onako crna sudbina
Iz Venecije zlobno otište.
LEONARDO: Možda i tako mislim.
Ali se danas čisto radujem
Što bolju sreću nisi imala. —
Nesreća tvoja, svetla gospođo!...
Venecijancima sreću donosi!...
JELISAVETA: Moja nesreća?...
Ma ozbiljan si mi, momče, suviše,
I zagonetan, — a Venecijancu
Baš ne priliči hladna ozbilja. —
Razvuci usne!
De, osmehni se;
I zaboravila sam, nećeš verovat,
Na krotkom licu kako izgleda
Uglađenosti učtiv osmejak.
(Leonardo se klanja.)
Je l’ dobar glas?... Šta nosiš? Reci!
Žalost me neće ožalostiti,
A radošću me ne mo’š ubiti;
Manj da ovako počneš: „Gospođo!
S kolevkom tvojom, sa Venecijom,
Okeana se burni valovi
U svome gnevu besno igraju...“
Ta vest bi stegla srce žalosno,
Zaledila bi gorke rečice
Što se na tužnu duše svečanost
U tavan oltar srca slivaju...
Ta vest bi, velim, tužno radosna
Razorila mi crnu hraminu,
U kojoj jedan život nesrećan
Parastos drži mrtvoj prošlosti;
A prošlost mi je sva: Venecija!...
I dokle ona stoji na moru,
More će bola srce kidati...
LEONARDO: Do tebe stoji, svetla gospođo!
Ako nam tvoje nema pomoći,
Detinjstva tvoga ljuljku zlaćenu
Lubardama će dušman videla,
Sin Arabije, besno rinuti
U mutan pesak mora sinjega.
JELISAVETA: Šta reče?... Zbilju?...
Il’ šalu zbijaš s mojim teretom.
LEONARDO: Oprosti, gospo!
Glasnik sam samo dužda, oca tvog,
A otac ti se bogme ne šali.
I može li se šalit galijot
Kad orkan pomno zvezde zadrma,
Šibajuć gneva bičem ognjenim,
Daskama mrtvim trošne galije
Jaok izvija bola paklena?...
Posvećen kamen hrama Markovog,
Kô salik voštan, žarom ugrejan,
Od uzdaha je naših odmekô...
JELISAVETA: Pa sad me valjda otac preklinje
Da uzdasima tuge ledene
Markova hrama kamen zaledim!
Kô da ja pevam?... Da ne uzdišem?
Uzdišem, ah, kaži ocu mom!
I za najmanjim onim kamenom
Što sam ga nekad — već nekad, da!...
U palači mu holo gazila!...
LEONARDO: Evo ti pisma —
Čitaj, Svetlosti!
Sva Venecija zna mu sadržaj —
Jer sva Venecija oči upire,
U ovom, po nju kobnom vremenu,
U tvrdi presto Đurđa, muža tvog!...
JELISAVETA: (čita): „I kunem ti se mojim prorokom
Da hoću krvlju tvoga naroda,
Pučine morske penu bojiti...“
Gle bezbožnika! Krvnika! Turčina!
Kuda ga vodi smelost svirepa?
„Krvlju bojiti?...“ baš tako piše,
Azijski skot! nečovek! grdilo!
Ali —
Oprosti, bože, žensku prehitrost!
Sa obala je možda primorskih
Pun srca, duše, nekad gledao
Poslednju rumen čeda stidljivog
Kakono kradom kosu zlaćenu
U bezgraničju kupa providnom...
Pa, večno željan toga prizora,
Krvavom bojom želi spitosat
Zrcalo sjajno neba zvezdanog...
Al’ dalje! (Čita.)
„To je poruka,
Kojom Bajazit, skoro svemoćan,
Veneciju ti trese svirepo...“
Oh, Venecijo!
Što nisam muž?
Da bojnim mačem spasem zidine,
U kojima ti stara tvrdica
Nezavisnosti skupu svetinju
Slabomoćnima čuva prsima... (Čita.)
„Trošne su, kćeri, naše galije,
Mačevi slabi, da ih potisnu —
Ti, kćeri, mo’š...“
Ja?... A otkud ja?... (Čita.)
„Lepota ti je čudna, svemoćna!
Đurđe te ljubi... za ljubav će ti
Lavova gorskih dati hiljadu
Da kao bedem, ljutim čelikom,
Pred venecijanske stanu zidove:
Silu odbiju — silnog pobiju...“
Razumela sam sve, — Leonardo, sve!
I ovako ćeš dužda pozdravit:
„Kći tvoja, dužde, kći krvi tvoje,
Venecijanski vazduh sisajuć
Upoznata je s srcem čovečjim.
— I Venecija će biti spasena!
Od kostiju ću ovog naroda
Bezbedi vašoj bedem stvoriti...“
LEONARDO: Još nešto, Svetlosti. —
Da bi naklonost ovog naroda
Za naše celji mogla dobiti,
Republika ti daje načina.
JELISAVETA: Ako je kao namera,
Način će biti podlo načinjen!
LEONARDO: Prostota j’ lakoma; —
To poznavajuć, Republika je
Za nužno našla zlatom tražiti
Toliko nužno prijateljstvo joj.
JELISAVETA: Zlatom?
LEONARDO: Jeste, Svetlosti!
Otvoreno ti je
Sve grdno blago naše riznice. —
JELISAVETA: Dobro... upotrebiću!
A savest?... hm!... A ko sme pitati?
Gde se spasenja tiče vašega,
Tu pravda, savest, nek’ se ukloni!...
A drugo — nisam li kći Venecije?
A Venecijancima su stvari takove,
Kao: poštenje, savest, pravičnost,
Prostote tupe prazna izreka.
LEONARDO: A da bi mogla javno priznati
Koliko hrabrost ovog naroda
U naklonosti ceni golemoj, —
Republika mu šalje štamparu
Što je u dužda Đurđe zaiskô.
JELISAVETA: Hvala!
LEONARDO: I oružja...
JELISAVETA: Hvala!
I pozdravi se toj Republici
Da mi je milo breme nositi
Što mi na slabo rame tovari
Golema ljubav koju osećam
Za Veneciju dragu, premilu.
LEONARDO: Hvala, Svetlosti!
Ja odoh s tvojim pozdravom
Ohrabrit srca žena mletačkih...
(Leonardo odlazi.)
JELISAVETA: (gledajući za njim): Žene ste svi!
— Samo što vas svemoguć nagrdi
Rutavilom mrkih nausnica,
Što krepkošću nazivate muškom...
Ovde je moć!... Il’ nije?...
U gipkosti lakoga pokreta,
U oblini nadzemaljske slasti
Jošte rukom netaknutih dojki.
Moć u licu, u osmejku leži,
U rečima milozvučnim živi;
A svemoćnost u bistroj je kapi
Što po licu pritvornosti vešte
U odsudnom zatrepti trenutu. —
Ta samo jedna kap —
Vitezova će kupit hiljadu
Da svojom krvlju plati porezu
Što od Venecije ište Bajazit...
BOŠKO: E, što je pravo, pravo, Đuraško;
Al’ ’nake pesme ne čuh, duše mi!
BOGDAN: I nije ’naku niko spevao, —
Nit’ ikad brižna majka podiže
Na belim grud’ma ’nake dražesti,
Kô što ih sinoć, vincem ugrejan,
Uz setne strune izvi kapetan. —
Badava — sevdalija si, Đuraško!
KAP. ĐURAŠKO: Ha! ha! ha!
Otkud, Bogdane, ja sevdalija,
Kad sevte beše što sam pevao?
BOGDAN: Sevte, ali, sevdalče, Đuraško!
Kô tanka žica glasne tambure,
Dodirom setnim srca bolanog —
Čas meko, nežno, a časom burno,
Drktajuće si vio glasove...
BOŠKO: Pa da l’ je lepa?... Je l’ bar upola
Od prvenčeta duše bolane?
KAP. ĐURAŠKO: Lepa, i nije — već kako kom,
(U sebi.) Al’ meni pamet zane nesrećnom!
BOŠKO: Da — al’ en’ i Vuje!
Vujo zacelo ne zna lagati,
A laže l’ pesma, on će kazati.
Vujo! Hej Vujo!
Ma ču li more, ne ogluvio!...
VUJO: A što ću vi?... Ha?...
BOŠKO: Na riječ jednu,
Pojest te neću, kravorepino!
VUJO (bližeći im se): Ta mogâ bi kravorepniku u žlje doba i pojest, — ma vala i bila, što poganoga kota riječ, — u mene bi ti se skršio zub.
BOŠKO: A zašto, Vujo, zašt’ baš skršio?
VUJO: Mesište mi je, đeco, žilavo, — ne dâ ga bog ni imenjacima mi u gori žvakat...
BOŠKO: Ha! ha! ha! gle Vuje ti!
Međer i vuk se ume šaliti?
BOGDAN: Pa kako, Vujo?
De pričaj, kako još?
Otkad nam svetla dođe gospođa,
Valjda se dvorac sav izmenio?
Sve po latinski?... Vila il’ kastel?
Il’ tako nešto?... Tek nešto novo jest?
Pa viđaš li je, ha?
VUJO: Igram se s njome.
BOGDAN: Šta? Šta, Vujo,
Igraš se s njom?...
KAP. ĐURAŠKO (u sebi): Igra se s njome! E gle ti skotine!
Ta pristala bi i uz boginje!
I on se igra s njom! — —
VUJO: Znaš, mator je čovjek dijete — izbij zube, lezi u bešiku — do jučer se igrah junakah, a danas, pod sijedu kosu, igram se pasah.
BOŠKO: Što ne vukova, Vujo?
VUJO: Vukova se danas teta-lije igraju, a ja sam vi, đeco, na vratima svijetle gospođe pas.
BOGDAN: Pa vezuju l’ te za sindžir, Vujo?
Tu je dobrome sindžar odlika.
VUJO: E, ’vaki pas za sijedu se kosu vezuje, — a riječ mu je ogrljak...
BOŠKO: Ma zbilja, Vujo?
Ja je ne viđeh —
Je l’ onoliko lepa gospođa
Kol’ko je naše pesme uznose?
KAP. ĐURAŠKO (za sebe): Pesma je uznosi?
Ne znaš je, Boško, nis’ je video,
A, takoreći, bi se stideo,
Nisi pred njome klečô, strepio,
Pred njenim sjajem nisi slepio —
Nis’ je molio, kleo, preklinjô;
Pred njome nisi boga pominjô
Poljupcem usta da ti orosi; —
A ne bi rekô: „Pesma uznosi!..“
VUJO: Lijepa?... Ne žnava ni srpski — kako lijepa?
BOŠKO: Ma stas, i lice, oči kakve su?
KAP. ĐURAŠKO (za sebe): Očima da te ubije,
U dušu večno da se upije,
Da te zaludi, da te zanese,
Trenutom večnost da ti potrese;
Da te uništi, da te obori,
U prah i pepô da te pretvori,
Pa i taj pepô da ti razveje.
A ushte l’ samo da se nasmeje —
Da te oživi, da te probudi,
Poljupcem da te opet zaludi!
VUJO: Mlada je, pa se i nabijeli...
KAP. ĐURAŠKO (za sebe): Na očima ti je belo, drtino!
BOŠKO: A kako gospodar, ha? A kako dvor?
KAP. ĐURAŠKO (za sebe): E, tu je čvor!
VUJO: Gospodar?... Hm!... gospodar je s gospođom.
KAP. ĐURAŠKO (za sebe): A ja bih rekao
Da je gospodar u njoj nestao.
BOGDAN: A s njim je gospođa —
Ta to svi znamo. — Ma voli li je?
Je l’ vesô, hrabar. Je li pogodan?
Je li pred njome muški slobodan?
KAP. ĐURAŠKO (za sebe): Kao plamičak sveće voštane,
Što na sve želje vetra pristane —
Tuli se, bukne, gasi se, plane,
Dokle i sveće tako nestane...
VUJO: Slobodan?... Slobodan, dakako!... A zla vi sreća, vitezi, da kakvi će ni bit’ gospodar, nego slobodan?... Juče — e nije bogme, nego baš odjutros, i zaplakala se sirota...
BOGDAN: I zaplakala se?
A što se zaplakala?
VUJO: E što?... Što je i Đurđe srca Ivan-begova, pa joj bogme ne da na volju baš kako bi ona šćela... A žnate, đeco, i Latinka je, pa je srce po đešto i za svojima priboljeva... Veli da su joj Turci napali na lijepu domovinu, te bo’zna ako joj nema naše pomoći, bog da prosti Veneciju, ni kamena joj se neće žnat!...
BOŠKO: Pa?
VUJO: Pa se i gospodar smilostivio, a baš mu njene suze srce umekšaše, — te joj bo’zna i pomoć obeća...
BOŠKO: Kakve pomoći?
BOGDAN: Zar joj i pomoć obeća?
VUJO: Obeća, dakako! Kad bude nužde, veli, i dok se porazgovara sa poglavarima, poslaće u Veneciju jednu tisuću crnogorskih sokolova.
BOŠKO: Ta brzo poče!
BOGDAN: Brzo, boga mi,
Na našu grdnu nesreću.
VUJO: Ali ni Mlječići ne ostaše u dugu. — Dužde nam posla te kakve darove: pušaka, noževa, džebane — i još nešto su čime se knjige štampaju... Ali već od toga je slaba vajda Crnogorcu. Pušku ti nama, džebane!... A knjiga?... Knjiga imamo i suviše! Ta ne izvukosmo li lane i ono što se kojeđe po crkvama nahodilo, te savijasmo višeke, — a bo’zna da nijesmo, crkve bi nam postale crkvišta?... Nu, đeco, pooštrite ljute grebeštake, da siječemo kota anadolijskoga — a bo’zna malte neće bit i našijeh otpadnika i poturica: Bošnjaka, Hercegovaca i Arnauta?... A sada zbogom, đeco... ja odoh.
(Vujo Odlazi.)
KAP. ĐURAŠKO: Uzdravlju!... E, čuste li ga sad?
BOŠKO: Mi čusmo jad!
BOGDAN: Čusmo pogrdu...
BOŠKO: Mi čusmo naših misli potvrdu!
BOGDAN: „Gospodar je s gospođom...“
A to znači:
Gospođa se u muško oblači.
BOŠKO: Ona kalpak, — a on perišane. —
BOGDAN: Gospa toke, — gospodar vistane. —
BOŠKO: E, bruke!
Muške ruke — ženske belenzuke.
BOGDAN: P’ onda, Boško, šta mu posla tast?
BOŠKO: Štamparu —
A za svako slovce to
Po mušku glavu traži nagrade.
E bruke, ljudi, bruke, grdila!
Da za ništavost vešte maštine
Vasceli narod listom izgine!...
BOGDAN: Sad, šta će na to Staniša?...
BOŠKO: Što li glavari?
BOGDAN: Što l’ bedan narod,
Ta tužna žrtva samovlaštine?
BOŠKO: Da crne nesreće,
Što nam u crnu zemlju donese!
BOGDAN: Hajd’, da prolivamo krv!
Al’ da je znati barem uzroka,
Za koga teče poslednja kap.
KAP. ĐURAŠKO: Za Veneciju...
BOŠKO: Bog je ubio!
KAP. ĐURAŠKO: A što?
BOŠKO: Kako: a što?
Ta zar ne vidiš crni pokrov taj,
Što je u svojoj ljutini gospod
Na Lazarevu zemlju spustio
Da u sužanjstvu pišti žalosnom?
Pa gde su braća? Gde su vitezi?
S mačevi goli da joj potisnu
S temena ropskog — pokrov mrtvila?...
KAP. ĐURAŠKO: Pa ti kô misliš
Mi smo braća ta?
BOGDAN: Mi, — a da ko će bit?...
BOŠKO: Mi smo, Đuraško, mi!
Na nas je palo časno žrebije
Da pred oltarom one svetinje
Kojoj se puci sveta klanjaju
Pootvaramo vrele izvore,
U kojim nikad još ne presuši
Dedova slavnih viteška krv. —
Mi smo, Đuraško, bogom izbrani
Za spasitelje srpskog naroda,
Mi da služimo slobodu svetu,
Mi da budemo njeni robovi —
Ne orudije sramnih namera.
Ne, Đuraško, — nikad nećemo
Lukavoj ćerci dužda mletačkog
Za podnožije gadno služiti.
BOGDAN: Nećemo nikad sebe prodati —
Ni svoju skupu krv.
BOŠKO: Pa ni za štamparu.
BOGDAN: Ni za lepotu
Te nabeljene Svetlosti!
BOŠKO: Hajd’mo, Bogdane!
Ja pravo odoh našem Staniši.
BOGDAN: Ja glavarima.
Sutrašnji dan je
Za sabor Đurđe opredelio...
BOŠKO: Idi, Bogdane, — kaži im
Kakva nam zemlji preti nesreća,
Pa nek’ se svaki muci doseća —
Zbogom!
(Boško i Bogdan odlaze.)
KAP. ĐURAŠKO: A ja?... ja ću k njoj!...
Ja mučiteljci odoh najlepšoj
Da od nje čujem svoju sudbinu,
Da joj se prodam — da izdam sve.
Sve što u srcu beše svetinje:
Ženu i decu — braću, drugove...
A zar tu žrtvu ne zaslužuje?
Ta pogled jedan oka njezinog
Svu krv da plati srca ranjenog —
I moju, i moje braće krv!...
JELISAVETA: Nema ga još —
A iščekujem ga nestrpeljivo,
On mi se čini da je jedini
U zemlji ovoj kô pitomiji, —
Premda je i on — tek Crnogorac,
Divije krvi, mrka pogleda;
Al’ u govoru katkad zavara,
Te mi se čini Venecije je
Ponosa lepog prvi učenik...
Vujo!... (Vujo ulazi.)
VUJO: A što ćeš sa mnom, svijetla gospođo?
JELISAVETA: Je l’ bio ovde kapetan?
VUJO: Sad maloprije, tu se sa Serdarovićima razgovaraše — et’ tu, gospođo, baš pred dvorom u vrtu — a šta ti se tu nije besjedilo?... Znaš, mladići su...
JELISAVETA: Sad možeš ići —
A pustićeš ga, kad dođe on — znaš.
VUJO: Žnam!... (Pri odlasku.) I napustiću ga baš!... Gospode, da nemilokrvne tuđinke, ne volim se s njom ni ražgovarat... Bog da joj dušu prosti, pokojnoj gospođi, Đurđevoj majci — a bješe dobra i milostivna, lijepo se sa mnom ražgovaraše i upitivaše za ždravlje. Hej! hej!...
(Vujo odlazi.)
JELISAVETA: Tu je, dakle, i doći će?
Baš mi je milo!... Milo? A zašto?
Može l’ se meni išta militi?
Može li biti milo srcu mom
Što će se videt’ s jednim varvarom?
I satani se ništa ne mili, —
Pa opet traži sluge, robove;
A zašto?... Što laska i kazuje
Đavolskim smehom uveravajuć:
Da je u njemu milost božija,
Pod zemljom da je baš pravi raj.
Zašto bi varô?... Ako ne zato
Da mu izvrše paklen umišljaj?
(Kapetan Đuraško dolazi.)
Baš dobro došao!
Nestrpljenje me skoro umori —
Ne znajuć šta je?... De, šta se govori!
KAP. ĐURAŠKO: Šta?... ne pitaj, Svetlosti!
Ljudske su grudi pune pakosti,
U srcu nema one ljubavi,
One vrline, srca — kako li?
Bez boja duša da ga zaboli...
Jok!
Eno, bio sam sa mladićima,
Sa kojima se Zeta ponosi,
A dođe ona tvoja budala —
Pas stari — sâm kô što se,
U času svoga ludog zanosa,
S podsmehom nekim vešto krstio....
JELISAVETA: Vujo?
KAP. ĐURAŠKO: Jest on. —
Pa na lukava njina pitanja,
Iz ludosti li ili podlosti,
Iskaza mnogo što bi trebalo
Pred pakostima ljudskim bašiti. —
Kaza im: da nam je dužde
Iz Venecije poslô štamparu,
Pozdrav, oružja, džebane i sveg! —
JELISAVETA: Pa?... Kapetane!
KAP. ĐURAŠKO: Pa: „Latini su lukavi,
Junačka muka tišti lisicu...“
Protivnici ti tako govore.
JELISAVETA: Prokleta zemlja
U kojoj čovek teče dušmana,
A nije najpre srećno stekao
Prijatelja il’ ljubavnika...
KAP. ĐURAŠKO: Svetlosti!
Ne vređaj zemlju,
Ne lij u srce svog ljubavnika
Kapljice gorke crne očaje —
Da šta sam ja?
JELISAVETA: Crnogorac!
KAP. ĐURAŠKO: To jesam!
Ali mi duša jedno željkuje
Da te uveri delom, gospođo,
Da ima srca što će poginut
Na mig ti oka....
JELISAVETA: To ti verujem...
Ali Veneciji treba pomoći.
Hiljada treba bar da izgine
Za spasenije morske kraljice,
Hiljada ravno.... Đuraško!...
KAP. ĐURAŠKO: To baš i jeste
Čega se plaše one glavurde
U kojima se đavo ukopô,
Te ih na prkos zlobno navodi.
Al’ nije đavo —
Tvoj dever, gospo,
Kanda je uzô mesto njegovo,
Te po večnome mraku lutajuć
Na otpor sprema ludu svetinu.
JELISAVETA: Moj dever?... Staniša?...
KAP. ĐURAŠKO: On! —
A s njime, kanda, tajno šuruje
Lisica stara, serdar Radoše.
JELISAVETA: Oni su, dakle, tvrdi bedemi
Kojima valja temelj rušiti,
Da na razvali takoj podignem
Mletkama mojim sjajne oklope...
Đuraško!...
KAP. ĐURAŠKO: Zapovedaj mi, Svetlosti!
JELISAVETA: Ti si jedini
Kome u ovoj zemlji verujem,
Pred tobom neću ništa tajiti...
KAP. ĐURAŠKO: I ne mo’š,
Iz očiju ti tajne tumačim,
Pa iz njih učim tvoje željice,
Iz zenica ti čitam sudbinu,
Iz njinog sjaja strogu zapovest. —
Zapovedaj!
A bog je svemoguć.
I evo ti se kunem, gospođo,
Svemogućega svetim imenom,
Zaklinjem ti se onim prestolom
Sa koga svemilostivna ruka
Bezbrojnom svetu svetlost poklanja,
Da ću te služit za jedno samo —
Ne smem ti nikad ni spomenuti
Ranjene duše bolan uzdisaj —
Poljubac jedan, pogled, zagrljaj!...
Ubij me sad!...
JELISAVETA: Ta još si mlad.
KAP. ĐURAŠKO: Kad tako kažeš — ja ću živeti.
JELISAVETA: Živi!
Ali sad dalje, odlazi!
Jer tako mi se čini, Đuraško,
Da sa Stanišom Đurđe dolazi.
(Kapetan Đuraško odlazi.)
Sad, srce, stani krepko na meru
Da kazniš onu podlu neveru,
Da na put staneš svome deveru,
Da ga uništiš, smrviš, rastopiš —
S poočimom mu, starom lisicom —
Osmehom jednim ili suzicom.
KNEZ ĐURĐE; Slavujče! tico!
Il’, ako voliš, božji anđelu!
Evo ti vodim moju željicu,
Mog milog brata — moga Stanišu!
JELISAVETA: Moga devera?
KNEZ ĐURĐE: Jest, sunce, devera tvog!
A moga brata, brata jedinog.
Došô je, željan svoje snahice,
Po običaju crnogorskome —
Deverskim darom da te daruje.
STANIŠA: Pa, mila snajko, primi ovaj dar!
I ako se ogizdati može
Svetlost dana sjajnošću Danice,
Mila snajko — nosi alem drag!...
JELISAVETA: U Veneciji nema takovih.
STANIŠA: Nema...
S najlepše bule paše skadarskog,
S Istoka sobom što je poveo
Da mu života duge časove
Na obalama šumne Bojane
U zagrljaju žarkog Istoka
Na šećer-usnicama rastopi, —
Skinô sam ovaj đerdan alemov...
JELISAVETA: A! O, sirota!
KNEZ ĐURĐE: A zašt’ sirota?
Za alem ovaj?
Zar od alema misliš to je sjaj?...
Suza je raje to, rajin uzdisaj!
To je nasilja ona teška pot
Što s tužnog čela roblja žalosnog
Trostrukim bičem goni besni skot...
Naše je to, naša svojina!...
— A šta s Mehmedom, pašom skadarskim,
Šta s njime učini?...
STANIŠA: Otrovnu paru krvi azijske,
U svionome krilu Selminom,
S mirisnim đulsom svoga harema,
U izdisanju meša poganik...
Ali šta Mehmed? Ta željah, vitez,
Svu grdnu silu vrele Azije,
Da je posečem, smrvim, razorim, —
Da svako zrnce ovog alema
Po jednu vojsku košta carevu:
Jer sam ga tebi, mila snahice,
Od trgovaca skupih kupovô...
JELISAVETA: Meni?
STANIŠA: Jest tebi!
Da poznaš, snajko, svoga devera!
(Pruža joj đerdan alemov i još druge neke skupocene darove; — pruža joj i ruku da ga poljubi, a Jelisaveta zbunjeno gleda u Đurđa.)
KNEZ ĐURĐE: U ruku, čedo!
To je običaj.
JELISAVETA: Običaj?
KNEZ ĐURĐE: Svetinja!
JELISAVETA: U svetu, kneže,
Gde svetlost vlada umom čovečjim —
Nežnost je ženska mužu svetinja!...
KNEZ ĐURĐE: Drugom adetu
Ovde ćeš mi se, sunce, učiti.
JELISAVETA: Ah, slutila sam —
I kazivala sam srcu nesrećnom
Kakva ga ovde čeka budućnost;
Al’ srce j’ srce, — pa se povodi...
STANIŠA: Povodi?
JELISAVETA: Još mala bejah, vrlo malena!
Tek jedva znadoh reči tepati, —
Pa su mi, kneže, sedi grofovi,
Hercezi silni stranih dvorova,
I kraljevi mi ruhu ljubili!...
A sad?...
Al’ neka, evo, devere!
Jedina ćerka dužda mletačkog
Ropkinjama se ravna azijskim,
Da ne povredi onu svetinju
Kojoj se zemlja dične slobode —
Od prastarina možda poklanja...
(Maša se da poljubi Stanišu u ruku.)
STANIŠA: Ne, snaho, — ne treba!
Od krvi mi je masna desnica,
Opoganila bi usta laskava.
JELISAVETA: Ničim te nisam htela vređati...
STANIŠA: Ha! ha! ha!
Uvreda li je reći istinu?
Jedio me vređa — a to je, snahice:
Što nisam herceg ili kraljević, —
A bih onako sasvim kraljevski,
Kraljevske moći znakom svakojim:
S krunom, porfirom i sa grbovi
— Udvornika i dvora duždevskog,
Detinjstva tvoga sjajne prošlosti —
Sa pokornošću vašeg pokora,
Ljubeći ženi meku ručicu —
Preminule te sećô radosti;
Al’ ’vako — prosti!...
KNEZ ĐURĐE: Staniša!
STANIŠA: Brate!
KNEZ ĐURĐE: Dosta je sad...
JELISAVETA: Eh, kletvo moja!
Samo dosta je?
I još ti nije mnogo, premnogo,
Venčanoj ženi tebi na oči
Kad porugama gadnog jezika
Srce razdire?...
„Dosta je samo?“
Ta suložnica da sam nečija,
Il’ turske bule crna ropkinja,
Težina ’vako grozne uvrede
Na podloj bi mu krvi plinula.
STANIŠA: Ćut’, ženo!... Da nisi žena
Al’ i kô žena —
Samo da nisi žena Đurđeva,
A muškoga bi gneva udarac
Na bezobraznom ti prsnô obrazu.
KNEZ ĐURĐE: Ne dalje!
Nemoj, duše mi!
Zaboraviću krvi istočnik!
Zaboraviću mleko majčino!
Zaboraviću bega Ivana!
Zaboraviću svezu prirode
Što nas kô braću veže rođenu...
STANIŠA: Zar nisi već?
Nedela svoga crnim prljama
Nisi l’ okaljô knjigu povesti,
Gde pradedova naših imena,
Kô mučenike vere Hristove,
U besmrtija sjajne dvorove
Istine pisac željno uvodi?
Il’ misliš ne znam ja — i ne zna rod
Šta nam ta zmija tvoje ljubavi
U otrovanim sprema grudima?
Misliš da nismo čuli šta će tast?...
Pa nije l’, Đurđe, sve to poruga?
Ne rugaš li se grobu majčinom?
Ne prezireš li brata i zemlju?
Il’ u tolikih naših glavara
Ne beše seje, kćeri, unuke?
Nego nam s mora done sinjega
U Crnu Goru — crnu nesreću!...
JELISAVETA: „Nesreću?...“
Jest, ja sam nesreća!
Rođena mi je majka nesreća!
Dojilja mi je bila nesreća!
I ono mleko što sam sisala
Bilo je kletva, otrov, nesreća!
Svaki mi časak beše nesreća!
A najmučniji, najnesrećniji,
U kome ove gore ugledah!...
STANIŠA: Pa ko sme reći —
Da na Latinke rubin-usnici
Pritvorstvo leži srca lažljivog,
Kad evo suštu zbori istinu!...
(Baca joj pred noge donesene darove.)
Evo!
I uzmi, naša nesrećo!
Ej, brate, nikad nisam mislio
Da ćeju nam se i sokolovi
U mučnom lovu modrih visina
Zavišću gadnom srca divijeg
Ošinut krila oštrim peretom,
Il’ konji brzi ikad pod nama,
Tražeć prvenstva svojoj brzini,
U brzom trku svoga besnila
Kopitama se tvrdim pobiti?...
A danas braća...
KNEZ ĐURĐE: Mi nismo braća, — podla nevero!
U nama nije jedna krv!
STANIŠA: I nije!
Sin rođeni ja sam Ivan-bega,
Ti kopile časa ćudljivoga. —
Svladan vinom i rakijom Ivo,
U nemoći muškog molovanja,
Stvorio je razmaženo bepče
Da se njime kô lučetom malim
Ćud pakosne žene zaigrava.
(Staniša odlazi.)
KNEZ ĐURĐE: Ta znao sam ga, nebrata moga!
Razumevô sam podlaca toga
I gle, gde pustih da me otruje
Rečima jetkim zmija pogana?...
Pa i tog anđela!... E bog te ubio!
I na sunce je otrov prsnuo,
Jelisaveto, zvezdo divotna!
Oprosti mužu, prosti čoveku!
Lepote tvoje sjajem zanesen,
Što podlu glavu drsko podiže,
Da te izmami, da te prevari,
Laskavim reč’ma žarke ljubavi —
Iz Venecije ti — raja večitog.
JELISAVETA: Na stranu s kletvom!
Žene proklinju —
Po kojoj stazi tigar putuje,
S one se mirno jagnje uklanja —
Pritegni srce voljom gvozdenom,
Iscedi iz njeg’ svaku kapljicu
Što neumesnu milost zaklanja...
KNEZ ĐURĐE: A savest?
JELISAVETA: Čupaj iz srca!
Osvetu sadi — a hladnom mržnjom
Zalivaj koren svoga rasada;
Krvav će cvetak iz njeg’ iznići...
KNEZ ĐURĐE: A bratstvo?
JELISAVETA: Zar ti je brat?
KNEZ ĐURĐE: Nije!
JELISAVETA: Nije, —
Nit’ ti je Radoš veran prijatelj!
KNEZ ĐURĐE: Kako?... Zar i Radoš?...
JELISAVETA: Radoš i on — obojica se
Sa buntovničkim srcem podižu,
S prestola tvoga da te obore...
Il’ još ne vidiš?
E, Đurđe! Đurđe!...
KNEZ ĐURĐE: Da nisi anđô — ja bih verovô.
Da pakô sipa najljući jed
U času da mi .život otruje;
Al’ ti si, dušo, božji anđeo;
Pa dok si sišla dole na zemlju,
U letu ti je planula krv,
Pa sada sanjaš — sanjaš užasno!
JELISAVETA: E, san je, san!
Al’ slušaj pamet što ti govori:
Smišljajuć davno nevernik sed
S prestola kako da te obori,
Znao je glupost srpskog naroda
Svojoj koristi vešto podvrći...
Pa sad ga muči što te tazbina
Onako carskim darom pozdravlja;
Jer to te i u samom narodu;
I protiv podle želje njihove,
Kao vladara silno podiže...
KNEZ ĐURĐE: Sad sve razumem —
Zašt’ im se svima čelo sledilo
Zbog prijateljstva sa Latinima.
Umir’ se, čedo!
Trpi do sutra —
Sutra i tako biće skupština,
Gde će se ona pomoć rešiti
Što Mlečanima dati obećah —
Tom ću prilikom prognat Radoša. —
A Stanišu!...
Njega, kô brata svog,
Još neko vreme moram štediti
Za ljubav sveta — jer ga poštuje —
A posle — videćeš!
Sad zbogom!...
Izvori
uredi- Antologija srpske književnosti [1]
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Đura Jakšić, umro 1878, pre 146 godina.
|