Jelisaveta/Peti deo
| ←Četvrti deo | Peti deo Pisac: Đura Jakšić Jelisaveta |
KAP. ĐURAŠKO: Sve bliže deru —
Samo viteški!
Kao što vitezima srpskog imena
U ovo kobno doba priliči —
Gađaj, Vuče! Miloje! Radenko!
Katunoviću!
S Katunjanima složno udaraj;
Znaj da slobodu svoju branimo!
(Jedan kapetan do Đuraška pada ranjen.)
KAP. ĐURAŠKO: Zar pade?
Osvetiću te, — juriš, Crnogorci!
Na stranu s puškom — s noževi!
Pa srce traži svoga dušmana!
(Katunović sa Katunjanima ostavlja busiju i vičući: „Juriš braćo!“
odlazi. Stanojlo s golom sabljom izlazi.)
STANOJLO (udarajući na Đuraška): Tu si, nevero!
Kopile crno gadne matere,
Sad ako živi, nek te oplače.
KAP. ĐURAŠKO: Ti si oplakan — možeš ginuti!
(Biju se. Stanojlo pada mrtav.)
KAP. ĐURAŠKO: Tako da mi je sve —
Baš do jednoga sve istrebiti,
Da nema više take nevere
Od kojih će se zemlja stideti,
Što ih na crnim grud’ma ponese
Da svojim licem truju zenice
Čoveku pravom kad ih pogleda.
(Boj jednako traje. Turci viču. Puške pucaju. — Katunović se vraća.)
KAP. ĐURAŠKO: Šta je, vojvodo?
Ozbiljom kobnom šta mi donosiš?
KATUNOVIĆ: Svega —
Ali ni za lek dobro, vojvodo,
I Šulović nas s podlim Mićićem
U ovom kobnom času ostavi,
A s njima Vuksan, za njim Piperi
Nevernicima pomoć dadoše.
KAP. ĐURAŠKO: Na kasapište odoše,
Gde će ih stići moja osveta.
(Katunović pada ranjen.)
KATUNOVIĆ: Proklet dabogda!... Rebra prožeže!...
Al’ neka teče krv!... Kamen će ljut,
Taj tvrdi kamen zemlje očine,
Snagom će svojom krepko rositi.
ARNAUT-OSMAN (udarajući na Đuraška): Nećeš već dugo!
Čas ti je smrti danas prispeo. —
KAP. ĐURAŠKO: Davno te muška braća čekaju —
Da ti pokažu one divote
Što posle smrti pravovernima
U rajskom vrtu prorok poklanja;
Raduj se, more, i spremi dušu
Da je hurija pogled nebeski
Sa iznenadom svoga plamena
Ne zbuni kako...
A ne brini se
Za skotsku polu tela zemljinog —
Sahraniću je ja... kučko arbanska!... (Udara na njega.)
KATUNOVIĆ: Uklon’ se, Đuro!
Nećeš bez groba trunut, Osmane —
U kamenu ćeš naših planina
Iskopan naći grob...
(Katunović, prisloniv pušku na kamen, puca. Arnaut-Osman pada.
Staniša sa poturčeinm Crnogorcima dolazi.)
STANIŠA: Evo, i ja sam tu!
I tvoj je ovde greh!
A s dvojicom se mučno boriti —
Već spreman budi času poslednjem,
Kratak je put — duga večnost.
KAP. ĐURAŠKO: Mnoge sam tamo opremio. —
STANIŠA: Sad spreman budi ti!
(Biju se. Kapetan Đuraško ranjen ustupa.)
STANIŠA: Za mnom, vitezi!
Pobedićemo danas mi. —
A ti, Katunoviću!... E, žâ mi te je,
Pošten si junak bio svakada!
KATUNOVIĆ: A ti nepošten, rđo, i sada!
Poturčen izmet... E, gde je snaga,
Da bojnim mačem sada izmahnem,
Pa da izdahnem — izdajniče, ti!...
BOŠKO: Ta što ga gledaš, tog klevetnika?
KATUNOVIĆ: Ubij me ti!
Ta tebi, pašče, to i priliči,
Da ranjenike sečeš, starce nemoćne,
A ne junake — tu ti smrdi boj;
S ubojnikom si babiji soj.
(Posle male počivke zagrme nanovo puške.)
STANIŠA: Šta je sad to?
Zar su oživeli?
KATUNOVIĆ: Živeli!
Moji su Katunci to —
Za smrt su čuli svoga vojvode,
Pa s gromom idu da ga sprovode,
U grob. —
STANIŠA: Napred! Za mnom!
A sprovešću ih, Katunoviću, ja!
Ni ti, ni oni, nijedan od vas
Neopojani neće naći grob —
Opojaću vas sve — čućete
Pušaka naših strašne treskove...
Juriš!
(Svi vičući: „Juriš!“ povlače se sa razbojišta. Puške i bojna vika ućute. Katunović ostaje sâm.)
KATUNOVIĆ: Što me ne ubiše, što ne proliše
Iz grudi mojih svaku kapljicu?
Da samo dana ovog nesreću
Ne gledam danas živim očima!
Oteše sve, baš sve do Cetinja. —
Jaoh, boli!
Srce sustaje —
Sve lakše bije — krvi nestaje.
RADOŠ ORLOVIĆ: Ko ječi to?
Zar ima živih još?
A ja pomislih sve je propalo
Pod udarcima sile pogane....
A!... ti si, Katunoviću?...
KATUNOVIĆ: Ja sam —
Al’ ko si ti, korakom mirnim
Što usred boja mrtve polazi?...
RADOŠ ORLOVIĆ: Ne poznaješ me!... Dobro,
Jam sam sen —
Mrtvac sam i ja, i men’ ubiše,
I meni krvcu svu iscediše,
Pa pođoh ranjen, mrtav, bez srca,
Da srce vidim svota poroda,
Ja sam Orlović!
KATUNOVIĆ: Reci:
Vuk Branković — reci: izdajnik!
Svoga si kneza sramno izdao.
RADOŠ ORLOVIĆ: Ja nisam, lažeš!
On je izdajnik!
Crnu je Goru ženi izdao.
KATUNOVIĆ: Oh... ne mogu...
Zar... da osvo...je?...
(Katunović izdahne.)
RADOŠ ORLOVIĆ: Zbogom, vojvodo!
Videćemo se!
Po krvi mojoj studen samrtna
Pokazuje mi rukom ledenom
Odmora željnog kuću večitu,
I duša žudi strogom sudiji
Neučinjene pravdat grehove —
(Gleda unaokolo po razbojištu.)
Ah, bože moj!
I tu je tekla krv!... Bratska krv.
Vi’š ono onde!... I to je srpska krv!
I to!... I to!... Gle i prolivenu
Poznaje Srbin svakad svoju krv...
A to je turska!... I to!... I to! I to!
O, krvi moje kapljo nečista!
Trenuta grešnog stvore nakazni!
Gde mi domeša prve mladosti,
Ljubavlju prve vrele sokove?
U Turke zar?... Za Turke zar?... Ali —
Možda se deca nisu turčila?
Možda su Turci?... — Grom i pakao?... —
U tvrde kule vlažnom podrumu
Po stotinu je roblja nesrećnog
Na glatkoj vlazi tvrdog mermera
Sa nestrpljenja, bola, očaje,
Isplakan pogled tavne zenice
Dršćućim glasom gore dižući
Molio ljubu moje mladosti
Za kaplju vode... ili otrova,
...Ili?... O!...
Oprosti, dušo svetog pepela,
Zanetog uma misô paklenu!
Verna si bila ti!... (Vidi jednog gavrana.)
A nećeš, gavrane!
Nećeš mi bratu oči kljuvati. (Uzima sa zemlje jednu pušku.)
Je l’ srpska puška to?
Jeste, srpska je — e, njom ću gađati. (Puca, a gavran pada dole.)
Katunoviću, zbogom:
Sa srpskom puškom, srpskom desnicom
Poslednjega ti ubih dušmana.... (Odlazi.)
KNEZ ĐURĐE: Ućuta boj —
Ponoće stiša
Pušaka gromkih smrtne jekove,
A bolan jauk grudi smoždenih
Na crni krili tama ponese,
Da ga sinovi budnoj kraljici
S poljupcem setnim srca snuždenog
Na zabrinuto čelo pritisnu,
Pokazujuć joj suznim očima
Koliba bednih tvrde postelje,
Gde će u slici najužasnijoj
Krvavu sudbu sina ranjenog
Nesrećnoj majci predskazivati:
Da, kad joj petla prvi glasovi
Osvitka skorog bledi dolazak
Uznemirenim kažu prsima,
Da spremna bude mirno slušati
Mrtvoga sina povest žalosnu;
Pa kada čuje... ah, nesrećnice!...
Da kune dane svoje starosti,
Plodnost da kune crne utrobe,
Da kune sebe, da kune mene,
Da kune ove gore kamene...
(Jelisaveta u noćnome odelu ulazi.)
KNEZ ĐURĐE: Ah, sanče sjajni moje ponoći,
Sa meke svile svoje postelje
Ko te u ovo doba podiže?
Još nije, čedo, dan osvanuo —
A sunce samo onda ustane
Kad ponoć mine i bledih zvezda
Na tavnom svodu svetlost prestane —
Idi, počini, nastavi san!...
JELISAVETA: Ne mogu, kneže,
’Vako ću lakše dočekat dan:
— Poslednji možda — ako dočekam?
KNEZ ĐURĐE: Šta zboriš, čedo,
Poslednji dan?
JELISAVETA: Ja rekoh —
Jer ove noći
Tako mi bednoj kazuje san...
KNEZ ĐURĐE: San?...
JELISAVETA: I sad se tresem —
Crnu sam Goru, kneže, usnila,
Al’ ne onako kao što joj je
Priroda svojim gorostasima
Kô neki remek svog veličanstva
Na divlje čelo stenja hrapavog
Metnula krunu, oblak mrgodan,
Da joj ozbiljom mušku priliku
Hladovna senka prati večito...
— Ali ne taku, o gospodaru!
Sve što je u snu oko videlo,
To beše pusto, nemo, divije —
Nigde kolibe, nigde plamena,
Nigde klisure, nigde kamena,
Sve se u sinje more stvorilo
— Široko more naše nesreće —
A tvoga dvora tvrdoj zidini
Burnoga sanka mašta svemoćna
U času prvom svoga stvaranja
Nesrećan oblik dade galije...
Sve beše pusto, nemo, divije...
Dok se na moru bura ne diže,
Rasturajući besne valove
Goleme snage voljom divijom
Po gnevnom čelu mutne pučine —
Preteći nebu rastrzala je
Oblaka crnih trudne utrobe,
Otkuda posle, grozno ričući
S plamenom živim i s gromovima,
Krvave dažde pljusak potopski
U krv je mutnu vodu stvarao...
KNEZ ĐURĐE: Strašan je san —
Al’ veruj, dušo,
Lepšu ti javu donosi dan.
JELISAVETA: Nikad!
O, kneže, kneže, nikada!
Jer u toj krvi besne pučine
Potonje snage rikom samrtnom
Utonu, Đurđe, naša galija —
Žalosni dvori sina Ivova...
KNEZ ĐURĐE: Umir’ se, čedo,
I zaboravi
Sanova lažnih grozne prizore —
Počini, idi, snevaj i dalje —
Još može majka sanka ponoćnog
Najlepše svoje čedo poslati
Da ti sa svojom nežnom ručicom
Uobraženja strašne nakaze
Sve pojavama najumidnijim
Iz zabrinute duše progoni...
(Izdaleka se čuju puške.)
KNEZ ĐURĐE: To puška beše —
I to, i to —
I ponoć grmi, ječi planina,
A postolje se moga prestola
Uznemireno trese poda mnom,
Kô da mi glasi skoru pohodu
Krvožednoga moga nebrata?...
JELISAVETA: Je l’ i to san?
Snevam li ja?
Oh, ako snevam, de, probudi me!
Zvizni, o Đurđe!... Potresi mozak
Zviždanja svoga piskom nesnosnom,
Pa ako i tad razum sanjivi
Ne htedne javu priznat miliju:
Ti žara kakvog vrelom iskricom
Po nagoj koži nežnog ramena
Potraži mesta svoje milosti,
Po kojima si vrele poljupce
Načinom strasti sina razmetnog
U časovima bujne pohote
Zanetim umom silno rasipô...
Sad ih ožeži, obeleži ih
Sa usijanim vrhom pereta,
Na njima straha grozne tragove
Ostavljajući, Đurđe, budi me!
Da samo ove noći grmljavu
Strepeći srcem dalje ne slušam...
Il’ kaži bratu — neka prestane,
Ta još je noć, idi, kaži mu
Nek čeka malo — dan dok ne svane!...
KNEZ ĐURĐE: Svanuće dan,
Hoće svanuti,
I u tvog sanka budnom zrcalu
Sumoran će mu zračak granuti —
Pa kad u peni bratske mrzosti
Nagrđen krvlju obraz opazi,
Sa strepećim će srcem leteti
Opet u mrak, u noć, u grob!...
(Sa Vujom ulazi jedan perjanik sav u ranama.)
KNEZ ĐURĐE: Šta je? Šta bi?
Moj sine ranjeni!
Al’ što ja pitam šta je, kako je,
Kada mi rane tvoje kazuju,
A svedoče mi suze obadve
Što se u tvojim tamnim očima
S životom mladim tužno praštaju
...Da smo propali!...
PERJANIK: Ne bješe se lijepo ni razdanilo — još je i mjesec pomogâ suncu sjat — kad se boj zače; i krvavo je trajâ, hej do oko doručkovišta, a niko ti ne umjede reć na čijoj je bandi veća pogibija... Tisuć se nagrđenijeh u svojoj krvi kupalo, ni smiješ tvrdit ovo je ali ono je Turčin, to li reć srpska je ja l’ turska pobjeda... Nu bori se kâ vuk!... Dok evo ti razlijega se glas: da je i stari Šulović prešâ u Turke; a grđi, te zlokobniji, da ni Katunović poginu... taj ni snagu salomi.
VUJO: Bog da mu dušu prosti!... A bješe sinovac, da već ne žnavah valjastijega, a pristâ bi bo’zna srcem viteškijem i uz Obilića... E! e, gospodaru! Baš kâ da mi srce odnije, a volijah mu mojom glavom život zamijenit no uplijenit krunu ćesarovu. —
JELISAVETA (za sebe): Nesrećna časa, u kom ugledah
Planina ovih sive vrhove,
Što svoga čela modrim tamnilom
Usirene te krvi sećaju:
Ratova davnih, rana, osvete,
Mrzosti zverske, skotske jarosti,
Nikad milosti...
Ne, reči njenih
Onako milozvučne izreke
Isterale bi stida plamene
Na okorelo grube obraze. —
KNEZ ĐURĐE: A tebe gde obraniše
Krvnici ti?...
PERJANIK: Kadno sili nevjernikah ustupismo, te bijuć se kroz gomile krvnikah uhvatismo zgodne klance pod Uroševijem stijenjem, đe ne kapetan Đuraško ustavi da i potonju snagu okušamo... tu ne stiže noć, nu osvijetli je oganj iz pušakah, te ni pokaza mnogu neosvećenu krv što je po goleti kamenoj nacijedi ruka pogane nekrsti.
KNEZ ĐURĐE: A Đuraško?
JELISAVETA (za sebe): Da nije ranjen?
Da nije pao?
Il’ možda ropstva lanci teretni
Vitkoga stasa ponos ispravljen
Težinom svojom vuku prašini
Da Arslan-paši, il’ onom drugom
— Kome ni ime ne smem spominjat —
Sa mekom svilom mlade bradice
Podnožja njinog čisti prašinu?
PERJANIK: On se još bori.
JELISAVETA: Dakle, još živi!
PERJANIK: Žnaš, gospodaru, đe su najgušći oblaci onđe i munja sijeva — tako donekle viđasmo kapetana u nebrojnoj česti našijeh krvolokah, đe oštrim palošem po grudima potučene izmeti krstove piše, bog mu pomogâ!... Ali se moja snaga salomi, klonuše ruke, a svijest mi mrče, ne osta do glasa da ti poruku njegovu iskaže: bjež’, gospodaru, sa svijetlom gospođom, bjež’!... Jaoh, vode!... e, umori me žeđ!... Vujo, vode!...
JELISAVETA: O! o! o!....
VUJO (za sebe): E žlje, pakosnice, ako ko boga vjeruje! Od krvi se stresa?... A onome ludome u bešici krv je ispila... Platila je, bog dâ, onoga svijeta!... E, opake vještice, žene nesrećne!... Kobna li časa kad ni u Crnu Goru uljeze! Sve ne u crno zavi, crn joj obraz i ovoga i onoga svijeta!...
(Vujo gunđajući izvodi ranjenika napolje.)
KNEZ ĐURĐE: Idi, uklon’ se —
Na levom krilu dvora kamenog
U trećoj sobi možeš poznati
Po sedoj kosi salik Baošev —
Tu ćeš na suhoj videt desnici
Ispisan prsten veštom kičicom
— Lazara svetog poklon poslednji —
Taj prsten samo jednim dodirom
Otvara dvora tajne svodove, —
Onde se skloni... a poginem li —
Svodova vlažnih mračni putovi
Na mletačku te zemlju izvode.
JELISAVETA: Znam —
To su grobovi,
Ti dvora tvoga mračni svodovi
Studenog gnezda, gada memlinog
Što se iz mraka rađa zemljinog.
(Jelisaveta odlazi.)
KNEZ ĐURĐE: Sirota!...
Vujo!... oruže!... He, ima li koga tu?...
(Vujo dolazi.)
Oruže, Vujo, idi pohitaj!
Al’ biraj, starče, sve najoštrenije,
Znaš, brat mi rođen ide u goste,
Šta gledaš? Idi!...
Da, al’ pričekaj!
Upitati te htedoh još nešto —
Serdare, starče, jesi l’ pozvao
Još ove noći da se saberu?
Vladika, hoće l’ nam i on doć?
Il’ je zar i on, grešnik matori,
Kurana priznô glupu nauku?
VUJO: Pozvah ih, gospodaru, i svetoga oca, serdare i sve što sam na domu našâ — a to je malo, gospodaru, višina ih ode na razbojištu snagu kušat. —
KNEZ ĐURĐE: Sad idi! Idi!
I spreman budi, seda starino,
Da kad nam vrata alkom gvozdenom
Nezvanog gosta društvo pijano
U dobroj volji malo zadrma,
Da mi pod bratom konja prihvatiš...
VUJO: U nevrijeme ni gosti dohode, gospodaru; a, vjere mi, mučno je u starost novoj se učit navici.... ne šće mi se otvorat vratnicah nezvanim gostima, mogu da im se mojom golom lubanjom gvozdene poluge obiju.
(Vujo odlazi.)
KNEZ ĐURĐE (sâm). „—U nedoba ni gosti dohode?“
A baš je doba to — doba nesrećno,
Kad iz truleži mraka večitog
Bolesnog mozga mašta svemoćna
Usplahirenom oku iznosi
Stvorova noćnih divlje obraze —
Kad gladni vuci sa šakalima,
Sa besnom rikom trepet rasprostrv
Janjetu mirnom deru utrobu;
Kada se zločin mrakom praćeni
Postelji krade žrtve nevine,
Da jednim tiskom vične desnice
Život uguši... Ubica kada
Sa oštrog noža pere brižljivo
Rođenog oca krv —
Jest, to je doba
Izbranik pakla sebi izbrao
Da bratsku lije krv... Al’ neka!
Nek starog dvora mermer umije
Sa bratskom krvlju glatke obraze:
Nek čuva pege, nek hrani kletvu
Što će unuka naših unuče
Protivu svoje krvi dražiti...
(Vladika Vavila, a za njime nekoliko sve starih serdara.)
KNEZ ĐURĐE: Oprosti, oče,
Što slabom telu lomne starosti
Krepeća sanka kradem časove. —
VLADIKA: Davno je, sine,
Otkad mi vida mutne zenice
Kroz duge noći zalud čekaju
Blaženog sanka sjajne obraze —
Al’ zalud, zalud — odbegoše mi
Krepeći sanci dušu brižljivu.
KNEZ ĐURĐE: I vi praštajte,
Vi, što ste nekad
Na jedan poziv davno umrlog,
Prigrliv sablju, sanak prezreli
I uz oca mi po gustoj magli
Čudnih sanova grozne pojave
Studenim gvožđem, čvrstom desnicom
Pred budnim okom u prah rušili...
PRVI SERDAR: Davno je bilo to.
DRUGI SERDAR: Davno!
TREĆI SERDAR: I sad se sećam — ali jedvice. —
ČETVRTI SERDAR: Kô što se veče seća zorice. —
KNEZ ĐURĐE: Čuli ste valjda.
Otaca mojih sedi drugovi,
S kakvom je silom Turčin pošao
Da gora ovih pleme slobodno
Ili u hladno gvožđe okuje
Ili iseče. —
PRVI SERDAR: Čuli smo svi. —
DRUGI SERDAR: Al’ ćemo silu silom odbiti!
KNEZ ĐURĐE: Dušman je blizu.
PRVI SERDAR: To znamo mi —
Morače šumne tvrdo korito
Mnogoj je seji pokazivalo
Oštroga noža besne tragove
Na mrtvim grud’ma brata njezinog.
KNEZ ĐURĐE: Zato vas pozvah,
Bojeva davnih saučesnici,
Da okušamo snagom poslednjom,
Što u staračkoj osta desnici,
Divijoj sili gladnog Turčina
Umesit krvav zalogaj...
ČETVRTI SERDAR: Kneže!
I ja, i svi da izginemo
Za ovaj kamen zemlje sirotne....
PRVI SERDAR: Da izginemo,
Al’ s našom smrću, o, gospodaru!
Hoće l’ i mrzost umret nesrećna,
Što nam po krvi dece rođene,
Plamenom živim samovoljkujuć,
Besom svojijem umlje pitomo
U bezum stvara bratske mrzosti...
VLADIKA: U zemlji, sine,
Gde retka biljka bratske ljubavi,
Umilnog cvetka miris nebeski,
Željnome čulu smrtnog čoveka
Na meki krili sloge donosi —
Još dublje koren hvata razdora.
(Čuju se puške.)
A gde uhvati —
O, braćo, braćo!
Hristove crkve verni sinovi —
Njegova ploda krvav je cvet. —
(Jelisaveta u noćnom odelu.)
JELISAVETA: Iščisti, Đurđe, onu grobnicu!
Posle i društvo!... Sve avetinje!...
Šta će mi to?... Sve ih rasteraj!
Jednog pauka mo’š mi ostavit,
Koliko samo da me posluša —
On će mi vesti tanku košulju,
A ja ću njega svako predveče
Učit molitvi... A posle ćemo
Bogme spavati... He! he! he!
KNEZ ĐURĐE: Tebi je sunce, zlo?...
VLADIKA (za sebe): Savest je ovde ubog nadničar,
Što težak tovar greha paklenog
Na bone duše slabom ramenu
U crne dvore pakla ukosi...
JELISAVETA: Meni?
Nimalo!
Nisam li lane s majkom ručala?
Lepo je jelo taj morski rak,
Pa sa škorpijom kad se zaprži!...
A Venecijanka to svaka zna —
Šta veliš, kneže?... Ha! ha! ha!
KNEZ ĐURĐE: I to!
Oh, bože! Bože moj!
(Vujo ulazi.)
VUJO: Bjež’ gospodaru!...
PRVI SERDAR: Gde su, Vujo?
VUJO: Na vratnicama se biju... E, to je boj! Žešćega nijesam utubio... Pa ko bi rekâ?... E! e! e!... Bogme je to srce Obilićevo, taj kapetan!... Lav!... Bjež’, gospodaru!...
(Puške pucaju, a bojna se vika i srpska i turska sve bliže čuje.)
me preživiš, pozdravi moju Mandu i đecu mi... Odoh me preživiš, pozdravi moju Mandu i đecu mi... Odoh vi, braćo, poginut...
PRVI SERDAR: Sad ćemo svi.
KNEZ ĐURĐE: Ti, Vujo, ostaj,
Čuvaj gospođu —
Čuvaj mi nebo, sunce, Danicu,
Mog oka, Vujo, čuvaj zenicu...
Svetlosti! Dušo! Jelisaveto!
Zbogom!...
JELISAVETA: Još živi on —
Na usnama se ledi poljubac...
Zapali sunce! Mrak! Ponoć! San!
U Veneciji svakad je dan...
Puštaj me! Idem!... Ko, starče? Ja?..
Tvoja te kći progonila!...
(Jelisaveta na jedna vrata, knez Đurđe, vladika i ostali na druga vrata izlaze.)
VUJO: Budi bog s nama!... A volijah poginut, no čuvat vještice... Pa onda kako me žlje pogleda?... E baš je kaila srce mi izjest... A bo’zna i to bih kabulio, samo da me ne pretvori u magare ili drugo nečesovo zvijere, te me ni rođena đeca ne bi poznala... A moja Manda, kako na magarcu mrzi, još bi mi neki put i sirovicom grbinu nažirila... (Vujo se prekrsti.) Šta je sad to?... Da nije samo ona!... E, hvala tebi, gospode, Turci su; eno se čuju sablje... Drž’ se sad, Vujo, čuvaj gospođu... vješticu.
(Kapetan Đuraško ulazi, a za njim ustopce sa golim sabljama Boško i Bogdan Orlović)
KAP. ĐURAŠKO: Svetlosti!
Vujo, gde je gospođa?
VUJO (pokazuje mu leva vrata. Okrenuv se Bošku i Bogdanu): Ne dalje, Boško! Nu odbijte se, đeco, jer, ždravlja mi i časa mi pošljednjega, volijah vam oca kâ ono zenicu očiju mi!... te mi se ne šće ogriješit o vašu krv...
BOŠKO (probode ga): Oprosti!
Ali osveta
Ni trenut više nema vremena...
KAP. ĐURAŠKO (stane pred vrata): Dovde, a dalje ne!
Vi izvršnici volje paklene —
Pakô je vaš!... A raj je ovo moj!
Vlast ćemo našu ovde deliti,
Na ovog praga kamu studenom;
Pa osvojite l’... nek bude pakô sve —
I noć i dan i neba plavog
Divote večne treper nebrojani
Nek noći vaše postane dan...
(Biju se)
BOŠKO: Ti ćeš nas služit.
Otrovom tvoga daha nesnosnog
Pod kazanom ćeš oganj piriti,
Gde ćeš iskusit muke večite,
Slušajuć jauk tvoje Svetlosti,
Cvokotat zubi... ha!... Proklet!
(Ranjen posrće.)
KAP. ĐURAŠKO: Odlazi sad!
U carstvà svoga ognju večitom
Potražit plamen oživljavajuć,
Da ti toplotom svojom ugreje
Smrskanih grudi zimu večitu....
BOGDAN: Za njim ćeš ti. —
KAP. ĐURAŠKO: To ćemo videti....
(Biju se, kapetan Đuraško ranjen posrne.)
BOGDAN: Je l’ dosta to?...
KAP. ĐURAŠKO: Još nije — ne!
Al’ tebi... dosta je.
(Kapetan Đuraško skoči i jednim udarcem probode ga.)
BOGDAN (izdišući): Su..vi...še... ah!...
(Jelisaveta hoda, a kad spazi Đuraška zastane.)
JELISAVETA: E lepo! lepo!
Samo da znaš
Kako te diči gornja haljina!
(Smejući se pipa mu dolamu.)
Baš pravi purpur!... Gde si kupio?
...A skup je, znam?
KAP. ĐURAŠKO: Skup —
U zlato da se Lovćen pretvori,
Vrednosti ove ni polovinu
Metalom svojim ne bi platio...
Al’ pogled tvoj! osmeh!...
(Pogledavši je zastane.)
Svetlosti!...
Jaoh, gospode!... zar tako brzo
Svemoćne draži pogled čudesan
Sa beznačaja velom žalosnim
Promisla tvoga menja desnica?...
JELISAVETA: Moj otac, he!
On rubinima i ne trguje —
Bogat je strašno... ima fabriku
U magazinu moje matere...
Pa u njoj lije sve devojčice,
Posle ih daje za krv!... Ha! ha! ha!
KAP. ĐURAŠKO: O seni bedna!
O sjaja bivšeg sliko nevešta!
Što tvorca moćnog delaonicu
Izrazom tužnim uma nesvesnog
U dućan stvaraš prostog majstora...
O, željo živa moje mladosti,
Uobraženja mojih idole!
Moj danče sjajni! Sanče varljivi!
Grehova mojih druže marljivi!...
(Jelisaveta, podskakujući, a za njom Đuraško, izlazi.)
VUJO: E Izjede me!... Opčini!... Prokleta bog dô... Mrak je izjeo!... O! o! o!... (Umire.)
VLADIKA: U ime oca i sina
U ime neba! U ime zemlje,
Koja vam i sad — izneverena —
Dedova svetih čuva grobnice...
Zakunite se!
SVI POTURČENICI: Zaklinjemo se!
ŠULOVIĆ: Zaklinjemo se!
O, sedi oče,
Zaostanulom krvlju hraniti
Slobode srpske temelj kameni —
Ali... u ovoj veri, u koju nas je
Lukavstvo grešno grdne tazbine
Koračajući stazom krvavom
U ovom kobnom času zastalo...
Zaklinjemo se!...
Al’ najpre Đurđe
Sa vinovnicom greha večitog
Neka ostavi zemlju žalosnu,
Koju je, zanet crnim lažima,
Sa naše krvi masnim potokom
Nemilostivo točeć topio...
KNEZ ĐURĐE: Ja je ostavljam —
I evo, oče,
U stare ruke primi krmilo,
I vekovima neka odsada
Hristove vere prvi hranilac
Slobodu hrani gora slobodnih. —
STANIŠA: Svi nevernici! Svi!
Svi izdajnici! Prokleti, bog dao!
(Staniša i još nekolicina odlaze.)
SVI I CRNOGORCI I POTURICE: Živeo, oče, i blagoslovi!
VLADIKA: Bog daje blagoslov
I oproštenje greha svakojeg...
(Svi ga redom ljube u ruke.)
KNEZ ĐURĐE: Daj i ja, oče, da je poljubim,
Blagosiljala j’ mene grešnoga...
(Radoš Orlović ide lagano i kad opazi mrtva tela dece svoje, on ćuteći zastane.)
Al’ ko je ono?
Radoš?...
Zločinstva moga svedok stoletni,
Na poziv čeka oštrog sudije
Da tamnim okom, bledim obrazom
Ubicu tuži dece nesrećne —
Da suhim prstom tužno pružajuć
Osvetitelja pošlje anđela
Po grešan izmet stvora zemljinog...
ŠULOVIĆ: Suha je biljka to,
Zgažena —
Snažnoga stabla samo pepeo,
Pa čeka mirno da ga razveje
Vetrića slabog nestašna ćud. — O!
RADOŠ ORLOVIĆ: Pobeđeni su!...
Ah, mrtvi, ledeni!...
Zlikovci podli, Turci nevere!
Majčinog mleka večna poruga!
Očinci gadni crkve Hristove!
Odmetnici i buntovnici!
Bratoubice, ubice časti!
Užasne prlje moga imena;
Pobeđeni su... Ah, pobeđeni!... (Plače.)
Bogdane! Boško!
Deco, ustan’te!...
Ustani, moja nado krvava,
Smrvljena slavo! Diko! Ponose!
Starosti lomne ledna potporo!
Stoletnog starca jadni porode!
Ustani!...
(Jelisaveta Dolazi.)
JELISAVETA: Ugasi plamen!...
Gle kako mesec gledi u more!
Divota!... Gledaj!... Ljubi neveru!...
U Veneciji nema ljubavi...
Ljubim li, ha!... Ubij ga, Đuraško!...
Đurđe!... Kneže!
KNEZ ĐURĐE: Šta je?
O, saputnico moje nesreće,
Govori, ženo — grešan idole,
Da te poslušam. —
JELISAVETA: Ah, kući, kneže, — mati me čeka.
Zar je ne vidiš?...
KNEZ ĐURĐE: Sad ćemo, čedo, k njoj;
Samo pričekaj
Sa grehovima da se oprostim...
RADOŠ ORLOVIĆ: Boško!... Bogdane!...
Sirota deca!...
I sad se boje kletve očine...
Neću vas kleti!... Neću, bogami...
Kaž’te mi, evo, da se poturčim,
Ponemčim, talijančim, arapim... (Metaniše.)
Alah il alah!
Čujete l’, deco?
Serdar vam sedi turski govori,
I nisam Srbin!... Ja sam musliman!
A i kako bih Srbom postao
Kad su mi deca Turci rođeni?...
Na noge, deco!... Hajd’ na đaure!...
(Isukavši nož, sprema se da odlazi.)
KNEZ ĐURĐE: Hajd’ majci sad!
JELISAVETA: Ovde j’ u redu sve?...
RADOŠ ORLOVIĆ: Sve!...
(Zavesa pada)
Izvori
uredi- Antologija srpske književnosti [1]
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Đura Jakšić, umro 1878, pre 146 godina.
|