Jedna stara motika

Jedna stara motika Pisac: Dragiša Lapčević

    Od vrlo velikog je interesa komparativno pratiti razvitak naših alata; jer se, tim putem, najpouzdanije može utvrditi razvoj naše materialne kulture u izvesnim epohama i najbolje pripomoći izgradnji naše kulturne istorije. Zato je vrlo potrebno prikupljati naše starinske alate, proučavati ih u vezi sa stupnjima naše radinosti, upoređivati njihov razvitak i na njihovome napredovanju utvrđivati još i fakat postupnoga napredovanja u privrednome razvoju.
    Toga radi sam ja 1893. god., dok je pod mojom rukom i pod mojim stvarnim upravljanjem bila Požeška Podružina Srpskog Poljoprivrednog Društva, ustanovio, pri njoj, Poljoprivredni Muzej, o kome je i u Težaku bilo reči, u koji je bila unesena prvobitna volovska kola (araba), volovske dvokolice, vradelj, prvobitna ralica, i t. d., dalje, drugi alati poljoprivredni po svome razvitku za poslednjih 100 godina, i mnoge druge poljoprivredne sprave i alatke, te se, dosta obilate, studije na njima mogle vršiti. U nizu tih sprava je bio i jedan gvozdeni raonik, sasvim maloga i neverovatno maloga obima, kojega je u Otnju kod Požege bio iskopao pok. Jevta Bondžulić, pa ga meni radi proučavanja i daljega čuvenja doneo. (O tome sam pisao u svojoj knjizi Naša stara poljska privreda).
    Za nekoliko godine je ovaj Poljoprivredni Muzeh bio vrlo jako narastao i po broju predmeta, i po njihovoj izvanrednoj raznolikosti i, osobito, po njihovoj nečuvenoj interesantnosti. Da su samo ti predmeti, koji su dotle bili prikupljeni, sačuvani, oni bi predstavljali jedno skupoceno bogastvo za proučavanje naše materialne kulture.
    Ali, kad sam 1899 godine uhapšen i osuđen, smatralo se za potrebno da se sve ono od mojega rada, što se moglo uništiti, uništi, i da se, bar s te strane, dotre trag moje kulturne delatnosti, kad se, već, nije moglo uništiti ono što sam, dotle, uspeo preneti na narod (razvitak kalemarstva, poslarstva, obrada i negovanje useva, i t. d.). Zato je, pre nego što je došla moja osuda, smesta po mome zatvaranju, uništena Požeška Podružina Srpskog Poljoprivrednog Društva i razgrabljen i uništen i Poljoprivredni Muzej, po malo i uz sadejstvo samoga Društva, koje je usrdno bilo priteklo u pomoć antiveleizdajničkom kursu! Tako je uništena jedna izvrsna zbirka poljoprivrednih alata, sprava i uspeha kulturnih, pa je upropašćen i onaj dragoceni raonik, koji je bio izvanredno važan dokaz nekadanje naše kulture.
    Jer je taj rionik bio najnepobitnije svedočanstvo o tome: da smo mi imali, pored ralice, još i plug, i da se njime služilo na imanjima vlastelinskim i manastirskim, ako i ne sebarskim.
    Razume se, i plug je morao biti mali, prema obimu raonika, te je i brazda, takođe, morala biti mala; ali, svakojako, i veća i dublja nego li brazda koju je povlačila ralica.
    Sad sam, ovih dana (12 aprila 1928 god.), prilikom svoga izleda u taj kraj, opet iz Otnja, od Nedeljka Sekulića, čoveka koji zna za moj interes o starim poljoprivrednim alatima, dobio jednu gvozdenu motiku, koja je, 1926 godine, iskopana u istom selu, u Otnju, na imanju koje se zove Glibaćevina, u kraju zvanom Kulače. Interesno je nazvanje raja (Kulače). Motika je dugačka 21 santimetar, široka, na najširem kraju (kojim se, u stvari, i kopa), 14 santimetara, ušice su duge 5/2 sm. a široke 3 santimetra.
    Svakojako će ova motika biti iz staroga doba, iz srednjega veka, i služi kao nepobitni dokaz naše (vlastelinske i manastirske i ako ne sebarske) kulture, koja je, odista, bila na visokome stupnju, s obzirom na okolnost, za koju nalazimo dokaze u jednom zapisu g. Ljub. Stojanovića u njegovome delu Stari srpski zapisi i natpisi, da su, čak i manastiri, 1825 god. kopali — s drvenom motikom!
    Kako je selu stari naziv Hotanj (Hotanь), koje je ime ime vrlo karakteristično, kako samo nalazište ove motike nosi takođe vrlo karakterističan naziv Kulače, kako tamošnji krajevi noce takođe i druge karakteristične nazive i kako se posle raonika, koji je iskopan 1893 god., našla u istome selu i ova motika, to nam daje povoda da ovo selo detaljnije proučimo i da se na njemu malo duže zadržimo.
    Sad, pak, objavljujući ovo ponovno nalazište jednoga vrlo važnoga kulturnog srestva, kao što je ova motika, mi stojimo na raspoloženju da je predamo kakvome muzeju, ako se naši kulturni radnici ovom pojavom zainteresuju i ako zatraže spomenike naše srednjevekovne kulture. Najbolje bi, međutim, bilo da se obnovi ono, što je, iz pukoga partizanstva, policija uništila 1899 godine!

Izvor

1928. Život i Rad. Godina 1, knj. 1, sveska 5, str. 332–334.

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Dragiša Lapčević, umro 1939, pre 85 godina.