Jedan papski inkvizitor 15 veka u Vojvodini

Baveći se u Rimu prošlih uskršnjih praznika posetio sam i čuvenu Pinakoteku u Vatikanu. Između mnogih interesantnih ikona i slika, svratila mi je tu naročitu pažnju na sebe i jedna velika slika čuvenog franjevca Jakova de Marchia, za koga sam znao da je nekoliko godina vršio dužnost papskog inkvizitora po našim oblastima u Bosni i Vojvodini, a naročito po Sremu i Bačkoj. Pribavio sam fotografski snimak te slike i donosimo ga ovde u reprodukciji. Sliku je izradio Mlečanin Karlo Kriveli 1477, pošto je fra Jakov već bio mrtav i od crkve proglašen za „blaženog“. U Pinakoteci ona nosi broj 185 i natpis: Il Beato Giacomo della Marca – Opus Caroli Crivelli Veneti 1477.

Fra Jakov de Marchia nalazio se u našim oblastima pre 1432, kada mu je papa Evgenije IV naložio, da iz Ugarske pređe u Bosnu i tamo provede reorganizaciju franjevačkog reda. Kralj Tvrtko II, u jednoj svojoj povelji od 1 aprila 1433, naziva ga – in christo patri domino Jacobo de Italia, ordinus fratrum minorum, sacrosante scripture predicatori... (Fermendžin, Acta Bosnae 139); a uskoro posle toga Bazelski sabor poverio mu je, pored propovedništva, i officium inquisitionis. Kao takav Jakov je pokazao vanrednu revnost i počeo je s najvećom odlučnošću da goini u manastire franjevce, koji su često i po privatnim kućama živeli, a naročito u gradu Jajcu, i da vrši energičnu propagandu među Bosancima raznih vera. Radi toga podigla se čitava uzbuna u Bosni protiv njega i kralj Tvrtko II zabranio je, najzad, fra Jakovu, pismom iz Bobovca od 24 avgusta 1435, ne samo da ne sme goniti franjevce iz Jajca, nego da ne sme više ni propovedati u Bosni (Fermendžin, ibid. 146). Na sličan način morao se je, nešto ranije, da ogradi od prevelike revnosti i verskog nasilja fra Jakovljeva i Dubrovački senat, kada je 7 juna 1435 uputio hitno pismo Fra Jacobus de Marchia existens in Canali (u dubrovačkim Konavlima), da nipošto no preduzima nikakve novitas, vel molestia, vel vis contra presbyterum Nixam et fide greca, - jer se bojati narodne pobune (Jireček, Staat IV, 60).

Iz Bosne je fra Jakov prešao u Slavoniju, gde ga je našao poziv ugarskog kralja Žigmunda, od 4 decembra i. g., da dođe k njemu radi verske rasprave sa izaslanicima čeških Husita (Koler, Historia eccl. Quinqueecclesiensis III, 350. Rački je ovaj događaj netačno preneo na početak 1435. Rad VIII, 143). Početkom maja 1436 zvao ga je erdeljski biskup Georgije da dođe u Erdelj, radi „iskorenjivanja jeretika“; a 29 juna i. g. pozvao ga je u Čanad arhiđakon i generalni vikar temišvarski Alberto sa sličnim zadatkom (Fermendžin, ibid. 151-152, 153). Međutim, on je u to doba svoju glavnu pažnju skoncentrisao na Kaločku, bačku dijecezu, gde je, po pismu Kaločkog kapitola papi Evgeniju IV, od 4 decembra 1436, fra Jakov – per Sanctitatem Vestram ad regnum Hungariae destinatus – pronašao mnoge jeretike (Husite), sveštenike i svetovnjake, koji su ispovedali i sejali jeres po šumama, pivnicama i vodenicama, po planinskim pećinama i zemaljakim jazbinama (Katona, Historia Eccl. Coloc. I, 410-412). Tu njegovu akciju po Bačkoj potvrđuje i pismo segedinskog arhiđakona i bačkog generalnog vikara iz Bača, od 22 januara 1473, kojim naređuje svima u poverenoj mu dijecezi: da inkvizitora fra Jakova svuda lepo primaju i u svemu budu mu na pomoći (Fermendžin, ibid. 158).

Iz Bačke je fra Jakov prešao u Srem, gde se ranije vrlo malo zadržavao; pa i sada je naišao na oštru opoziciju kod pojedinih rimokatoličkih sveštenika, koji su mu sporili pravo da u njihovoj oblasti vrši propovedničku i inkvizitorsku službu. Radi toga je on potražio zaštitu od požeškog župana Vladislava, koji je u to doba upravljao i Sremom. Pored zaštite, župan Vladislav dao mu je i svedočanstvo, datirano 25 februara 1437 u Đakovu, da je fra Jakov ordinis minorum bosnensis, ac in regno Hungariae et partibus Austriae papalis inquisitor pravitatis heretice, nec non in predicto regno Bozne et partibus Rasciae, ac in ceteris circumvicinis ab unitate sancte matris ecclesiae separatis legatus sacri concilii basiliensis institutus...; i da u Sremu ima zaista mnogo pravoslavnih (Rasciani), Bogomila (Boznenses) i Husita (Huzytae), koje frater Jacobus divina mediante gratia ex mandato summi pontificis extirpavit et at fidem romane ecclesiae, tamquam pius pater, segregavit... (Fermendžin, ibid. 159). Sem župana Vladislava izdali su slična svedočanstva o misionarsko – inkvizitorskom radu fra Jakovljevu u Sremu i sremski biskup Jakov Blaž, iz Ban-Monoštra 18 juna 1437, Vladislav, arhiđakon morovićki (de Maroth), iz Valpova 18 jula i. g., i bosanski biskup Josif, iz Đakova 26 decembra i. g. (Fermendžin, ibid. 163 i 162). A za nas je od naročitoga interesa i izveštaj sremskog biskupa Jakova, od 15 marta 1437, papi Evgeniju IV o uspešnom misionarskom radu fra Jakova među pravoslavnima (Rascianos schismaticos) i jereticima u Sremu (Katona, Historia Eccl. Coloc. I, 413). — Izgleda, da je glavni protivnik Jakovljev bio sremski arciđakon pod vlašću pečujskog biskupa Henrika, koji je po biskupovu nalogu početkom 1438, kao što se govorilo, objavio, u Iloku i po okolnim crkvama, i neko odlučenje Jakovljevo od rimske crkve; te je kraljica Jelisaveta, povodom tim, odredila istragu (Fermendžin, ibid. 165-166 i srav. 164).

Radi toga fra Jakov je pod jesen 1438 lično pošao papi da se opravda od optužaba. Uz put je svratio poglavaru franjevačkog reda Vilhelmu de Casalis, koji mu je 25 oktobra i. g. dao pismenu preporuku na cetinske Frankopane, u kojoj hvali vrline Jakovljeve kao poznate po celoj Italiji i Ugarskoj (ibid. 168). Papu je našao na saboru u Ferari i dobivši od njega, 15 novembra i. g., preporuku na kralja Alberta (Theiner, Vetera Monum. Hung. II, 218; Fermendžin, ibid. 169) vratio se je na inkvizitorski rad u Srem i Slavoniju sa naređenjem kraljevim od 6 juna 1439, da niko ne sme uznemiravati ni fra Jakova ni njegove pomoćnike u njihovom misionarskom radu (Koller, ibid. III, 337; Fermendžin, ibid. 171-172; ibid. I, 414-415).

Po povratku fra Jakov je skoncentrisao svoj prvi rad na Frušku Goru. Nekoliko sačuvanih dokumenata ilustruje nam njegov postupak u borbi sa Husitima oko Kamenice i Beočina. On je, ime naredio da se beočinski sveštenik (plebanus de Bechen) Valentin, koji je branio jeretike, okuje u gvožđe i zatvori u tamnicu u Kamenici, a tri jeretika (Husita) da se vežu za kolce. Prilikom vezivanja Husita, skočio je na kameničkog suca Jovana kamenički krojač Valentin i golim mačem proterao ga; za tim je sa sakupljenim narodom oslobodio za kolce povezane Husite i otišavši kući sučevoj razbili su vrata od tamnice, oslobodili beočinskog sveštenika i skinuli mu okove... Docnije je zbog toga vođena parnica, koja se zlo svršila po „buntovnike“, kao prijatelje i zaštitnike „jeretika“ (Fermendžin, ibid. 173-175; Katona, ibid. 415-417). Posle ovog događaja, fra Jakov je još nekoliko godina ostao u Sremu i Bačkoj, jer je na njegovo mesto tek 23 januara 1444 papa postavio za „inkvizitora, - po Ugarskoj, Bosni, Moldavskoj, Vlaškoj, Bugarskoj, Srbiji i Slavoniji, fratra Fabijana od Bača (de Bachia), bosanskog vikara i sve njegove naslednike u vikarstvu (Theiner, Vetera Monum. Hung. II, 223, 224 i 228-230; Fermendžin, ibid. 183 i 134). Napustivši Vojvodinu fra Jakov de Marchia vratio se je u Italiju, gde je bio u velikom ugledu i vršio važne misije (Fermendžin, ibid. 217, 230, 233).

Rad. M. Grujić