JEDAN BLAŽAN ČAS
Raskošnim je
Šetalištem sv'jet vrvio.
Pogled mi je
Nju jedinu tu tražio.
Ona b'jelom
Ogrnuta haljinicom
Stojala je
Pod grozdatom odrinicom
Svemogućom
Silom svladan zaboravih
Svijet čitav,
I pred njome krok ustavih.
Za čas jedno
Sproću drugog tak' ostasmo,
Šta mislimo'
Šta kušamo ne znađasmo;
Al' na usnam
Taki osmjeh njoj trepćaše,
I tol' nježan
U očima žar sijaše,
Da se meni
U čas onaj učinilo
Da j' okolo
Sve sv'jetlošću izbuktilo,
Te ne videć'
Ništa drugo, mislio sam
Da na nebo
Od jedanput uzišo sam.
