JA NEMAM NIŠTA...
Ja nemam ništa van pesme moje,
Nisu mi ljudi, dao mi Bog:
Svaka je pesma, svaki je stihić
Mirišljiv cvetak sa srca mog.
I od tog cveća mirisnog, toplog
Tebi sam nežan podneo splet:
Gorčine stare i slasti nove
Bednima što nam udeli svet,
U duši bolnoj nemo sam plak'o —
A ti?
„Nemojte više pevati tako!"
U tvojoj duši grešnica pesma...
Bila si nema, ćut'o sam ja;
Badava drhtah, badava čekah
Milosti mrva da mi se dâ.
I svoje stidne oborih oči
Blaženi glasak čekajuć' tvoj, —
Badava duša željom uskipe,
Ne čuh ga, ne čuh, oh Bože moj!
K'o mramor-slika nisam se mak'o,
A ti?
„Nemojte više pevati tako!"
Moje su grudi pučina burna,
U njoj oblaci i munjin sev,
A kroz njih boli gromovno tutnje:
I ljubav slatka i gorak gnev.
Na mutnom nebu haosa toga
Bila bi, dušo, sunašni sjaj,
Al' blage zrake ne prosu na me
I danas, danas — svemu je kraj.
Zgaženo leži nadanje svako,
I od sad?
„I od sad neću pevati tako!"
