Jauklija Muje Groševića
Kad morija Mostar je morila,
sve pomori i staro i mlado,
i rastavi i milo i drago.
Sad boluje Zlatka Zlaćevića,
jauklija Muje Groševića. 5
Mujo sjedi u zelenoj bašči,
pod narančom, na sofi zelenoj;
na krilu mu sedefli tambura,
na tamburi tri stotin’ dukata.
Sitno kuca Groševiću Mujo, 10
sitno kuca, glasno popijeva:
„Tko mi sada na muštuluk dođe
da e' ustala Zlatka Zlaćevića,
dao bi mu po dućana blaga
i sa krila sedefli tamburu, 15
sa tambure stotinu dukata!"
Uto njemu kara-haber[1] dođe:
„Zlo ti s’jelo, Groševiću Mujo,
umrla ti Zlatka Zlaćevića!"
Kad to čuo Groševiću Mujo, 20
udari se rukom po koljenu;
kako se je lako udario,
mur mu čoha na koljenu puče,
crna krvca po koljenu zali.
On uzima vezenu maramu, 25
pa je baci u zelenu travu,
i marami 'vako progovara:
„Truni, truni, vezena maramo!
Trunu ruke koje su te vezle,
crne oči koje su gledale, 30
medna usta što žice brojiše!"
Pa dohvati nože iza pasa
i udari sebe u srdašce,
mrtav pade, žalosna mu majka.
Mato Boškić, br. 114
Iz Sarajeva
