Jarac živoderac
Bio starac i baba, pa imali dva sina i dvije snahe. Oni su bili vrlo siromašni i nijesu ništa imali do jednoga jarca. Jedan dan pošlje starac mlađu snahu da vodi jarca u šumu, da mu nakreše da ne bi krepao od gladi. Ona po zapovijesti otide s jarcem, ali malo čas, eto ti jarca kuđi, pa se stane drekenjati oko kuće: "Mehehe!" Starac iziđe i zapita ga šta mu je i šta je došao kući." A on odgovori: "Poslao si snahu da mi kreše da brstim, a ona mi natakla gužvu na gubicu, pa ne mogu." Onda starac pošlje drugu snahu; ali jarac onako uradi i kod nje. Pošlje starac sina mlađega, ali jarac onako uradi i njemu; pošlje starijega, i starijemu učini jarac onako. Sad pođe baka, uzme u rukavicu osjevina, i stane prosipati za sobom, vabeći jarca: "Jac, jaco, jac, jaco!" Jarac iđaše za babom, dokle tecijaše iz njezine rukavice osjevina, a kad nestade, on se onda vrati kući po svome običaju i stane ga dreka oko kuće: "Mehehe!" Opet ga starac zapita, što mu je, a on odgovori: "Poslao si baburinu da mi kreše da brstim, a ona mi natakla gužvu na gubicu, pa ne mogu." Starac misleći da je istina, što jarac govori, pođe sam s njime; a jarac isto onako uradi i njemu. Tada se starac razljuti, i kako dođe kući, odmah jarca zakolje, odere ga, osoli, natakne na ražanj i pripeče ga k vatri, a moj ti jarac skoči s ražnja, pa bježi! bježi! te u lisičiju jamu, a lisice ne bješe kod kuće. Kad lisica dođe, čuje da ima netko u njezinoj kući, i ne smjedne uljeći unutra, nego pođe do svoje kuće nevesela i žalosna. Idući tako eto ti pred nju zeca, pa je zapita, šta traži tuda tako nevesela. A ona mu kaže da se netko uvukao u njezinu kuću, pak sad ne smije unutra. Onda zec reče: "Hajdemo nas dvoje, da vidimo, tko bi to bio." I tako pođu. Kad dođu pred jamu, poviče zec: "Tko je u tetinoj jami?" A jarac iznutra odgovori: "Ja sam jarac živoderac, živ klan ne doklan, živ soljen ne dosoljen, živ pečen ne dopečen! zubi su mi kao kolac, pregrišću te kao konac." Kad to čuju zec i lisica, poplaše se pa pobjegnu bez obzira. Bježeći tako naiđu na vuka, međeda i lava, pa ih ovi zapitaju, šta im je, što bježe. Kad lisica i zec vide ovako društvo, oni se zaustave pa im pripovjede, šta je i kako je. Onda se dignu svi zajedno, eda bi kako uveli tetu u njezinu kuću; ali im zalud bješe muka, jer im jarac svakome odgovori kao i zecu. Hodajući tako neveseli po polju i brinući se tetom, sretvu ježa, i on ih zapita, šta rade u društvu toliki, a oni mu kažu sve šta je i kako je. Onda reče jež: "Hajde da i ja sreću pokušam, da vidim tko je to." Kad dođu pred jamu, poviče jež: "Tko je to u tetinoj kući?" Jarac odgovori: "Ja sam jarac živoderac, živ klan, ne doklan, živ soljen nedosoljen, živ pečen ne dopečen! zubi su mi kao kolac, pregrišću te kao konac." Na to mu jež reče: "Ja sam jež, svemu selu knez, saviću se u trubicu, ubošću te u g....u" A moj ti jarac bježi!
Izvor
uredi- Karadžić, V. S. 1870. Srpske narodne pripovijetke, drugo umnoženo izdanje. Beč, u nakladi Ane, udovice V.S. Karadžića. str. 244–246.
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Vuk Stefanović Karadžić, umro 1864, pre 160 godina.
|