[Janu majća na doleko dava]
Janu majća na doleko dava,
proz tri gore u ravno Zagorje.
Jana neče na dolek da ide.
Jane majća potijo govori:
„Ajde, Jano, ajde mila ćerko, 5
jel ti imaš devet mila brata,
često če ti u gosti doode,
svaku Petku i svaku Nedelju.“
Jana si je majću poslušala:
otišla je u ravno Zagorje, 10
Jana je se odma povalila,
povalila s devet mila brata;
Jane nema nikoj da doodi,
Janu su si z'lve prekorele:
„E ti sada naša mila snao, 15
jošte nesi ni od konja slezla,
a ti si se s brajću povalila;
s'ga ima devet godin dvna,
tebe nema nikoj da doodi.“
Vrlo je se Bogu s'žalelo, 20
Jane prati najmladžega brata:
„Ajde, Jano, ajde, mila sejo,
zaženimo najstareja brata.“
— Čekaj, brate, poklon da napraim!“
„Ajde, sejo, tam poklon napraji!" 25
— Čekaj, brate, dete da okupem.“
„Ajde, sejo, tam dete okupi.“
Pa je pošla niz goru zelenu:
— „Što mi, bratće, na t'vnjan miriše?"
— „Tude ima trava t'vnjaniči!" 30
— „Što mi, bratće, čamovo miriše?“
„Tude ima d'sće čamovite."
— „Što mi, bratće, na ples'n miriše?"
— „Tude ima zemlja plesnjovita!
„Čekaj, sejo, prsten da si najdem!“ 35
A on se je u grob'k skutao,
sestrica je brala počekala,
pa otišla u zeleni dvori:
dvori su je u pelin urasli,
i u dvoru drvo jablanovo, 40
i u drvo kukavica kuka.
Toj si neje sinja kukavica
več toj bila ostarela majća.
Žive su se s dušicu s'stale,
mrtve su se jedn'g i rastale! 45
