Janković Stojan i Zlatija đevojka
Još ni zore ni bijela danka,
A od zore ni abera nema,
Ni danica pera pomolila, —
Od Udbine otvor'še se vrata,
Pomoli se silan Osman-aga, 5
Pomoli se preko polja ravna;
Za njim ide šezdeset Turaka,
Ode aga u Prolog planinu;
Lov lovio po gori hodio,
Lov lovio tri bijela dana; 10
Kad je bio treći dan do podne,
Ode aga vrhu pod planinu,
Onđe vrelo pod planinom nađe;
Avdes[1] uzo i podne klanjao;
Kad je bio na prvom amazu[2], 15
Nešto agi oči ujagmiše,
Pa pogdeda vrhu pod planinu,
Veliko ga čudo ugledao,
Đe se jeli uzvijaju grane,
Đe s' uzviju, đe s' zemlji poviju. 20
To je agi već za čudo bilo,
Oko sebe povikao Turke:
„Udbinjani, moji vitezovi!
„Vi izlet'e vrhu na planinu,
„Pa viđajte mila braćo moja, 25
„Što se jeli uzvijaju grane.“
To ga Turci jedva dočekaše,
Izletiše vrhu na planinu;
Kad se Turci blizu prikučiše,
Velik' oni čudo ugledaše: 30
Pod jelićem jedno momče spava,
Uz jelu je šaru prislonio,
Pokraj sebe golotrbu ćordu:
Na momčetu skeletne čakšire,
Po njima su kopče đumišlije, 35
Oko kopča rečma udarena,
Oko rečme pleteni sindžiri,
Na sindžiru na alku cekini
Sastale se momku na goljeni,
I na momku čizme do koljena 40
Na plećima do dvije đečerme,
Na jednoj su toke i ilike,
A na drugoj džebe[3] pozlaćene
ZKuborkaju igle niz oboje,
Ka'no momče i đevojče mlado 45
U livadi ljeti kod ovaca;
Na glavi mu kalpak i čelenka
I na njojzi devet čelenaka,
A najgornja velika čelenka
I na njojzi devet čelenaka, 50
Koja s' ono na čekpk okreće,
Te kazuje koji vjetar duše;
Za pasom mu dva para pušaka,
Sv'jetle mu se toke kroz brkove,
Ka'no mjesec od petnaest dana, 55
Kad obasja kroz jelove grane;
Kad on diše, sva se gora niše,
Kad uzdahne, zemlji grane vija,
Pa se Turci natrag povratiše
Svome agi Turci doletiše, 60
A i agi svome govoriše:
„Boga tebi, aga sa Udbine!
„Veliko smo čudo uvidili:
„Pod jelićem jedno momče spava.“
Na njih aga oči naoblači, 65
A na Turke rьšum učinio:
„Ono jeste zmija iz kotara,
„Brž' na njega juriš učinite,
„Jali njega živa uhvatite,
„Jali ćete glave pogubiti.“ 70
Istom agi oči ujagmiše,
Pa pogleda kroz goru zelenu
I ugleda Janković putalja;
Njem se putalj sam po gori voda.
Poletiše Turci Udbinjani, 75
Da uhvate Janković Stojana.
Kad je Turke putalj opazio,
Pa Stojanu putalj doletio,
Prednjom nogom njega probudio.
Skoči Stojan na noge lagane, 80
Oko njega Turci okoliše.
Vati s' Stojan dva para pušaka,
Na Turke je vatru opalio,
I četiri Stojan oborio.
Vati s' Stojan golotrbe ćorde, 85
Pa se Stojan na peti okrenu
I posječe petnaest Turaka.
U Stojana loša sreća bila,
Zape m' ćorda za jelovu granu,
Na tri pole ćordu prelomio; 90
Na Stojanu rpu učiniše
I Stojana živa uhvatiše;
Dok Stojana živa savezaše,
Sedam ih je Stojan udavio,
Tad Stojana živa savezaše, 95
Vode njega agi sa Udbine.
Njega aga vrlo udarao,
Udarao trostrukom kandžijom,
Udara ga po pleći junački,
Crna m' krvca kroz košulju štrca. 100
Onda Stojan njemu govorio:
„Boga tebi aga sa Udbine;
„Ne tuci me, čim se žene tuku;
„Kamo tebi teška topuzina?
„Pa me tuci čim se ljudi tuku, 105
„Pa potegni sablju od pojasa,
„Pa mi onda odsijeci glavu.“
Kad to čuo aga sa Udbine,
Tad Stojanu tijo govorio:
„Boga tebi neznana delijo, 110
„Kaž' se pravo, tako bio zdravo!
„Oklen jesi, roda kojega si?“
Njemu Stojan po istini kaže:
„Glavom jesam Janković Stojane.“
Onda aga njega zapitao: 115
„Jesi l' poša' Udbinu robiti?
„Al' si poša' poraz moje glave,
„Il' tražiti naši đevojaka?“
Stojan njemu po istini kaže:
„Boga tebi aga sa Udbine! 120
„Nisam poš'o Udbine robiti
„Nit sam poš'o poraz tvoje glave,
„Već tražiti mladi đevojaka.
„Čuo jesam, pa mi ljudi kažu,
„Da j' u tebe Zlatija đevojka. 125
„Poš'o jesam da vidim Zlatiju,
„Ako b' bilo lišce za Stojana,
„Da je svedem na naše kotare,
„Da mi bude gospa na kotaru.“
Njega vode na ravnu Udbinu. 130
Kad su bili kroz Udbinu ravnu,
Jako njima Turci zahvaljuju:
„Vala, vala, aga sa Udbine,
„Kad si takvu, svinju ulovio!“
Dovede ga svojoj b'jeloj kuli, 135
Baci njega u kletu tamnicu,
Ugleda ga Zlata sa pendžera,
Pred svog babu ona izletila,
A i ona babi zahvaljuje,
Kad je taku svinju uhvatio, 140
Onda ide u bijelu kulu.
Aga njojzi tijo govorio:
„Donesi mi vina i rakije“
To je Zlatka jedva dočekala,
Njem' donese vina i rakije, 145
U njeg' meće buna i tatuna;
Ona toči, a babo joj pije;
Leže babo glavom bez uzglavlja.
Kad se tavna noćca unoćala,
Ona krade ključe od tamnice, 150
Onda ode pred tamnicu kletu,
Od tamnice vrata otvorila,
Ona tuče tokom na vratije.
Kada uđe u kletu tamnicu,
Stojan peva tanko glasovito: 155
„Aj me meni, uda srećo moja!
„Đe ću sjutra ludo poginuti;
„Nit' ja žalim ostarile majke,
„Nit' ja žalim kule na kotaru...“
Tad Zlatija njemu govorila: 160
„O Stojane, moje milovanje!
„Što ti cjevaš u kletoj tamnici?“
Tada Stojan bio govorio:
„Il' su vile, il' su utvorice,
„Kad mi noćas u tamnici viču.“ 165
Tad Zlatija njemu govorila:
„Nit' sam vila, nit' sam utvorica
„Već ja jesam Zlatija đevojka:
„O Stojane iza gore sunce!
„Ako 'š v'jeru ti meni zadati, 170
„Da ćeš mene za ljubu uzeti,
„I svesti me na ravne kotare,
„Tamnice ću tebe oprostiti.“
Njoj se Stojan u ramenu sleže:
„Hoću, Zlatka, ja ti vjeru dajem.“ 175
Njemu Zlatka konopce spušćala,
I Stojana ona izvadila,
I Stojanu tijo divanila:
„Daj hajdemo u ravne kotare.“
„O Zlatija, moje milovanje! 180
„Ništa nemam od oružja svoga.“
Ide Zlatka u kulu tananu
I od babe ukrade oružje,
I ukrade sablju od pojasa
I dade je Janković Stojanu. 185
Opet Zlatka divani Stojanu:
„Ded hajdemo u ravne kotare.“
„Kako ću ti u kotare ići,
„Kad ja nemam svojega putalja.“
Ode Zlata u kulu kamenu, 190
I putalja ona izvodila,
Pa ga dade Janković Stojanu.
Stojan ide u kulu kamenu,
Kada agu na ležeći nađe,
Udari ga nogom po leđije, 195
„Ustaj, aga, ti poznaj Stojana,
„I Stojanu ti ods'jeci glavu.“
Kada aga podignuo glavu,
Vati s' Stojan sablje okovane,
I on agi odsiječe glavu. 200
Pa se Stojan natrag povratio,
I posjednu svojega putalja,
A Zlatiju za se je metnuo;
Tri puta je opasao pasom,
A četvrti od sablje kajasom, 205
Pletenicu u zube metnuo;
Pa se vati kratki dževerdana,
I na njih je vatru navalio,
Pukoše mu kleti dževerdani,
Od zora mu okna popadape, 210
I on viknu iz sveg grla svoga:
„Udbinjani jadni kopiladi!
„Odvedoh vam Zlatiju đevojku,
„Da je ljepše na Udbini nema.“
Kad to čuše mladi Udbinjani, 215
Na gradovi pucaju topovi,
Za Stojanom larmu učiniše.
Ode Stojan na ravne kotare,
Zdravo Stojan na kotare siđe,
I sa njime Zlatija đevojka; 220
Krstio je i za se vjenčao,
Gozbu čini za tri neđeljice.
Datoteka:Murat Sipan vinjeta.jpg
