Jakvinta
Pisac: Dragutin Ilić
POJAVA II



POJAVA II
Stevan župan i vojvoda Mirko dolaze.


STEVAN:
Ni trenut više neću trpeti!
Ovo je podlo, nečuveno jošt!
Tako mi mača, zaklinjem ti se,
Za takvog kralja, takvog vladara,
Ja neću svoju vernost čuvati !
MIRKO:
Ali strpi se!
Na licu ti se mržnja prosula,
A Bog zna, da l' je Vladimir kriv!
Što je od tebe vojsku uzeo,
Da se Dobroslav njome proslavlja,
Tu podozrenja nema nikakvog.
Hteo je strica da podigne svog,
I ništa više!
STEVAN:
Pa baš tu je čvor!
Ja, što sam njemu verno služio,
Da tako sramno predam vojvodstvo,
Nije li stidno, i za koga jošt?
Za Dobroslava, kralja zbačenog,
Koj' nije mog‘o krunu čuvati,
Pred svetom da ga samo opere,
S mojom ga vojskom otprati u boj.
(čuje se truba)
Čuj, to jo njihov pobednički glas!
Pred mojom vojskom vođa Dobroslav.
K’o pobednik se povratio već.
Je l'to za trpnju? Reci, šta bi ti
Na mome mestu sada činio?
MIRKO:
Al' ako budeš dotle terao,
To će se brzo krvca proliti,
Vladimirova je čudnovata ćud?
STEVAN:
Zar takvo ćudi da sam žrtva ja?
MIRKO:
Dakle je istina!
Ja sam se u tebi do sad varao.
To nije onaj Stevan negdašnji,
Koji je mirno, mudrim savetom,
Međ' glavarima uvek svetlio!
To nije onaj Stevan pređašnji,
Za kralja što je život žrtvov'o...
Ne, to je samo pakost opaka
U naličiju onog Stevana;
O teško tebi, zemljo sirota,
U nevinim tvojim nedrima
Čudovište si odgajila ti!
STEVAN:
O, kako ružno druga razumeš!
Da drugi ko god tako govori
Priličilo bi, ali tebi ne!
Da, tebi, tebi, koji celi vek
Provede sa mnom zemlju braneći,
Ne dolikuju reči takove.
Stevan je uvek isti ostao.
Izmenio se nije do sada!
MIRKO:
S tim gore po nas, koje zanese
Pritvorstva tvoga, stalna ličina!
STEVAN:
Zar i ti, Mirko, možeš sumnjati?
MIRKO:
Drugačije sam nekad verov'o,
Odbijajući sumnju župana,
Koji su tebe drukče cenili,
A sada, sada, video sam sam
Da su župani pravo imali,
Kada su cvetu tvoga ponosa
U samoživosti koren gledali!
STEVAN:
Zar ja samoživ, ko to reći sme?
Imenu mome takvu nagrdu.
Naneo nije niko do sada!
I teško tome ko se usudi
Da samoživcem mene nazove!
Desnice ove drugar čelični,
Kroz život što je mene branio,
Prekratiće mu klevetničku reč!
MIRKO:
To onda udri pravo ovamo,
Jer ja sam onaj što ti govormm:
Ti nisi više Stevan pređašnji!
I da mi glasa gromki odjeci
Polstet' mogu celom državom,
Podviknuo bih, da me čuje svet,
Čuvajuć spomen starom Stevanu,
Čiju je sliku ovaj ukrao,
Da prerušenim svetim izgledom,
Razruši slogu, krvlju stečenu —
Ti nisi Stevan, samoživče, čuj!
STEVAN:
Stani, ne zbori, rečma ledenim,
Ugasit’ možeš plamen ljubavi!
Viš, ja te volem, kao brata svog!
To nek ti tvrdi, za tim govorom,
Očima svojim što još gledaš svet!
Al' ne id' dalje, ja te preklinjem!
MIRKO:
Dok ne probudim starog, Stevana.
Ućutati ne ću, vere mi!
STEVAN:
Tražiš da budem žrtva njihova?
MIRKO:
Za ljubav sreće, zarad države.
Stsvan bi takvu žrtvu primio.
STEVAN:
Da znaš šta si mi oduzeo sad
Al' evo reči, s mojom desnicom.
Poslušaću te! —
MIRKO:
Je li istina? —
Ja opet imam starog Stevana,
Takvog te uvek želim, druže moj !
Zaborav’ mojih reči klevetu,
Kojima nisam nikad verov'o,
Pa sad na grudi, prijagelju moj.
Na srcu mome da te pozdravim!
(zagrila ga, čuje se truba glasnička)
STEVAN:
Dao sam ti reč,
Pravednu srdžbu, besnog konjica,
Uzdama volje da ću držati.
Al' ako što god kralja podbode
Da me iz toga mira otrgne,
To moju kletvu natrag pomičem!
MIRKO:
Do toga neće doći veruj mi!
GLAS (s' polja):
Hej, ko je tamo, vrata otvaraj !
(Dolazi glasnik, zamak se otvara i nalzii Kastelan).
KASTELAN (glasniku):
Od slavnog kralja nosi poruku
Na kapijama zamka kraljevog.
Pobednika će dočekati kralj!



Javno vlasništvo
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Dragutin Ilić, umro 1926, pre 98 godina.