ІV Ljubimi moj!

←III Dražajši gospodine moj!

ІV Ljubimi moj! Pisac: Dositej Obradović Život i priključenija

V Dražajši ljubimi moj!→

Ovo što bi[h] vam rad opisati u nastojaštem pismu, toliko je za me znamenito da će mi nevozmožno biti predstaviti vam to tako kako ja u svemu životu mojemu to isto čuvstvujem. Sve ostalo, sireč, što sam iz Banata izišao, a potom iz Hopova, iz mesta u mesto prehodio i opet se vraćao i potom iznova othodio, sprama ovom slučaju toliko mi se čini koliko obični vseopšti događaji koji se svakom povsednevno u životu više prosto i slučajno priključavaju neželi po predvariteljnom namereniju i planu delaju i ispolnjavaju. Ali da sam u Smirnu došao, o kojoj niti sam sanjao, niti znao, ni mislio, da sam tu, gdi ni dan ni dva nisam nameravao stajati, tri godine prebivao (i da se prežnja rosijska i turska ne zače vojna jošt bi[h], može biti, tri) i da sam onoga božestvenoga muža, novoga grečeskoga Sokrata, to jest učitelja Jeroteja poznao! Njim milostivo primljen bio! Njegova blagodejanija, ljubovi i nauke spodobio se! U ovom vidim i poznajem takovo lepo plana raspoloženije, kojega ne samo ja sam s detinjskom mojom pameću, nego i otac moj i ded da su mi s[a] svojim sovetom pomogli, ne bi[h] mogao tako izmisliti, raspoložiti i blagopolučnije u dejstvije proizvesti. Ovde, dakle, očevidno poznao sam nevidimu desnicu blagoga promisla, koja me vodi i mnom upravlja.

Po pleneniju Carigrada, kad se svi učeni Greci po Italiji i po Franciji razbegnu i te zemlje začnu prosveštavati, za malim je ostalo bilo da se jelinski jezik i nauka u istom otečestvu i domu svome, to jest u Greciji, sasvim ne zaborave i ne pogibnu. U ostrovom grečeskim pod venecijanskim vladenijem jedva se jošte gdikoji učen človek da predaje jelinski nahodio; ali kad Turci Kandiju, Cipar i Moreju od Venecijana zavojuju, tada i tu i[h] nestane. Posle toga, ko je od Grekov hoteo svoj stari jezik znati, prinužden je bio u Italiji, u Siciliji ili u Franciji tražiti ga ili u malim ostrovom Zantu i Kefaloniji, koji su u Venecijana i do danas. Pri početku osamnaeste stotine godina, dva monaha, Makarij Patmios i Gerasim Itakisios, kako u višeimenovatim ostrovom, tako i u Italiji, poluče lepu nauku, ne samo jelinskih mudreca nego i novijih, koji su u Evropi od toga cvetali vremena. Dođu u Patmos i tu s pomoštiju carigradski[h], smirnejski[h] i hiotski[h] trgovaca ne samo vozdvignu lepa zdanija za škole no i domove, komodne za prebivanije učenikov, i kapital dovoljan sastave, od kojeg do[h]otka da se mogu kako učitelji soderžavati tako i neko čislo oskudni[h] učenika prepitavati.

Iz ove škole, u nekoliko godina, iziđu mnogi učeni sveštenici i učitelji, koji potom sostave učilišta u različni poglaviti mesti Azije i Grecije, od kojih je bio jedan i večnoblažene pameti Jerotej, učitelj smirnejski. Bogočestiv i blagočestiv bez svakoga sujeverja, prost monah, no monašeskih zloupotrebljenija, laža i prošjačenja i izmišljeni[h] ikona i moštiju za novce čudotvorenja zaklet neprijatelj i izobličitelj. Kako bi mu ko kazao da je ta i ta ikona čudotvorna, on bi pitao: „Stoji li ona sama sobom na vozduhu ili je prikovata, prilepljena za zid ili o ekser privešena?” I kako bi čuo da prvo nije, nego ftoro, „vidiš da nije čudotvorna — rekao bi. Za takovu svoju filosofičesku i uprav blagočestivu ljuboistinost svi kaluđeri, Jerusalimci i Svetogorci, ko živ zna što bi mu učinili da su mogli. Ali je njegova neporočnost i dobrodetelj tako poznata bila da ne samo sav narod smirnejski, hristjani, nego i isti Turci više su ga počitovali i ljubili nego sve kaluđere na svetu; i zato teško bi onomu bilo ko bi u njega dirnuo. Mitropolit smirnejski Neofit, inače blagi čestni i dobrodeteljni muž, no po neščastiju pravoslavan daže do sujeverja, ravno 15 godina mrzio je na njega, niti ga je u sve to vreme puštao u cerkvi propoved govoriti; i da je mogao i vlast imao, bi ga ne u Sibiriju nego u Kamčatku u zatočenije opravio ili, ko zna, ako ne bi i gore s njim raspoložio! Zašto je strašna zverka revnost za pravoslavije a bez razuma! Da je u ovom veku moda bila sabore kupiti i, ko svašto ne veruje, proklinjati, moj bi učitelj mnogo gore prošao nego isti Origen, koga su prokleli i anatemi predali, nimalo na to ne smatrajući što su Vasilije Veliki i Grigorije Nazijanzin s Origenovim spisanijam crkvu i blagočestije zaštištavali. Po protečeniju 15 godina, videći rečeni mitropolit Neofit da slava dobrod[e]telji Jerotejove, ne tokmo u Smirni nego i po svoj Aziji, Greciji i arhipelagu rasti, dođe u čuvstvo; najpače, kako smo već rekli, budući dobra srca i duše, užasne se kako je mogao za toliko vremena na takova dobrodetjeljna človeka mrziti! Smiri se i s Jerotejem ljubov i društvo učini; i zatim preživili su drugi[h] ravno 15 godina u krajnjem prijateljstvu. Mesec dana pre nego ja dođem u Smirnu, prestavi se Neofit; zato, licem nisam ga poznao. Blažene pameti, učitelj Jerotej bio je rodom iz Itake, Odisejova otečestva, koji je malen ostrov u venecijanskoj deržavi. Pre mojega k njemu prišestvija predavao je nauke 30 godina, a posle mene — 16. On, da je ljubitelj bogatstva bio, mogao bi se u takovom mestu i opstojateljstvam vesma obogatiti; ali onda ne bi bio to što je bio, niti bi se ovako o njemu pisalo i propovedalo.

Kad sam u prekrasnu Smirnu došao, znao sam [u]nekoliko grečeski prosto, naučivši nešto u Korfu, a nešto u Moreji i Hilendaru, i mogao sam tako govoriti da mi se ne samo deca, nego i stari ljudi smeju; ali sam se i ja njima smejao, čudeći se čemu se imadu toliko smejati. Kako bi se lekcije svršile, skupila bi se na čopore dečica oko mene, kako isti vrapci na proso, ko će pre sa mnom govoriti; svi bi me učili i nastavljali. U ovakom milom društvu, u četiri pet-meseci mogao sam lasno besediti; a kako polučim lasnost u prostom jeziku, jelinski mi je bilo vrlo udobno. Psaltir i sve cerkovne knjige, to sam sve sa slavenskoga soveršeno razumevati mogao; i tako na koncu jedne godine nađem se napredniji nego drugi koji su tri i četiri godine pre mene počeli. Tada, već, dečica nisu me pitala kao prežde: „Παπά, πoïες σέ εχαμε παπά εις χαιρoν, όπoν δεν ιξενρες γρμματα? Popo, ko te je zapopio u vreme kad nisi znao knjigu?” U domu školskom soderžavalo se oko trideset učenika iz različni[h] mesta Grecije i ostrova; u moje tri godine tu neki su odlazili, a neki dolazili; i tako imao sam način poznati iz sviju strana grečeska svojstva. Svi školski alumnisti živjahu u krajnjem dobrohotstvu i ljubovi; nit’ bi tu ko uzroka imao na koga rasrditi se i zlobiti. Učitelj sâm, budući kako angel nebesni i k svima kako čadoljubivi roditelj, svi smo se starali kako ćemo takovoj dobroti većma ugoditi; a njemu, inače, nije se moglo ugoditi razve črez priležnost ka učeniju i dobrotu narava. Ljubima grečeska junost sklonitija je i sposobnija k nauci pače sviju naroda na svetu. Prirodno hitri i ostroumni, kad se iz mladosti na dobro uprave, nejma dobrote i vrednosti nad nji[h]ovom; no iz toga samoga uzroka, ako se na zlo upute, tu se valja zdravo na um uzeti; ibo velika hitrost, kad se na lukavstvo preobrati, veliko je zlo; ali zlu, pakosnu i lukavu pri Jeroteju nije bilo stanka ni pristaništa.

Ftoro leto, budući kužni pomor u Smirni, proveli smo u školski prekrasni domovi poljski, okruženi s predivnim baščama, preispolnjenim svakim rodom voćnih drevesa, lozâ i zeleni koje blagopolučna Azija rađa. Trapezu smo smo svi imali zajedno s učiteljem; i svaki od učenika, koji je vina hoteo piti, imao je na obedu i večeri po dve čaše prijatnejšega vkusa vina. U jelu i piću nikakvo drugo razanstvije nije bilo, razve ako bi blagodatni naš učitelj čašu ili dve vina više nego proči popio. Svi od veći[h] učenika dobrovoljno bi i radosno nižnjim lekcije izjašnjavali i neudobrazumiteljna mesta tolkovali, tako da svaki od nas imali smo ne jednoga učitelja, nego deset i dvadeset, koji bi jedva čekali da nas u čemu nastave. Ftori učitelj za Jerotejem bio je Hrisant, od prvi[h] njegovi[h] učenika, koji je i domostrojitelj bio. Hrisantos znači zlatni cvet; no, ovoga človeka duša takova je blaga, slatka i dobra bila, da je dostojan bio zvati se rajski, nebesni, božji cvet! Moj kamarada pop Antim Atinejac bio je mirski sveštenik, no mladom umre mu supruga. Ovi čovek, da se nije na nauku zatim dao, bez sumnjenija ne bi živio. Na dvanaest godina po smerti supruge svoje, kad bi god po slučaju izrekao reč ,,žena moja”, bi mu potekle suze, kao da se taj dan s njome rastao. Agapije Peloponisiotski, Kiprijan Kritski, Maksim Larisiotski - nikada nisam na ove ljude pogledao da ne pomislim: „Ovakove, večni bože, daj hristjanstvu episkope!” No, mučno će od nji[h] koji tamo doći, jer k tomu oni zanata ne znadu, a neće da ga uče. Ovakovi su bili Jerotejevi učenici; i lasno je verovati da za 45 godina svojega učiteljstva mnogo je dobra učinio. A kad su Greci pod ljutim udručenijem to kadri ispolniti, što se može od njih ožidavati kad bude božja volja da se osvobode i dođu u takova opstojateljstva gdi sami cesari to iziskuju i nalažu? Mojega prvoga poznanika, arhitektona, poseštavao sam i vsegda sam mu blagodario i dok sam god živ blagodariću mu što me je k Jeroteju odveo; bog ga je sam na to nastavio. Na isti način dobroga mojega blagodetelja, gospodara Maksima Kurtovića iz Trebinja u [H]ercegovini, Tu sam najpre poznao; i on me je vsegda rado viđao i na svom kvartiru dočekivao i pri polasku ljubezno obdario.

Pri okončaniju treće godine mojega tu slatkopominjajemago prebivanija počne se govoriti da ćedu Turci Rosiji vojnu objaviti. Mene su mnogi tu nazivali „papa Serbos”, a mnogi - „papa Moskovitis”; njima je to svejedno bilo. Kažem učitelju da seja vesma bojim ako se vojna začne. „I mi se svi bojimo“, otvešta mi, „sam bog zna što se ovde može slučiti!” „Dakle bolje je meni“, rečem, „ukloniti se za vremena?” „Ja sožalujem“, odgovori mi božestveni i blaženi otac, „ali u ovakovim opstojateljstvam ne znam ti sovjeta dati.” U to vreme dijakon Maksim Larisiotski, filosofičeske klasi učenik, spremaše se za poći doma; dakle, i ja s njim — u društvo. Nađemo korabalj idriotski za Moreju, celujemo se i oprostimo s ocem, milostivim blagodeteljem i učiteljem Jerotejem, s dobrim Hrisantom i s proči ljubimi součenici, i pređemo u korabalj.

Sveta, blažena, bogougodna Jerotejeva duše, davno sam ja od blagoga boga ovi čas želio da mogu za života reći: „Povjem imja tvoje bratiji mojej i posrede mnogih narodov vospoju tja!” Pravedna duše, ti se sad vodvoravaš s blaženi duhovi u slavi nebesnoga oca, za koga si živila i kojega. si svetu ispolnjavala volju. Primi ovi znak večne moje blagodarnosti i vospominanija. Propovedajući i slaveći ja dobrodetelj i ime tvoje, slaVim samoga boga koji je izvor i pervejše: načalo svakoga dobra i blagodati.

U Sesvegenu, 1788.

Izvori

• Antologija srpske književnosti [1]

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Dositej Obradović, umro 1811, pre 213 godina.