* * *
Đevojka je kao i cvijet
Pjevala bih al' ne mogu sama,
Dragog' mi je zaboljela glava.
Drago moje ne umiri samo:
Kad umremo, da skupa umremo!
Ti umiri kasno u subotu,
A ja hoću rano u neđelju.
Skupa će nas ožaliti majka!
Kroz zemlju će ruke sastaviti,
I u ruke zelene jabuke.
Iz dragoga zelen borak raste,
A iz drage vinova lozica:
Savija se loza oko bora
Kao svila oko grude smilja.
Svaka draga oko svoga dragog!
- Al’ ja ovđe svog dragoga nemam!
Moje drago u tuđem[1] je sv'jetu:
Perom piše, a dušicom diše...
A na me se srcem omišljava. -
Dođi dragi, doba ti je doći!
Tebi doći i mene obići.
Znaš li dragi u bašči ružicu?
(Dokle cvate svakome je draga,
Kad uvene niko i ne mari).
Takova je i mlada đevojka:
- Dok je mlada svakome je draga,
- Kad ostari, niko i ne mari!
|
|
Reference
- ↑ U nekoj stoji "moje drago u Zagrebu piše" ali je to sinonima
Izvor
Srpske narodne pjesme iz Like i Banije koje je sakupio i za štampu priredio Nikola Begović, (PRILjUBIO SRPSKOJ OMLADINI), Knjiga prva, u Zagrebu, Štamparija F. Fišera i dr., 1885., str.: 82-83.
