ĐULIĆI UVEOCI XX

XX Pisac: Jovan Jovanović Zmaj

Đulići uveoci

Šta je tuga koja dođe
Najedared mahom celim!
Opije te, zanese te,
Obori te padom smelim!

Zaleti se, da te slomi,
Zahuka se, da te skrši,
Zagrli te, pa te stomi,
Poljubi te — pa te svrši!

Tako tuga srce vida,
U večiti mir ga smešta,
Taka tuga nije tuga,
Nije silna, nije vešta.

To je tuga, što te digne,
Pak te u svom krilu njija,
Svaki dan ti srce rani,
A ranu ti još previja!

Što te ljubi, što te pazi,
Oko tebe brižno leti,
Otruje te, Bože sveti,
Al’ ti ne da još umreti!

A kad zaspiš, ona šapće:
„Spavaj, spavaj, žrtvo moja,
Odmori se na mom krilu,
Čuva tebe tuga tvoja!“

A kad svane zora bela,
Klikće kao soko sivi,
Ona ti se prva javi:
„Dobro jutro, još smo živi!

Od jeseni do jeseni,
Od proleća do proleća,
Od dan’ na dan biva jača,
Od čas’ do čas’ biva veća.

Što te krepi, ako kloneš,
Što te digne, ako padneš,
Što ti ne da da potoneš,
Što te čeka da odahneš.

Kad ti srce ledom sledi,
Zadahne te, da se zgrevaš,
Kad ti suze sve iscedi,
Nagoni te da joj pevaš.

Učini se kâ da spava,
Kô da nije više tuga,
Pa ti kane zaborava,
A posle se tome ruga.

Kad pomisliš: sišô s uma,
Razbere te u to doba,
Pa se smeši pa te teši:
„’Vako ćemo sve do groba!“

• Jovan Jovanović Zmaj: Odabrana dela, knjiga 1, strana 286-288 , Matica srpska, Novi Sad.

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Jovan Jovanović Zmaj, umro 1904, pre 120 godina.