Ženitba Sinjanin Gavrana
(G. 1806.)
Šetala sc budimska kraljica,
Pošetala gradu o bedemu,
Za njom kćerca rumena Ružica,
Al govori budimska kraljica:
„Kćeri moja, jer se neudaješ?
Koga čekaš, neizčekala ga,
A kog gledaš, neizgledala ga:
Meni tvoji prosci dodijaše,
A ječam mi konji pozobaše:
Tebe prose prosci sa sve strane,
Sedam kraljah, od sedam zemaljah,
Sedmi kralje, od Beča cesare,
I od mora triest đeneralah,
Udaji se za koga ti drago?“
Onda veli rumena Ružica:
„Majko moja, budimska kraljice!
Nejma meni već dvanest godinah.
Kako ću se majko udavati?“
Njoj govori budimska kraljica:
„Šuti kćeri, ujila te guja,
Od davno si stekla mušteriu,
Kaži kćeri, majčine ti hrane?“
„Mati moja, budimska kraljice!
Čula jesam, a vidila nisam,
Amo doli Sinju kamenomu,
Za niekakva Sinjanin Gavrana;
Da je dobar junak na mejdanu.
Sedamnest je putah izhodio;
Izhodio na ešći Kladušu,
I sedamnest glavah donosio;
Ja bi bila za njega junaka.
Još sam čula moja mila majko!
Na Kladuši Kladuškoga Muju:
Petnest putah Mujo izhodio,
I petnest glavah donosio.
Volila bi stara majko moja,
Volila bi od Kladuše Muju,
Neg deliju Sinjanin Gavrana.“
A kad čula budimska kraljica;
Udari joj silne uz obraze,
Obori je gradu po bedemu.
Pa poteže od zlata nalunu,
Pa udara rumenu Ružicu.
Sgrabi curi sedam pletenicah,
Omota ih oko desne ruke,
Pa je svuče s grada sa bedema,
Pa je vuče niz bijelu kulu,
Pa je svuče niz ćemerli kulu.
Uvuče je u mermer avliu,
Pa je vuče ka tavnici tavnoj,
Od tavnice kapak otvorila,
Pa je baci u tavnu tavnicu,
Gdino mi je endek do koliena,
I zelena šaša do pojasa,
Po njoj ti se džilitaju guje,
Guje kolju, a akrapi pale! —
Pa da vidiš budimske kraljice:
Poletila na bijelu kulu,
Dobavila divit i kalema,
Pa nakiti knjigu na kolienu,
Ter je šalje Sinju kamenomu,
A na ruke Sinjanin Gavrana:
„O moj zete Sinjanin Gavrane!
Kupi meni hiljadu svatovah,
Ja ću tebi kćercu pokloniti;
Od hiljade manje ni jednoga?
Od hiljade, zete dobro moje,
Od hiljade više koliko ti drago.
Ima dosti ruha u dievojke,
Svate tvoje može darovati.“
Pa pod knjigu nadje knjigonošu.
Ode knjiga Sinju kamenomu,
Na kolieno Sinjanin Gavrana.
Kad Gavranu taka knjiga dodje,
Knjigu šlije od Sinja Gavrane,
Knjigu štije, a na nju se smije,
Onu štije, drugu rukom piše,
Ter je šalje Senju kamenome,
A na ruke od Senja Ivanu:
„Pobratime od Senja Ivane!
Ajde meni na pir i u svate,
Evo ti se ženim u dobri čas;
Daleko sam curu izprosio,
U Budimu gradu bielomu,
Kćercu liepu budimske kraljice;
Već mi pođi na pir i u svate,
Bit ćeš meni diever uz dievojku,
A kupi mi hiljadu svatovah,
Od hiljade manje ni jednoga:
Pod oklopom.konji i junaci,
A o bedri kriva ćemerlia,
Na ramenu žide ubojito,
Što se žida po bojnu ramenu,
Kano guja kroz zelenu travu,
A vodi ih u pervu nedielju,
Vodi mi ih Sinju kamenomu."
Onu šalje, drugu rukom piše,
Ter je šalje popu Riđaninu:
„Moj daidža, pope Riđanine!
Ajde meni na pir i u svate,
Evo ti se ženiin u dobri čas;
Daleko sam curu izprosio,
U Budimu gradu bijelomu,
Kćercu liepu budimske kraljice;
Već mi pođi na pir i u svate,
Bit ćeš meni svatski starešina,
A kupi mi hiljadu svatovah,
Od hiljade manje ni jednoga;
Pod oklopom konji i junaci,
A o bedri kriva ćemerlia,
Na ramenu žide ubojito,
Sto se žida po bojnu ramenu,
Kano guja kroz zelenu travu;
I vodi ih u pervu nedielju,
Vodi mi ih Sinju bielomu.“
Onu šalje, tretju napisuje.
Ter je šalje Cernojgori slavnoj,
A na ruke Cernogorcu Ivi:
„Pobratime Cernogorac Ivo!
Ajde meni na pir i u svate,
Evo ti se ženim u dobri čas;
Daleko sam curu izprosio,
U Budimu gradu bijeloinu,
Kćercu liepu budiinske kraljice,
Već mi pođi .na pir i u svate,
Barjaktar ćeš biti pred svatovim,
I kupi mi hiljadu svatovah,
Od hiljade manje ni jednoga,
Sve piešacah ljuta Cernogorca,
Koi može stići i poteći,
Na strašivu miestu postajati,
Na zapetu pušku udariti,
Kojimno je kuća kabanica,
Nož i puška i otac i majka,
Kruščić kruha nedielju danakah,
Koi nejma ni otca ni majke,
A za viernu ljubu i neznade;
Kojim nije žao poginuti.“
Kada Gavran knjige razturio,
Jedva čeka od Sinja Gavrane,
Dokle došla sveta nedieljica,
Pa se pope kuli na čardake,
Na demir je glavu naslonio,
Na bojali čibuk zapalio,
A poteže serčali durbina,
Pa niz sinjsko polje pogledao,
Dok se jedan alaj pomolio,
Dok eto ti Senjanin lvana,
A za njime hiljadu svatovah:
Pod oklopom konji i junaci,
A na bedri kriva ćemerlia,
Na ramenu žide ubojito.
Dobro ih je Gavran dočekao:
Konje vode na rosne livade,
A junake pod čadore biele.
A Ivana uz ćemerli kulu.
Pa počeše hladno piti vino.
Stade prasak pušak po planini,
Dok eto ti popa Riđanina,
A za njime hiljadu svatovah:
Pod oklopom konji i junaci,
A o bedri kriva ćemerlia,
Na ramenu žide ubojito.
Pobro ih je Gavran dočekao:
Konje vodi na rosne livade,
A junake pod biele čadore.
Vodi popa uz visoku kulu,
Pa počeše piti hladno vino.
Stade prasak pušak po planini,
Dok eto ti ljuta Cernogorca,
Pred njima je Cernogorac Ivo.
Pobro ih je Gavran dočekao:
Sve svatove pod čadore biele,
A Ivana uz ćemerli kulu.
Pak počeše piti lozovinu.
Tud jih tavna noćca ufatila,
A izašla gospodska večera.
Kad svatovi liepo večerali,
I rujna se vina ponapili,
Kad svanulo a granulo sunce,
Pok viknuše ognjeni čauši,
Razviše sc kerstaši barjaci:
„Hazurala kita i svatovi!
Dugo nam je, a daleko nam je,
Kratki danci, a dugi konaci,
Tuđa zemlja kalauza neima,
Tuđi ljudi, neznamo jim ćudi;
Znadete li moja bratjo mila!
Od Sinja bo, od grada našega,
Do Budima grada širokoga,
Ima dvaest i četiri dana;
Jur znate li, moja bratjo mila!
Pred nam ima Golia planina,
A preko nje, moja bratjo mila,
Ima triest i četiri sata.
Nemilo je kroz nju prohoditi:
Vuci viju, gavranovi gerču.“
Odtolen se svati podigoše,
Mišajući berda i doline,
A čineći mloge mi konake.
Zdravo došli pod Goliu pustu,
Pod Goliom konak učiniše,
I u jutru rano uraniše,
Uz Goliu visoku planinu,
Na Golii konak učiniše.
Kad su došli na polje budimsko,
Popucaju lahki dževehrdani,
Al jih gleda rumena Ružica,
Iz tavnice sa demir-pendžera.
Dok poznade svate Gavranove:
Cura cvili kako ljuta guja.
Dok eto ti kite i svatovah.
Kraljica je pred njih izhodila,
A sa svojim slugam i viećnicim;
Sve svatove ona razredila,
Gdi dvojicu, a gdi četvericu,
A pervence u visoku kulu.
Kada li je pod večerom bilo,
Govorila budimska kraljica:
„Stari svate, pope Riđanine!
Nu pričekaj do dva do tri dana,
Dok se dobri konji neodmore,
I junaci, mati te rodila!
Doklem sbijem u sepete ruho.
Dok opremim gizdavu dievojku?“ —
Kail bio pope Riđanine.
Ja da vidiš rumene Ružice?
Ona cvili u tavnici tavnoj,
Doklem curi oči utekoše,
Dok podpazi oštra Mađarina.
Pa mu veli rumena Ružica:
„Bogom brate, oštar Mađarine!
Primakni se demir i pendžeru,
Da ti reknem do dvie do tri rieći;“
Mađar biše, za Boga hajaše:
Primače se demir i pendžeru.
Ružica je njemu besiedila:
„Bogom brate, oštar Mađarine,
Hoćeš li me brate poslušati,
Da odneseš listak knjige biele,
Na Kladušu, ognjem izgoriela!
Mom dragomu buljugbaši Muji,
Evo tebi hiljadu dukatah;“
„Piši knjigu rumena Ružica.“
Ružica je njeinu besiedila:
„Bogom brate, oštar Mađarine,
Donesi mi listak knjige biele,
I donesi pero od kokoši,
Da nakitim knjigu na kolienu.“
„O gospojo, rumena Ružico!
Caršia je naša zatvorena,
Nemogu ti knjige donositi,
Nit ja mogu pero od kokoši?“
Sve mislila na jednu smislila;
Od košulje rukav odaderla,
Iz obraza kervi ufatila,
A od šaše pero načinila;
Po rukavu sitno nakitila,
U knjizi je ’vako besiedila:
„Moj dragane, buljugbaša Mujo!
Oli sada, oli već nikada;
Tvoja cura ode za drugoga,
Da j’ za koga nebi ni žalila,
Već za cernog Sinjanin Gavrana?
Ima u njeg tri hiljade svatah;
Ti sakupi tri hiljade Turak,
Ama više koliko ti drago.
Pa ih vodi u Ogorelicu,
Pa dočekaj svale Gavranove,
Razbij svate, a otmi ti mene,
Eto Mujo, ćara i šićara.“
Kada liepo rukav nakitila,
Pa ga daje oštru Mađarinu ;
Ona terga ogru oko vrala,
Pa mu dade hiljadu dukata' ,
Bogom brate, oštar Mađarine,
Neće l' bogda i srieća donieti,
Za dva dana i dvie noći tavne,
Nećeš l’ doći na Kladušu ravnu,
280 Drugi danak oštar Mađarine,
Dokle svane i ogrije sunce,
Kladuši će vrata otvorit se,
Iz Kladuše age izlazit će,
Pred Kladušoin londžu zaturit će.
Age pit će vino i rakiu,
A sermali čibuk pripaliti,.
A merku će kavu izpijati;
A kad dođeš oštar Mađarine,
Ti agama božju pomoć viči,
Age će ti zdravjem prifatiti:
(Ej Mađare, odklen te imamo?)
Pa ti pitaj agah Kladušanah,
Koje jim je sve Kladuše glava.
Age će ti pravo kazivati.
Nosi rukav Kladušanin Muji.
Pred njime se ti pokloni smirno,
Ostavi mu rukav na kolienu,
Pa se ’zmakni, podviv svoje ruke,
Dok prouči knjigu šarovitu.
Ako Bog da i srieća od Boga,
Te me otme Kladušanin Mujo,
Dat ću tebi zlatna boščaluka.“ —
Kad se Mađar knjige dobavio,
Eto njega širokim sokakom,
Kada dođe gradu i kapii,
Al kapia pusta zatvorena!
Mislio se oštar Mađarine,
Mislio se, što će i kako će?
Sve mislio na jednu smislio:
Pa on skoči gradu na bedene,
A s bedena na cernu zemljicu.
Momak ode zemljom po ćenaru.
Drugi danak dok ogrija sunce,
On ti dođe na Kladušu ravnu,
Kladuši se vrata otvoriše,
Iz Kladuše age izlaziše,
Triest agah jedan za drugime,
Pred Kladušom londžu zaturiše;
Age piju vino i rakiu,
A sermali čibuk pripalili,
A merku su kavu izpijali.
U to doba oštar Mađarine,
Ter agama „dobro jutro“ viče.
Age su mu zdravijem prifatili.
Ej Mađaru, odklen te imamo?
Onda veli oštar Mađarine:
„Koje vam je sve Kladuše glava?“
Uzanj staše od Orašca Tale,
Plešće Muju rukam po ramenim:
„Ovo nam je sve Kladuše glava,
Sve Krajine buljugbaša Mujo.“
Do njega je Mađar dohodio,
Pred njime se smirno poklonio,
Poljubi ga u skut i u ruku,
Na kolienu rukav ostavio,
Pa se ’zmače, podviv svoje ruke.
A kad Mujo rukav ugledao,
Har ga bilo triest agah mladih,
Na Mađara oči izkolači,
Pa sa zemlje na noge skočio,
Pa pod čizmu bacio rukava,
Hoti Mujo čizmom pogaziti.
Ote rukav od Orašca Tale,
Pa ga daje od Kovačah Rami.
Kad je Ramo rukav proučio,
Ode rukav od ruke do ruke,
Dodje rukav Kladušanin Muji.
A kad Mujo rukav proučio,
On niz obraz suze oborio,
Pak dozivlje od Kovačah Ramu:
„Moj daidža, od Kovačah Ramo!
Leti Ramo na svoje Kovače,
Pa opali gvozdenu prangiu,
Pa ti kupi hiljadu Turakah,
Sve po izbor konjah i junakah,
Do dva sata da si na Kladuši,
Da iđemo na Ogorelicu,
Dočekati svate Gavranove,
Razbit svate, a otet dievojku,
Eto dajo, ćara i šićara.“
Još dozivlje ličkog Mustaj-bega:
„Prijatelju, lički Mustaj-beže!
I ti leti ka Lici bijeloj,
I ti kupi hiljadu Turakah,
Sve po izbor konjah i junakah,
Do tri sata da si na Kladušu,
Da iđemo u Ogorelicu,
Dočekati svate Gavranove. —
I ti Tale, moj po Bogu brate!
Da si berže na Orašac bieli,
I ti kupi hiljadu bešliah,
Sve po izbor konjah i junakah.
Do pet satah da si na Kladušu.“
A kad oni rieči razumili,
Svi se Turci na noge skočili,
Svaki leti dvoru bijelomu,
Svaki pali gvozdenu prangiu,
Svaki kupi hiljadu Turakah,
Pa eto ih kuli Mujaginoj:
Najpervi je od Kovačah Ramo,
A za njime hiljadu Turakah,
A za njime lički Mustaj-beže,
A za njime hiljadu Turakah;
A za njime od Orašca Tale,
A za njirne hiljadu Turakah.
Ja kakav je od Orašca Tale:
Na njemu su čohane čakšire,
A kroz njiha propala koliena;
A na njemu ćurak od medvieda,
A kroz njega izpanuli lakti,
A na njemu kapa od jazavca,
Oko kape trista praporacah;
Zavergo se čavlenom batinom,
U njojzi je pet stotin čavalah,
(Odnielo ga pet stotin đavolah!)
Na kulašu konju bagavomu. —
Pet slotinah Mujo sakupio;
Pa odoše u Ogorelicu,
Po planini zalomiše Turci,
A tabor im na poljani ravnoj,
Tri busie u Ogorelici,
U svakoj je po trideset drugah. —
Zatim malo za dugo nebilo,
Kada tretje jutro osvanulo,
Uranila budimska kraljica,
Pervo zore i bijela danka,
Od tavnice kapak otvorila,
Pa izvadi rumenu Ružicu,
Pa je vodi u bijelu kulu,
Pa je vodi u kavaz hodaju,
Ter je svuče pa je preobuče;
Kraljica je liepo opremila:
Da j’ dvie oči da se nagledaju!
Nanj obuče svilenu košulju,
Više zlata nego biela platna,
Podkitjena sićernim biserom,
Pod nju metje gaće ćiftiane,
Do koliena vuci i bauci,
Od koliena orli i gavrani,
Na učkuru do dva kujundžie,
Podkrojene kunom i lisicom,
Kuda steže, da se nepriteže,
Da joj učkur pupa nenažulja;
A sverh toga bejaz anteria,
Više zlata nego biela platna;
Pa j’ opasa pasom mukademom,
Dva joj kraja do zemljice pala,
A na svakom petdeset dukatah,
A na noge svilene čorape,
Po čorapam mestve pozlatjene;
A obuče ćurka velikoga,
Sam joj ćurak stotinu dukatah:
Na glavi joj fesa fino-fesa,
A za fes je cvietak udarila,
Sam je cvietak stotiuu dukatah.
Na verh cvieta alem kamen dragi,
Kud se goder cura okretaše,
Na sve strane svietlost udaraše;
A niz ledja sedam pletenicah,
Na svakoj je petdeset dukatah,
Pa se prikri stambolskom čatiom,
Podkitjena sićanim biserom,
Nakitjena mađariom žutom.
Dvie su ruke, ćetvere narukve,
Sve u sermi i u suhu zlatu;
Jedna glava, tri su istifana;
Jedno gerlo, a četir đerdana:
Jedan biše od kerčmi merdžana,
A drugi je cernoga findžana,
A tretji je sićana bisera,
A četverti žute mađarie.
Koi biše od kerčmi merdžana,
Oni curi izpod vrata staše
Kano kervca po sniegu bielome,
Tere curi liepo ujisaše;
A koi je cernoga findžana,
Oni curi po persima staše,
Ko murećef po knjizi bieloj,
I to curi liepo ujisaše.
A koi je sićana bisera,
Oni curi izpod dojak staše,
I to curi liepo ujisaše;
A koi je od žutih dukatah,
Po nizoko đerdan je spustila,
Po nizoko curi kucukaše,
Ter joj kaže, kuda gaće veže. —
Sgrabi curu za bijelu ruku,
Pa je svede niz ćemerli kulu,
Do dievera Ivan Senjanina;
Pa Ivanu besiedi kraljica:
„O dievere Ivan Senjanine!
Eto tebi rumena Ružica,
Čuvaj Ruže kako svoje glave.“
Pa otlem se podiže kraljica,
Pa eto je u drugu avliu,
Opremi mu od zlata kočiu,
Pod kočiom osam bedeviah,
Na pracipu tanano sodašce,
Štono pravi osam bedeviah,
A za njima četvere kočie,
U svakima četir bedevie,
Sve čeiza ruha dievojačkog,
A za njima do devet seksanah.
Sve čeiza dievojačkog ruha.
Pa iztiera od zlata kočie,
Te dozivlje Ivan Senjanina :
,,Oj dievere, Ivan Senjanine!
Metni Ružu u zlatne kočie.“
Pa da vidiš budimske kraljice,
Sve dariva kitu i svatove,
Komu jagluk, a komu boščaluk,
Sve u sermi i u suhu zlatu;
Čaušima od zlata nadžake,
Barjaktarim od zlata barjake;
Starom svatu popu Riđaninu,
Njemu dade sve krilo od zlata;
A dieveru Ivan Senjaninu,
Njemu dade sablju demeškinju,
Koja valja sto žutih dukatah. —
Kad kraljica svate darovala,
Dok viknuše ognjeni čauši,
Razviše se kerstaši barjaci,
Udariše zile i borie,
Razvi barjak Cernogorac Ivo,
Pred svatovim pođe nazorice,
A za njime pope ođ Riđana,
A za njime od Sinja Gavrane,
Za Gavranom od Senja Ivane,
A za njime od zlata kočie,
A za njima ruho dievojačko,
A za njima kita i svatovi.
Pratila ih budimska kraljica,
A sa svojim slugam i viećnicim;
U po polja svate izpratila,
Kraljica se natrag povratila,
Na Budimu šenluk učinila.
Dokle sderma do trista topovah,
A izprati kitu i svatove. —
Otolem se svati podigoše.
Kudgod išla kita i svatovi,
Zdravo došli pod Ogorelicu,
Pod njom tavnu noćcu prenoćili,
A u jutru rano uranili,
Pervo zore i bijela dana,
Uz planinu, uz Ogorelicu,
A ostade pope Riđanine,
Uređujuć kitu i svatove.
Kada bili berdu uz planinu,
Dok eto ti Vlaha gologlava,
Gologlava, na goloj kobili,
Kako terče, izza glasa viče:
„Zlo ti jutro od Sinja Gavrane,
Nekreć svate uz Ogorelicu,
Planinu su Turci zalomili,
Tabor im je na planini ravnoj,
Na planini, na Ogorelici,
Tri busie na Ogorelici,
A u svakoj po triest Turakah.
Da imadeš krila sokolova,
I bijela krila labudova,
Nebi perje iznijelo mesa,
Kamo li bi proveo dievojku,
I proveo kitu i svatove!“ —
Zato svati čuju i nehaju,
Nego idu berzo uz planinu,
Dokle drugo momče doletilo,
Kako terče, izza glasa viče:
„Zlo ti jutro Sinjanin Gavrane!
Nekreć svate uz Ogorelicu,
Planinu su zalomili Turci,
Tri busie u Ogorelici,
U svakoj po trideset Turakah,
Da imadeš krila sokolova,
I bijela krila labudova,
Nebi perje iznijelo mesa,
Kamo li bi proveo dievojku,
I preveo kitu i svatove!“
Zato svati čuju al nehaju,
Nego idu berdu uz planinu.
Al to ćuti pope Riđanine,
Kako viče Vlaše gologlavo,
Pak potiera svog dobra đogina,
A poteže od bedrice ćordu,
A zastavi kitu i svatove:
Pa dozivlje lvan Senjaniua:
,,Oj dievere Ivan Senjanine!
Nu zastavi kitu i svatove,
Dobre vaše konje odmorite,
Dobrim konjma zobce nataknite,
A vi pijte vino i rakiu,
Ja ću uzet do četiri druga,
A četiri dobra oklopnika,
Ja ću otić berdu uz planinu,
Ja ću vidit, dragi pobratime,
Je l' imadc vuka il hajdukah,
Je li brate, Turak Kladušanah!“ —
Ivan odmah konje zaustavi;
Dobrim konjma zobce nataknuše.
Oni piju vino i rakiu.
Pope uze do četiri druga,
Pa on ode berdu uz planinu.
Dok na pervu udrio busiu,
Na njeg puče trideset pušakah,
Bog mu dade, rane nedopade;
Halaknuše Boga spomenuše,
A za britke ćorde prifatiše,
Posiekoše trideset Turakah.
Kad na drugu udrio busiu,
Opet puče tridcset pušakah,
Al ni jedna nikog nepogodi,
Ter i ovu izsiekli busiu.
Pa na tretju udrili busiu,
I tud puče trideset pušakah;
Bog mu dade, rane nedopade.
Izsiekoše Kladušane Turke,
Sam uteče od Orašca Tale,
I odvuče klinčavu batinu,
Nehtiede ga pope ni goniti.
Pop izađe berdu na planinu,
Pa on vidi tabora turskoga,
Pa se popo natrag povratio.
U to doba od Orašca Tale,
Dolazio k Mujinu čadoru,
Pred njim Mujo na noge skočio:
Gela, gela, od Orašca Tale!
Siedi Tale, da pijemo vino.
Jesi l’ Tale proučio fale,
Bolan Tale, što ti fale kažu?
Štono gerču cerni gavranovi?
Što svijaju orli mercinjaši?
A što kliču žuti jastrebovi?
Al mu veli od Orašca Tale:
Ja sain skoro fale proučio,
Meni Mujo, jadno fale kažu:
Tri busie naše izgiboše,
A u svakoj po triest Turakah ;
S toga gerču cerni gavranovi,
A svijaju orli mercinjaši,
A poklikću žuti jastrebovi.
U to doba pope od Riđanah,
Dolazio kiti i svatovim,
Pred njim Ivan na noge skočio,
Ruke šire u lišce se ljube,
Pa govori popu Riđaninu:
„Jesi l’ pobro staze uhodio,
Uhodio staze i bogaze?
Jesi l’ dobra đogu izvodio
Na planinu, na Ogorelicu?
Jes’ vidio tabora turskoga,
Smidemo li na njeg udariti?“
Al mu veli pope od Riđana:
Dobro sam ti staze uhodio,
Uhodio staze i bogaze,
Bogaze sam liepo izkerčio,
A staze sam liepše namiestio,
Moreš gonit od zlata kočie;
Dobroga sam đogu izgonio
Na planinu, na Ogorelicu,
Vidio sam tabora turskoga,
Mi smidemo na njeg udariti."
Odmah zovnu Cernogorca Ivu:
„Pobratime Cernogorac Ivo!
Nu izberi hiljadu družine,
Ma hiljadu svojih Cernogorac,
Odmah ajde na poljane ravne,
Pa obkoli svu vojsku Mujinu.
Ja ću uzet, mati te rodila!
Petnajst stotin ljutih oklopnikah.
Đuvegiu Sinjanin Gavrana
Iztierat ću berdu na planinu.
Ja ću udrit, mati te rodila!
Na vas tabor Kladušanin Muje.
Slušaj dobro, Cernogorac Ivo!
Tko pobiegne u jelove grane,
Oli od nas, oli od Turakah,
Sve ti sieci, Cernogorac Ivo.
Nikom nedaj u grane jelove.“
Još dozivlje Senjanin Ivana:
„Ej dievere, Ivan Senjanine!
Eto tebi od zlata kočie,
I pet stotin ljuta oklopnika,
A i čeiz ruho dievojačko.“
To rekoše, tud se razstadoše.
Ode Ivan uz Ogorelicu,
Pa obkoli svu vojsku Mujinu.
Odtalem se pope podignuo,
Kad izađe berdu na planinu,
Blizu vojske Kladušanin Muje,
Svoje družtvo liepo svietovao:
„Kad se blizu vojske sastanemo,
A vi vaše puške izpalite,
Kuburliam o tle udarite,
A za oštro gvozđe prifatite,
A spomente ime Isusovo.“
To rekoše, tako učiniše.
Kad se blizu vojske sastadoše,
Oni na njih puške izpališe,
Kuburliam o tle udariše.
A za oštro gvozđe prifatiše;
Spomenuše ime Isusovo:
Germi, sieva, kervca se prolieva;
Ni brat brata poznati nemože,
Kamo li će Turčin kaurina!
Nečuje se piesme ni popievke,
Nit se čuje gusal ni tamburah,
Nego jauk i plač od junakah,
Germljavina šibah i pušakah,
Zveketanje mačah i kadarah,
Nebi reko, nebesa se ore?
A planine u dubine mora!
A iz boja konji izlićaju,
A na njemu binjadžie nejma.
A tko bieži u jelovo granje,
Sve dočika Cernogorac Ivo,
Nikom neda u granje jelovo.
Dženjak bio tri cijela sata.
U to doba od Senja Ivane,
S pct stotinah ljuta oklopnika,
I sa svojim od zlata kočiam,
I s Ružicom gizdavom dievojkom.
Kad izašli berdu na planinu,
Ja da vidiš gizdave dievojkc:
Od kočie pcndžer otvorila,
A na pendžer glavu izmolila;
Pala tama od neba do talah.
Boga moli gizdava dievojka :
Daj mi Bože od Drine vedrine!
Jugovine od Hercegovine,
Da iztiera tamu iz poljane,
Da ja vidim, žalostna mi majka!
Čiji svati ginu, čij’ l’ ostaju;
Sieva li mi sablja Mujagina,
Igra li mi debela đogina ?
Kod Boga joj haer dova bila;
Popuhnu joj vihar sa planine,
Istiera joj tamu sa poljane.
Kad pogleda gizdava dievojka,
Al se bjele biele saručine,
A vide se kape kaukčine.
Al ugleda Kladušanin Muju:
Mujo igra debela đogina,
Al što igra, jer mu je nevolja,
Jer ga gonja pope Riđanine;
Berz je đogo, izjeli ga vuci!
Pa nemore pope dostignuti.
A kad vidi pope Riđanine,
Da nemore Muju dostignuti;
Dobro svoje kopje užidao
Svom đoginu između ušiuh,
Gleda Muju po svilenu pasu.
A nu popa, srieće loše ti je!
Neudri ga po svilenu pasu,
Već ga sgodi među lopatice.
On uteče niz Ogorelicu,
I odnese kopje u leđima.
A kad Mujo na Udbinju sadđe,
Tud se s dobrim đogom razstavio,
Niz Muju se kervca odtisnula.
A kad đogo na Kladušu dođe,
Ka bijelu dvoru Mujaginu:
Od avlie vrata otvorena,
U avliu đogo uhodio,
Na avlii šadarvan vodica,
Na vodici Ajkuna dievojka,
Ona bielo umivala tielo.
Kad uglcda bratova đogina,
Pa se đogi fata oko vrata:
„Gdi si đogo, inoje dobro staro!
Gdi si moga brata ostavio?“
Ona ciknu kako guja ljuta,
Pa dozivlje ostarielu majku:
„Ja starice, moja mila majko!
Evo đogo mog brata Mujage,
A na njeinu neima Mujage,
A baš nam je Mujo poginuo?
Na đogi su tri ružna nišana:
Vas u kervi đogo ogreznuo,
Izpražnjene puške Mujagine,
Izpražnjcne, nisu napunjene.
Zakukaše do dvie kukavice,
Pred bijelim dvorom Mujaginim,
Kukale su do akšama cernog.
U to doba Kladušanin Mujo.
Majka s’ sinu fata oko vrata:
„Gdi si Mujo, moje dobro drago!
Jesi l' zdravo, jesi l' zadobio?
A gdi ti je ostala družina?“
Sinak majci tiho besiedio:
„Prođi me se ostariela majko!
Ostala je ostala družina
Na planini na Ogorelici,
A ja sam ti dobro zadobio:
Donio sam kopje u leđima;
Vadi mnjko, obadva ti svieta! —-
Odtolem se svati podignuli,
Zdravo došli Sinju kamenome,
I kod Sinja pirbu učinili,
Pirovaše tri nedielje danah;
Bog mu š njome liepi porod dao:
Do dvie kćeri i sina četiri,
Perve kćeri posliednje sinove,
Da nevieste nezatiču zavah,
Da im nije na ognjištu kavga.
Davno bilo, sad se spominjalo.
A mi da smo zdravo i veselo!
Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg
