Зовијеше зора дан а славно пролитје
травицу дробну ван, зелен лис и цвитје,
ја кад бих ухићен од ове госпоје,
ке образ накићен у слави вас поје.
С јутра, дим, на прозор погледат опћах ја, 5
тер тада мој позор у тај час позри тја:
мени би видити још липшу нер вилу
госпођу сједити у рушцу прибилу.
Видив ме ка хрла вазе трак и косу
низ бијела тер грла косице све просу; 10
на челу остави два прама од злата,
остало све зави около, дим, врата,
да коса не витри, у којој до мал хип
руками захитри на глави венчац лип;
озрив се јак јелин тер ончас пође тја, 15
тер горчи нер пелин и чемер остах ја.
Напомена
Пј. 2: ак. 3, зад. 448. 3 бих ак. ] сам зад. 4 образ ке зад. 5 ср. Делл. с. в. маттина
Извор
Стари писци хрватски, Југославенска академија знаности и умјетности, књига II, Пјесме Шишка Менчевића Влаховића и Гјоре Држића, стр.3-4, Загреб, 1870
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Шишко Менчетић, умро 1527, пре 497 година.
