* * *


Злато материно

Мајка гоји кћерицу једину,
Три је лета име јој збирала,
Разбрала јој Злато Материно.
Кад је Злато на добу одресло,
Злато би се радо оженити, 5
Мал ју мајка за никога не да,
Већ ју држи двору за липоту.
Питал ју је Бурје Зеленчићу.
Њему мајка ниј’ отила дати;
Они су се под муче љубиии. 10
Питал ју је Краљевићу Марко,
Њему ју је мајка обећала,
Руковала и прстеновала.
Злато шеће с камаре в камару,
Па напише једно писмо мало, 15
Пак га шаље Бурји Зеиенчићу.
У књизи му ј’ овако писала:
„Жени се ти, камо ј’ теби драго,
Ал је мене мајка обећала,
Руковала и прстеновала." 20
Бурјан шеће с камаре в камару,
Па напише једно писмо мало,
Па га шаље Злату Материну:
„Жени се ти, камо ј’ теби драго,
А ја ћу се јунак оженити, 25
Брзо, Злато, за земљицу црну.
Девер — моја дрветна кашета,
А љубица — та црна земљица."
Злато шеће с камаре в камару,
Па напише једно писмо мало, 30
Пак га шаље Краљевићу Марку:
„Недељица, која прва дојде,
Скупи сваћу и ти појди по ме,
Скупи сваћу, колику ти драго,
Сву господу и господске сине!“ 35
(Недиљица, која прва дојде,
Скупи Марко, сваћу небројену:)
„Ајмех, мајко, чигова су сваћа?“
„„То су свати Краљевића Марка."“
Вели Злато Краљевићу Марку: 40
„Не пељај ме по тој црној гори,
Нег ме пељај по Бурјевих двори,
Да ја Бурји већу тугу дајем.“
(Пројде сваћа по Бурјевих двори.)
Под фунештром зелена наранча, 45
Под наранчом Бурјева мајчица,
Косе сплита и мило се плаче.
Запита ју Злато Материно:
„Што се плачеш, Бурјева мајчица?“
„„Потриба је мени цвиловати, 50
Кад ми Бурјан на смртној постељи.““
„Би се могло с Бурјем говорити?“
„„Говор’, Злато, колико ти драго!““
Злато шеће с камаре в камару.
Кад је Злато дошло у камару, 55
Тер се нагне на Бурјеву главу.
Нагнула се и мило се плаче,
I још Бурја у ричи бијаше,
Тер зазивље милу мајку своју:
„Што су, мајко, поди прехудели, 60
Да ме мочи хладна воденица,
Да ми мочи ово било чело?“
Њему мајка мило одговара:
„„Нису, синко, поди прехудели,
Нит те мочи хладна воденица, 65
Него сузе Злата Материна,
Које течу кано рика вода.““
Нато рече Бурју Зеленчићу:
„Ајмех, Злато, прекасно је за то!"
Ричју зусти и душицу пусти. 70
На то рече Злато Материно:
„„Ај проклета буди свака мајка,
Ка распусти мило од драгога,
Када жени драго за недраго."“
Ричју зусти и душицу пусти. 75
Пусти јунак, пусти ју дивојка.

Ст. Жижа, бр. 52. Од Гауденте
Листер из Суска код Лошиња.

Датотека:Мурат Сипан вињета.јпг


Референце

Извор

Истарске народне пјесме, издала "Истарска књижевна задруга", [Опатија], 1924., стр. 139-140.