Зла свекрва
(Из Премантуре)
Два су брајна умиљено расла
I мед њима селе Мандалина.
Просе им је на двоје на троје,
Још је браћа ником не даваше.
Проси им је Вуин у приморје; 5
Браћа су је њему обећала.
„Мандалина, наша мила селе,
Удај нам се доли у спридморје
За Вуина богом побратима.
Хоћемо те поодити често: 10
У години, сваки мисец дана,
У мисецу, сваку недиљицу."
Свршило се девет годин дана,
Један другом брајне говориа:
„Бога теби, мој миели брајне, 15
Кад смо селе за Вуина дали,
Ми смо јој се тврдо обећали,
Да ћемо је поодити често:
У години, сваки мисец дана,
У мисецу, сваку недиљицу. 20
Ово нам је девет годин дана,
Да је нисмо поодили брајне."
I седлају два најбоља коња,
Они јашу доли у спридморје.
Кад су дошли двору Вуинову, 25
Прид двором му зелен борје реса,
Под њим сиди Вуинова мајка.
I божју јој помоћ називаше:
„Бог помози, Вуинова мајко.“
„„Здравље бог дај, дви делије младе 30
„Да гди ти је Вуин добар јунак?"
„„Иша ми је били лов ловити,
Да ми не ће за недиљу доћи.""
„Да гди му је љуби Мандалина?"
„„Гори му је у свитлим камарам, 35
Шавак шије, грозне сузе рони.
Кад ју браћа за Вуина дали,
Јесу јој се тврдо обећали,
Да је оће поодити често:
У години, сваки мисец дана, 40
У мисецу, сваку недиљицу.
А ово је девет годин дана,
Да је нису чули ни видели.""
Кад то чује млада Мандалина,
Тече доли низ биле дворове, 45
Веже коње, гди и Вуин веже,
I води јих у свитле камаре,
I сида јих, гди и Вуин сида
I она јих и љуби и грли,
Од мила јим сида на колина 50
I меће јим руке у нидарја.
Мало вриме тога постајало,
Греде дома Вуин, добар јунак:
„Ај милице, мила мајко моја!
Гди је мени љуби Мандалина?" 55
„„Гори ти је у свитлим камарам,
Гори ти је, да би ослипила.
Њој су дошле дви делије младе,
Дви делије знане и незнане
I незнане, никад невидјене. 60
I она јих и љуби и грли,
Од мила им сида на колина
I меће им руке у нидарја.""
Кад то чује Вуин, добар јунак,
I он греде у свитле камаре 65
I он вади ноже иза паса,
Тер јих меће браћи у грлајца.
Кад то види млада Мандалина,
Вади браћи ноже из грлајца.
Тер јих меће себи у срдајца. 70
Кад то види Вуин, добар јунак:
„Не чин’ тога’ млада Мандалино!"
Ал се млада сама сагубила.
Пак јој вади ноже из срдајца:
„Ај милице, мила мајко моја! 75
Сад ми просто по двору шећавај.
Да ми није од Бога гријоте
I од људи велике срамоте,
I теби би главу одфатиа.*
Из Кошарине збирке
Датотека:Мурат Сипан вињета.јпг
