Загорко и Дивјак
| Загорко и Дивјак Писац: Иван Бунић Вучић |
Загорко и Дивјак
Загорко:
Давори, Дивјаче, што си се зареко
тер бјежиш, луд млаче, од вила далеко.
Сваки ти од друга своју вил драгу има,
само с' ти сред луга у лову са псима
Дивјак:
Ловац се ја родих, ловац ћу умријети,
у лову дни водих и зими и љети.
Ћуд моја обљуби само ове забаве,
а грди и груби вил вами гиздаве.
Загорко:
У лову а ти стој, ну с другом љубљеном,
трудну ти ка ће зној отират копреном.
Коју ћеш подражу жељети моћ другу
измјену: и стражу, и драгу и слугу?
Дивјак:
Боље се служити негли бит зло служен,
боље је сам живити негли зло садружен.
Мрзим их ко напас, ниједна ми није мила,
дражи ми је стражник пас неголи сто вила.
Загорко:
Велика је то несвијес и лудос очита
ка т' рађа таку бијес и тебе махнита.
На пут се управи, не срни најпрече;
ах, тко те затрави, тко ли те урече?
Ах, што те смами, вај, залуди и узе,
у вилах није змај, у вилах није гусе.
Жена је створена, вјеруј ми, друже мој,
да нам је одмјена и помоћ и покој.
Кад Вишњи сва створи, прве дни од вијека
нареди да двори сваки створ човјека.
Ну не би му обично кад помно све згледа,
ер ништа прилично он себи не угледа.
Тијем у свој раскоши њему се чињаше
да је сред пустоши без дружбе најдраже.
Ну тада самири све жеље у себи
кад другу замири, лијепи дар од неби,
у које позору подраже и слађе
нег свему у створу уза се изнађе.
А сада одвеће на твоје виђен'је
теби је мрзеће тој лијепо створен'је,
тер пушташ, луђаче, с лудости твојоме
за дивјач, Дивјаче, све виле питоме.
Дивјак:
Кô живјех досле сам, на хрбат нећу бат
ни ставит под јарам ме грло и мој врат.
Загорко:
Кô младој травици и милој зелени
дрази су даждици, драга је она мени.
Ја кроз ње разблуде, дан и ноћ ке желим,
покојим ме труде, му младос веселим.
<поем>
Дивјак:
Мени лов омили, пас и хрт, лук и стрил,
нијесам драг ја вили, није драга мени вил.
Ти виле теј слиди! Пустош ми јес драга,
гди се вил не види, гди виле није трага.
Загорко:
У први луди вијек, кад млад свијет дивјаше,
свака звијер и човјек сами се скиташе,
ну ко свијет објачи и дође на знан'је,
осташе дивјачи да пасе иман'је.
Тере се скупише дружина весела
ки себи зградише градове и села.
Свак обстрије себи двор и обра сусједе,
туј поста разговор и лијепе бесједе,
туј пјесан заче се, заврже коло се,
тад се плав одвеже, тада трг нашо се;
тад узду коњ прими, а јарам вô на врат,
ки људим дивјими чини се дотле брат.
По људцкој хитрини од тад се находи
све рука што чини и нарав што плоди;
тад наук изврстан би кô ћеш имати
себе, а пак кућни стан, пак друзијех владати.
Тада се одијели што је крипос, што је злоба,
тада се раздијели људцки вијек у доба.
Годишта је тад битје на дијеле разнијето:
у зиму, пролитје, у јесен и љето.
Црква се тад згради за славу Вишњему,
у кој се не ради у вијеку дивјему.
А ти си сада рад распршат нередно
људцки траг који склад поскупи уједно,
чијем бјежиш дружину пастира и вила,
а иштеш пустину, сама т' је ка мила.
Свом вољом свак живи, угодан јес мени
ови вијек, не дивји, негли вијек злаћени.
Ко је с грцијем устима, грко му је најслађе,
а ко свијес не има, није чудо да зађе.
Дивјачном Дивјаку дивје су и жеље,
неће пићу он сваку, дивјачно нег зел'је.
Ну дивјој вијек кози не вежу рог, друже,
разборни разлози, нег коноп и уже.
Разокој памети у својој свевољи
разоци сви свјети чине се најбољи.
Тим, ловче разумни, памети сред твоје
што ти се боље мни од ово од двоје?
Али ти тражити вепра али медвједа,
али ти грлити вил слађу од меда?
Дивјак:
Ти виле теј грли, пусте им намјере,
мој ступај да хрли на звијери потјере.
<поем>
Загорко:
<поем>
Не има прем посла ко стадо броји вуку,
а пере ко осла, губи труд и муку.
Да али љепше је гору и луг обходит,
ал с вилам дразиме таначце изводит?
Дивјак:
Дивјачна гора и луг звјерен'је ка гоји,
и ловни пас, мој друг, танци су сви моји.
Загорко:
За осла није седло, нег ошљи самари,
тко хоће себи зло, за добро не мари.
Да али је драже умрит убјену од вука,
ал благо лијечен бит сњежанијех од рука?
Дивјак:
Боље је убјена да т' нађу у гори,
несвијесна нег жена да те вас вијек мори.
Загорко:
Звијер таку није вила родила ни пастијер,
нег те је родила планинска која звијер.
Тијем, звијери, пођ' звијерим, сред хриди борави,
а сдразијем пастијерим лијепе вил остави.
Или без разбора с том твојом ћудином
живи сред обора с осталом живином.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Иван Бунић Вучић, умро 1658, пре 366 година.
|