За вирно служење, ој круно врх вила,
Дала ми с' тужење с налипом од стрила,
Кима сам устриљен усрид срца мога,
А ли т' сам умиљен за цић лица твога
Које ми примага сву моћ од срдачца. 5
Ој круно придрага, липша си суначца,
Ну с' тврђа мрамора каде је остављен
Одасвуд срид мора од валов да је бјен.
Ар за вирху службу ино ми не враћаш,
Разми жељну тужбу и смрт ком ме плаћаш. 10
Јур сама од себе, ој вило, имај стид,
Служећи јур тебе гди тужан грем и блид.
С липостју ну гледај да ти се ум склада,
Тер срцем јур не дај нехарство да т' влада.
Чин' да те приможе притрудан живот мој 15
I туге одложе, кеј ми су кроз дар твој.
Муке и бољезни и жељно цвиљење,
Чин да те с љувезни сврну на смиљење.
Цић твога узрока, ох, не чин му младос
Да умре при рока изгубив сву радос. 20
Ар мој умор таки бити ће твој гријех
А иним јур сваки разговор и смијех.
Кроз љубав умрити велми се веселим
I сад на сем свити ја ино не желим.
Јер што је смрт ино нер једном издахнут 25
Тер остат јакино ружан цвит усахнут?
Ај ли ме Бог суди и на сî труд створи,
Проклета смрт буди, ка ме не умори!
Ну све што ја веће тамну смрт узмолим,
Већма се одмеће ш ње луком охолим. 30
Аре смрт веселе весеља избавља,
А ки ју узжеле, теј с тугом оставља.
О вило гиздава, најлипша од вила,
Ка с' јакша од лава цић лица прибила,
Велми те још молим за рајско тве лице 35
Не чин' да се болим, о липа дивице!
Имај ме за служна вас мој вик и потом,
Не чин ме притужна стат с горцим животом.
Нека сам с тобом жив, дај ми рани лика.
Не умор' поразив нехарно чловика! 40
