За веле вримена не служих ку служу

За веле вримена не служих ку служу
Писац: Шишко Менчетић

321. песма првог дела Рањинина зборника. Акростих Шишмундо.

* * *

За веле вримена не служих ку служу,
   за чâс ње имена волећи да тужу;
јер да ње добротом вољан сам бијеше глас.
   Ну кад тој ста кротом, оћутих нову слас:
сву славу дах Богу тер ставих сваки ред 5
   садружит да могу присвитал ње поглед.
Мислећи тој исто, срјећа ме добави
   тер вриме и мисто да нашој љубави.
Узупих: "Госпође, жељом ме с' убила!
   тој вриме ко пође, да јес' ме љубила?" - 10
"Не љубљах нере мрах, ну на глас бîх људем,
   рече, тер имах страх чâс нашу да збљудем;
да кад те угледах, изгубих тер рекох:
   ако му лик не дах сву младос, што стекох?
Ово те помогох, да кога знаш служи, 15
   што умих и могох, - уживај, не тужи!"

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Шишко Менчетић, умро 1527, пре 497 година.