За веле вримена не служих ку служу,
за чâс ње имена волећи да тужу;
јер да ње добротом вољан сам бијеше глас.
Ну кад тој ста кротом, оћутих нову слас:
сву славу дах Богу тер ставих сваки ред 5
садружит да могу присвитал ње поглед.
Мислећи тој исто, срјећа ме добави
тер вриме и мисто да нашој љубави.
Узупих: "Госпође, жељом ме с' убила!
тој вриме ко пође, да јес' ме љубила?" - 10
"Не љубљах нере мрах, ну на глас бîх људем,
рече, тер имах страх чâс нашу да збљудем;
да кад те угледах, изгубих тер рекох:
ако му лик не дах сву младос, што стекох?
Ово те помогох, да кога знаш служи, 15
што умих и могох, - уживај, не тужи!"
