ЗАЧИНКА IV
РАДМИО СВЈЕТУЈЕ ЉУБМИРА
Свјетоваше придрагога
Радмио пастијер друга свога,
гдје се бјеше при кладенцу
састо ш њиме дубља у сјенцу:
»О Љубмире, твê љувено 5
што ти 'е лице приображено
у прољеће твоје било
како у русе руменило,
а у блиједу твому лицу
само гојиш сад ружицу? 10
Виноград си вас посјеко,
пси ти пусто лочу млијеко,
коштраву ти њива плоди,
у ништа ти љето отходи;
пчеле ти се већ не роје, 15
неплодно је стадо твоје;
пшеницу ти мрави плијене
сред ливаде непожњене;
дубље ти је посјечено,
воће расте неохаштрено; 20
стаду његда придрагому
вук је сада пастијер твому;
друзи у стане своје вуку
твоју стоку, твоју муку.
Изгледај се како ради 25
окон њиве Љубмир млади! —
Виноград је друзијем храна,
зграда 'е теби неокопана.
О Љубмире, о Љубмире,
ево т' божје и ме вире — 30
скоро ћеш се хтјет кајати,
а времена нећ имати!« —
Одговор му Љубмир не да,
кроз око га нег погледа:
»Љубица је — рече — крива 35
свему тему, и све ужива;
ја је љубим и љубит ћу,
за њу живот изгубит ћу,
остало ћу све пустити,
а само ћу њу љубити.«40
