Вукашин алити Љубав питур — Ле Сицилиен оу L'Амоур пеинтре/6

←Шена пета

Вукашин алити Љубав питур Писац: Молијер Шена шеста

Шена седма→

Шена шеста

Вукашин и Аница

 
     Аница: Ја не знам који гус имаш будит ме овако рано; то се јако мало угадја, како ми се чини, с онијем што имаш мисо за чинит ме данаске летрат, бивши не може се имат ни добре чире ни очи веселијех иза како се устанеш овако у зору.
     Вукашин: Имадем њекаква посла који ме тисика да овако заран измахам из куће.
     Аница: Ма који год посо можеш имат, цијеним да се може проћ без мене; и мого си без трудит се пустит ме ћутјет сладки сан који се зором ужива.
     Вукашин: Јесам, ма ми те мило гледат свеђ код мене, а и не уди, јер овако не имам већ бојазни од онијех који не спавају већ свеђ иђу тер чине стражу и не могу да мирују тер ти су и ове ноћи долазили пјеват у нас под пенџером.
     Аница: Истина је, музика је била јако лијепа.
     Вукашин: Оно се све порад тебе окупило?
     Аница: Ја хоћу вјероват да је тако покли ми ти говориш.
     Вукашин: Знадеш ли ко је они ко је довео оне таламбасе?
     Аница: Не, ма ко год је, ја му сам држана.
     Вукашин: Држана, је л'те?
     Аница: Држана заисто, покли иште како ме ће развеселит.
     Вукашин: Заер те бегенише да ти се овако ко привлачи око тебе и калаши, зна­деш?
     Аница: Веома; то је ствар за коју се има бит свакому харна.
     Вукашин: Међер ти оћеш добро свакога ко тако с тобом пролази?
     Аница: Заисто да хоћу.
     Вукашин: То је сасма очито казиват што ти је у памети и што мислиш.
     Аница: А зашто имам тајат? што год се каже здвора, свеђ је ствар нами јако мила бит љубјене; та посветилишта није нигда мрзјела наша л'јепос; нека говори ко што хоће: највећа похлепа коју жене имају јес, вјеруј мени, узроковат љубави у свачијем срцу. Помње које оне ставјају и труди које узимљу нијесу за друго неголи за то и није те која се находи тако охола и зле ћуди да се не дичи у свому срцу од добити које су учинили ње очи.
     Вукашин: Ма ако теби прија добро и радујеш се видјет да те љубе и добро хоће, знадеш ли ти да ја, који те љубим, да мени то не ислаише ни се тему радујем нимало.
     Аница: Ја не разумијем зашто то, ер кад бих ја кога назбиљ љубила, не би ми било ни могло бит драже ствари него видјет дје је то чељаде љубјено од свега свијета. Је ли ствари која боље свједочи да се нијеси приварио у л'јепости коју си избро? и није ли за дичит се да оно што ми љубимо одвеће је љубежљиво у себи?
     Вукашин: Свак љуби онако како кога бегенише, али мене тако не бегенише, јок да није просто. Ја бих се врло обрадово у мени и мирно се наспаво да те по­мање зал'јепивају и да нико не мари за те баш колико да те није живе на свијету; тер ми ћеш тежак хатор учинит кад узрадиш како ћеш помање лијепа синут пред сваком ином мушком главом изван мене.
     Аница: Како? од такијех си ствари џиљоз?
     Вукашин: Од такијех тастаман какве ти рекох; али да знадеш како, каоно рис и ако ћеш још и сувише каоно худоба. Бре, ја те љубим и оћу те сву за мене. Мени је ханџар у прси кад те видим одиље насмијат се али да си на кога оком сврнула; и сву ову помњу што виђаш да ставјам врх тебе и дневим и ноћим већ није ино већ за припријечит кланце овезијем кицошијам и делиникалијам дубровач­кијем да не могу к теби досегнут и по овем путу усиџилатит да сам освојио сасвијем твоје срце, од кога не могу поднијет да ми други зафати најмањег параџика.
     Аница: Хоћ' да ти речем онако како је? Ти си се јако зло за те промислио, уколико се може веома мало ко уздат да је освојио једно срце које се иште под силу уздржат. Колико за мене сповдједам ти сву истину да кад бих ја била што сте ви и намурана на чију туђу жену, највеће што бих настојала било би учинит тега чија је све што се може џиљоза на њу и чинит му да чини стражу и дан и ноћ том коју бих хтјела придобит. Ово је најмогућији начин за упутит твојијем послом, и ончас се можеш окористит од срџбе и дизгуста која је узрокована једној жени, кад игод се види савише стијештена од онега који има облас више ње.
     Вукашин: Тот по твому хесапу ко год се привуче к теби и стане дават ти ријечи и лакрдија, ти би се нашла одмаха справна за префатит му руку коју би ти пружио?
     Аница: Ја ти више тега ништа не одговарам. Ма жене насврху не могу под­нијет да их се савише мучи. Прем се на веле ставља ко год каже да има сумњу од њих, свеђ их чува и држи затворенијех.
     Вукашин: Неарне женске главе! Ти мало познаваш оно што ми сд држана и хатор који си од мене примила. Мни ми се да једна која је била у сужанству пак одкупјена и справља је се учинит својом женом ...
     Аница: Што ти сам ово држана ако си промијенио моја сужанство у друго веле горе? ако ми не даш да могу оћутјет ни уживат и какве слободе и мучиш ме како свак види с једном чувњом која нигда не доспијева?
     Вукашин: Ну порад шта то већ порад велике љубави.
     Аница: Ако је то начин с којијем ме ти љубиш, мрзи ме, молим те.
     Вукашин: Ти си данас настала како ћеш се неарнија казат, али ти ћу све то опростит и одвалит, јере мним да си на трну што си овако подранила те ти се не мили већ се срдиш и стега си јутрос таке ћуди.

 

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Молијер, умро 1673, пре 351 година.